Прича и анализа: Артета и Барселона - тек је почело...!

Баск по рођењу, Шпанац само по пасошу, дочекао је прилику да врати Каталонцима мило за драго. Било је у том “Вуци дупе у свлачионицу” упућено најбољем играчу света и беса, и злурадости, и пизме, и макар пола килограма свеже убраног киселог грожђа...

Фудбал 07.11.2016 | 00:00 Ако и није до краја истина оно што су шпански, па потом британски медији јавили у четвртак ујутру, о сукобу у ходнику Етихада након победе Манчестер Ситија над Барселоном два дана раније, макар је, у њихову одбрану, све логично: да Микел Артета буде тај који ће извређати Барселонине звезде, на челу са Месијем, доћи у вербални конфликт с њима и натрљати им на нос Гвардиолин тријумф, то је лако замисливо.

Баск по рођењу, а Шпанац само по пасошу, Микел Артета је дочекао своју прилику да врати Барселони мило за драго. Било је у том – понављамо, ако је истина - “Вуци дупе у свлачионицу” упућено најбољем играчу света и беса, и злурадости, и пизме, и макар пола килограма свеже убраног киселог грожђа.

Јер Артета је, као клинац, када је сваког викенда играо фудбал на улици и на плажама Сан Себастијана са својим најбољим другаром Ћабијем Алонсом, сањао да постане звезда Барселоне. Тај клуб је волео и само је о њему маштао; у Атлетик Билбао се, наравно, из Сан Себастијана иде ретко, мало и поврх свега невољно, па је Каталонија сасвим прихватљива опција за мање поносни и мање националистички баскијски клуб. 

И јер је Артета један од најзапостављенијих фудбалера 21. века – што медијски, што репрезентативно – иако је имао пристојну каријеру и умеће којим би се мало који конкурент на позицији у срцу терена могао подичити. 

Али био је увек мање цењен него што је то играма и понашањем заслуживао – но колико су га ниподаштавали “стручњаци” и професионални коментатори, толико су га више подржавали навијачи клубова за које је играо и тренери који су у њему видели своју десну руку – још од године 1999, када је Луј ван Гал дозвољавао седамнаестогодишњем клинцу из Ла Масије да присуствује тренинзима и да скупља лопте Фигу, Ривалду, Литманену и човеку који ће постати његов играчки узор и, ето шта ти је судбина, први тренерски учитељ, Пепу Гвардиоли.

Отишао је из Барселоне а да никада није наступио за први тим, и морало је то остати као нека рана коју мораш добро пазити да се не раскрвари; зато је баш Микел Артета, а не било ко други, од једне релативно неважне утакмице у групној фази Лиге шампиона, направио борбу на крв и нож, са све вулгарним трећим полувременом у којем ће доћи тет-а-тет са првом звездом тима чији дрес му се није дало да обуче.

Банално би и претерано било рећи да је Артета дрзник или проблематичан тип; напротив, и овај текст треба само да објасни зашто је баш он пао у ватру, он који је на терену деловао толико интелигентно, прави капитен чак и када није носио траку, први ађутант и курир свих својих тренера, пре свих Дејвида Мојеса и Арсена Венгера. Можда га нико никада није ставио у категорију врхунских фудбалера – како би и могао када, ето парадокса, никада није одиграо ниједну утакмицу ни за шпанску националну селекцију, ништа, чак ни пет минута на некој пријатељској, због чега су се својевремено појавиле озбиљне петиције Енглеза са молбом да се учини све па да Микел обуче дрес Гордог албиона – али мало је било играча који су имали такав пас, такву енергију, такав шут, и свом тиму, ма како да се звао, пружали необичну стабилност, чврстину, ширину, како на зеленој пољани, тако и у свлачионици.

Имало му је од кога и доћи: откако се добацивао лоптом са ортаком Ћабијем, па потом одрастао са Ћавијем и Инијестом, Микел Артета био је претплаћен на саиграче од којих је могао да научи свашта. Само је у Пари Сен Жермену, замислите, у једној јединој сезони коју је провео на позајмици, делио кисеоник са два непревазиђена мајстора, Окочом и Роналдињом, и да Ренџерс није био толико упоран да га доведе, његова би каријера отишла у потпуно другом смеру. Овако, Баск је преко Шкотске и родног Сан Себастијана пронашао своју другу домовину у Енглеској, у Евертону, и у оном тиму чије су оличење били Гравесен или Тони Хиберт, постао једини који је имао слободу да се понекад и заигра. Његово партнерство са Тимом Кејхилом доводило је до лудила противничке играче: била је то сирова снага и отреситост маорског племена помешана са вредноћом и тананим умећем какво може да се роди само тамо где сунце сија мало дуже и лепше.

Изгнаник из Барселоне и из шпанске националне селекције никада није добио признања каква је заслуживао, не рачунајући аколаде које би му спремали навијачи “народног клуба” из Ливерпула; штета, јер је скоро камелеонска способност да мења позицију – од “осигурача” до “десетке” па до, у Арсеналу, опет много повученијег места, оног који би се могао назвати “квотербековским”, мада Енглези форсирају сложеницу “дееп лyинг плаyмакер” – помножена са осећајем за простор и додавањима каквих се не би постидели ни Ћаби Алонсо, па ни Андреа Пирло, заслуживала много више мастила на хартији. 

Да, они манијаци из Опте сабрали су да је у својој првој сезони у Арсеналу – напустиће Евертон тек када је схватио да ће на Гудисону, како је кренуло, заувек остати једини прави виртуоз, и да Карамеле никако неће резервисати стално место у горњем дому енглеског фудбалског естаблишмента; но чак и тада, када га је Венгер потписао у минут до 12 последњег августовског дана 2011, није било до новца и пристао је и да се за мање пара пресели у Лондон, уколико матични клуб добије солидан прилив од трансфера – поделио тачно 2.229 пасова, од којих је више од 90 одсто било тачно. 

Неки везњаци додају лопту “на сигурно”, Артета увек тражи метар простора више за свог саиграча, и ипак успева да пошаље лопту тачно где треба, толико да вам то изгледа сувише једноставно, као да то може баш свако... А не може. Могао је Микел Артета.

Опет и опет, целих 90 минута, без предаха и без умора: клизећи старт после којег се одмах усправља на ноге, поглед којим скенира цео терен и предвиђа шта ће се даље догодити, мекани додир лопте и контра је већ отворена, а темпо је баш онакав какав је диригент осмислио... Катедра непатворене фудбалске промућурности у свега неколико тренутака. Колико га је било тешко зауставити, колико је нервирао и фрустрирао противнике говори нам поново Опта: сваке сезоне био је међу играчима над којима је направљено највише фаулова, а 2006. на 2007. убедљиво први у тој категорији. Неретко би се то стопало које је умело да дели лопте шаком и капом претворило у моћну праћку, севнуо би шут “из колена” и помало пргави, али скоро без изузетка фер Баск – не дираш ме, не дирам те, говорио је његов став и његове фацијалне експресије – већ би славио...

Дешава се, и превише често, да шира публика потцени фудбалере, али Артета је потцењиван систематски, годинама; на његову жалост, тај се проблем најлакше савладава освојеним трофејима које вадиш уместо било ког другог аргумента, а он их је имао сувише мало. 

Једна Премијер лига, али она северна, са Глазгов Ренџерсом – каква је то луда сезона била! Ренџерс је освојио титулу на гол-разлику, а Артета је и тамо имао друштво за фудбалске сладокусце: Шота Арвеладзе, Роналд де Бур, Бари Фергусон и један, опа!, Клаудио Каниђа – и два ФА купа са Арсеналом, па чак и то у сезонама када су године већ почеле да га умарају и када је улазио да закрпи рупе у бушном систему тренера у немилости јавности, Арсена Венгера.

Премало, премршаво, чак и ако сте од оних што мисле да му је довољна награда зеленоока мис Шпаније Лорена Бернал, и њихова три сина...

Скоро да је иронично што је човек који се у каријери није напобеђивао и наосвајао сребрнине имао такав победнички менталитет; и утолико је више разумљиво што баш он, сада у потпуно новој улози, одлучује да стави Леа Месија, најбољег играча екипе чији је дрес сањао, на право место. И то као помоћник човека којег је као дечак имитирао, и уз којег се спрема да постане врхунски стручњак. 

“Шпанска серија” на баскијско-каталонско-енглески начин...

Није ова прича готова, чак и ако се ове сезоне не сретну даље Сити и Барса, Каталонци и овај посебни Баск су судбински повезани и неће бити невероватно да се он некада нађе на клупи на Ноу Кампу. Само, да ли искључиво на оној за гостујући стручни штаб?

Иако су многи очекивали да ће одмах постати тренер, мудри Артета – и то кажемо без икаквог сарказма: његови интервјуи далеко су од отрцаних фраза које понавља већина фудбалера; његова оштроумност са терена видљива је и пред камерама и за тренерском таблом – одлучио је да “скида” занат од колега, баш као што је то радио од оног првог тренинга у Ван Галовој Барселони. 

Звао га је летос и Маурисио Покетино да му се придружи у Тотенхему – треба ли и да напомињемо да је и са Покетином играо, такође оне једне године у Паризу? – али Микел је хтео да буде близу Пепа, не само због детињства, него и због могућности да му се догоде ноћи као што је то био овај прошли уторак, када је потцењени мајстор из радничког дела Сан Себастијана, Антигуа, ошамарио макар једног духа своје прошлости.

Па и ако је, као што јављају, тај дух био велики Лионел Меси, опростићемо му...

Извор: моззартспорт