Исповест: Он је преживео “авион смрти”...!

Извлачили су ме 40 минута, али не смем да се жалим! Да ли је трагедија могла да се избегне? Страшна трагедија и пад авиона однели су 71 живот међу којима је био и цео тим Шапекоенсеа. Шест људи је преживело несрећу, а међу њима је био у новинар Рафаел Валморида.

Фудбал 14.12.2016 | 19:00 Он се опоравља од повреда, а свету је решио да се обрати писмом.

- Зовем се Рафаел Валморида Хенсел и пренећу вам моја сећања како сам преживео пад авиона са Шапекоенсеом. Те ноћи погинуо је 71 човек, а шест је преживело, међу којима сам и ја. Авантура је почела у Сао Паолу и након само сат времена лета стигли смо у Санта Круз де ла Сијера. Тамо смо чекали авион којим је требало да летимо за Медељин. Атмосфера је била весела, свечарска, сви смо били ту, и играчи, стручни штаб, управа клуба, пословни пријатељи, репортери, новинари... Лет из Боливије је био нормалан све док се није зачуо аларм за турбуленције. То је уједно био први и последњи аларм и упозорење који смо чули све до краја.

Хансел је објаснио да се лет одужио.

- Лет је постао необично дугачак, и почели смо да питамо посаду када слећемо. Одговор је био “за 10 минута”. И сваки пут када смо их касније питали, добијали смо исти одговор. С времена на време светла би се угасила, а да нам нико није рекао шта се дешава. Нити у једном тренутку нам нису рекли да немамо горива и да ћемо морати принудно да слетимо. Нисам сигуран колико је времена прошло од како су светла скроз нестала, па до пада. Само се сећам да сам погледао улево, пошто сам био у претпоследњем реду са десне стране авиона, и видео домаћина лета који се није ни везао. Управо та слика у мојој глави показује како ништа нисмо знали, како смо били несвесни шта се дешава.

Уследиле су ужасне сцене.

- Када је у авиону коначно нестало светла, настала је гробна тишина. Застрашујуће! Сви мотори су престали да раде. А онда је авион ударио у земљу. Имао сам среће што сам се пробудио када су спасилачке екипе пролазиле близу мене, па сам их дозвао. Био сам други кога су спасли. Моје седиште, у којем сам и даље био, било је заглављено између два дрвета, а две гране су ми држале ногу у замци. Када ми се повратила свест видео сам двојицу колега са којима сам седео у истом реду, Ренана Ањолина и Ђалму Нета. Ја сам седео између њих и вероватно због тога преживео. Они нису имали среће. Спасиоци су имали великих проблема да ме извуку из положаја у којем сам се нашао, и цела акција је, уз њихове надљудске напоре трајала читавих 40 минута. А притом су успели да ме не повреде. Свуда је било блата, кише, воде. Било је немогуће. Од како сам се пробудио, присебан сам и свега се сећам.

Овај новинар се присетио и доласка у болницу.

- По доласку у болницу одмах сам тражио да зовем породицу. Много ми је значило када ми је 11-годишњи син рекао да је знао да нисам мртав зато што је то осећао у срцу. Те речи су ми улиле нову снагу. Чудом Божијим сам спасен да могу да вам пренесем бол ове трагедије. Сада чекам да се вратим у Шапеко да наставим опоравак и да се вратим нормалном животу. Уз Божију помоћ 2017. ће бити боља од ове године. Мада, ја не смем да се жалим пошто сам жив и са својом породицом! Једино ме боли што нема момака из екипе и мојих колега. Људи су изгинули због лоше процене посаде и то је страшно! Гласно ћу поручити да је ова трагедија ујединила народ Колумбије и Бразила заувек. А надам се да ће ујединити и цео свет, да трагедија Шапекоенсеа покаже свим навијачима да смо сви браћа и да међу нама не сме бити мржње, туча, убистава. Никако!

Извор: блиц.рс