Priča i analiza: Arteta i Barselona - tek je počelo...!

Bask po rođenju, Španac samo po pasošu, dočekao je priliku da vrati Kataloncima milo za drago. Bilo je u tom “Vuci dupe u svlačionicu” upućeno najboljem igraču sveta i besa, i zluradosti, i pizme, i makar pola kilograma sveže ubranog kiselog grožđa...

Fudbal 07.11.2016 | 00:00 Ako i nije do kraja istina ono što su španski, pa potom britanski mediji javili u četvrtak ujutru, o sukobu u hodniku Etihada nakon pobede Mančester Sitija nad Barselonom dva dana ranije, makar je, u njihovu odbranu, sve logično: da Mikel Arteta bude taj koji će izvređati Barselonine zvezde, na čelu sa Mesijem, doći u verbalni konflikt s njima i natrljati im na nos Gvardiolin trijumf, to je lako zamislivo.

Bask po rođenju, a Španac samo po pasošu, Mikel Arteta je dočekao svoju priliku da vrati Barseloni milo za drago. Bilo je u tom – ponavljamo, ako je istina - “Vuci dupe u svlačionicu” upućeno najboljem igraču sveta i besa, i zluradosti, i pizme, i makar pola kilograma sveže ubranog kiselog grožđa.

Jer Arteta je, kao klinac, kada je svakog vikenda igrao fudbal na ulici i na plažama San Sebastijana sa svojim najboljim drugarom Ćabijem Alonsom, sanjao da postane zvezda Barselone. Taj klub je voleo i samo je o njemu maštao; u Atletik Bilbao se, naravno, iz San Sebastijana ide retko, malo i povrh svega nevoljno, pa je Katalonija sasvim prihvatljiva opcija za manje ponosni i manje nacionalistički baskijski klub. 

I jer je Arteta jedan od najzapostavljenijih fudbalera 21. veka – što medijski, što reprezentativno – iako je imao pristojnu karijeru i umeće kojim bi se malo koji konkurent na poziciji u srcu terena mogao podičiti. 

Ali bio je uvek manje cenjen nego što je to igrama i ponašanjem zasluživao – no koliko su ga nipodaštavali “stručnjaci” i profesionalni komentatori, toliko su ga više podržavali navijači klubova za koje je igrao i treneri koji su u njemu videli svoju desnu ruku – još od godine 1999, kada je Luj van Gal dozvoljavao sedamnaestogodišnjem klincu iz La Masije da prisustvuje treninzima i da skuplja lopte Figu, Rivaldu, Litmanenu i čoveku koji će postati njegov igrački uzor i, eto šta ti je sudbina, prvi trenerski učitelj, Pepu Gvardioli.

Otišao je iz Barselone a da nikada nije nastupio za prvi tim, i moralo je to ostati kao neka rana koju moraš dobro paziti da se ne raskrvari; zato je baš Mikel Arteta, a ne bilo ko drugi, od jedne relativno nevažne utakmice u grupnoj fazi Lige šampiona, napravio borbu na krv i nož, sa sve vulgarnim trećim poluvremenom u kojem će doći tet-a-tet sa prvom zvezdom tima čiji dres mu se nije dalo da obuče.

Banalno bi i preterano bilo reći da je Arteta drznik ili problematičan tip; naprotiv, i ovaj tekst treba samo da objasni zašto je baš on pao u vatru, on koji je na terenu delovao toliko inteligentno, pravi kapiten čak i kada nije nosio traku, prvi ađutant i kurir svih svojih trenera, pre svih Dejvida Mojesa i Arsena Vengera. Možda ga niko nikada nije stavio u kategoriju vrhunskih fudbalera – kako bi i mogao kada, eto paradoksa, nikada nije odigrao nijednu utakmicu ni za špansku nacionalnu selekciju, ništa, čak ni pet minuta na nekoj prijateljskoj, zbog čega su se svojevremeno pojavile ozbiljne peticije Engleza sa molbom da se učini sve pa da Mikel obuče dres Gordog albiona – ali malo je bilo igrača koji su imali takav pas, takvu energiju, takav šut, i svom timu, ma kako da se zvao, pružali neobičnu stabilnost, čvrstinu, širinu, kako na zelenoj poljani, tako i u svlačionici.

Imalo mu je od koga i doći: otkako se dobacivao loptom sa ortakom Ćabijem, pa potom odrastao sa Ćavijem i Inijestom, Mikel Arteta bio je pretplaćen na saigrače od kojih je mogao da nauči svašta. Samo je u Pari Sen Žermenu, zamislite, u jednoj jedinoj sezoni koju je proveo na pozajmici, delio kiseonik sa dva neprevaziđena majstora, Okočom i Ronaldinjom, i da Rendžers nije bio toliko uporan da ga dovede, njegova bi karijera otišla u potpuno drugom smeru. Ovako, Bask je preko Škotske i rodnog San Sebastijana pronašao svoju drugu domovinu u Engleskoj, u Evertonu, i u onom timu čije su oličenje bili Gravesen ili Toni Hibert, postao jedini koji je imao slobodu da se ponekad i zaigra. Njegovo partnerstvo sa Timom Kejhilom dovodilo je do ludila protivničke igrače: bila je to sirova snaga i otresitost maorskog plemena pomešana sa vrednoćom i tananim umećem kakvo može da se rodi samo tamo gde sunce sija malo duže i lepše.

Izgnanik iz Barselone i iz španske nacionalne selekcije nikada nije dobio priznanja kakva je zasluživao, ne računajući akolade koje bi mu spremali navijači “narodnog kluba” iz Liverpula; šteta, jer je skoro kameleonska sposobnost da menja poziciju – od “osigurača” do “desetke” pa do, u Arsenalu, opet mnogo povučenijeg mesta, onog koji bi se mogao nazvati “kvoterbekovskim”, mada Englezi forsiraju složenicu “deep lying playmaker” – pomnožena sa osećajem za prostor i dodavanjima kakvih se ne bi postideli ni Ćabi Alonso, pa ni Andrea Pirlo, zasluživala mnogo više mastila na hartiji. 

Da, oni manijaci iz Opte sabrali su da je u svojoj prvoj sezoni u Arsenalu – napustiće Everton tek kada je shvatio da će na Gudisonu, kako je krenulo, zauvek ostati jedini pravi virtuoz, i da Karamele nikako neće rezervisati stalno mesto u gornjem domu engleskog fudbalskog establišmenta; no čak i tada, kada ga je Venger potpisao u minut do 12 poslednjeg avgustovskog dana 2011, nije bilo do novca i pristao je i da se za manje para preseli u London, ukoliko matični klub dobije solidan priliv od transfera – podelio tačno 2.229 pasova, od kojih je više od 90 odsto bilo tačno. 

Neki veznjaci dodaju loptu “na sigurno”, Arteta uvek traži metar prostora više za svog saigrača, i ipak uspeva da pošalje loptu tačno gde treba, toliko da vam to izgleda suviše jednostavno, kao da to može baš svako... A ne može. Mogao je Mikel Arteta.

Opet i opet, celih 90 minuta, bez predaha i bez umora: klizeći start posle kojeg se odmah uspravlja na noge, pogled kojim skenira ceo teren i predviđa šta će se dalje dogoditi, mekani dodir lopte i kontra je već otvorena, a tempo je baš onakav kakav je dirigent osmislio... Katedra nepatvorene fudbalske promućurnosti u svega nekoliko trenutaka. Koliko ga je bilo teško zaustaviti, koliko je nervirao i frustrirao protivnike govori nam ponovo Opta: svake sezone bio je među igračima nad kojima je napravljeno najviše faulova, a 2006. na 2007. ubedljivo prvi u toj kategoriji. Neretko bi se to stopalo koje je umelo da deli lopte šakom i kapom pretvorilo u moćnu praćku, sevnuo bi šut “iz kolena” i pomalo prgavi, ali skoro bez izuzetka fer Bask – ne diraš me, ne diram te, govorio je njegov stav i njegove facijalne ekspresije – već bi slavio...

Dešava se, i previše često, da šira publika potceni fudbalere, ali Arteta je potcenjivan sistematski, godinama; na njegovu žalost, taj se problem najlakše savladava osvojenim trofejima koje vadiš umesto bilo kog drugog argumenta, a on ih je imao suviše malo. 

Jedna Premijer liga, ali ona severna, sa Glazgov Rendžersom – kakva je to luda sezona bila! Rendžers je osvojio titulu na gol-razliku, a Arteta je i tamo imao društvo za fudbalske sladokusce: Šota Arveladze, Ronald de Bur, Bari Ferguson i jedan, opa!, Klaudio Kaniđa – i dva FA kupa sa Arsenalom, pa čak i to u sezonama kada su godine već počele da ga umaraju i kada je ulazio da zakrpi rupe u bušnom sistemu trenera u nemilosti javnosti, Arsena Vengera.

Premalo, premršavo, čak i ako ste od onih što misle da mu je dovoljna nagrada zelenooka mis Španije Lorena Bernal, i njihova tri sina...

Skoro da je ironično što je čovek koji se u karijeri nije napobeđivao i naosvajao srebrnine imao takav pobednički mentalitet; i utoliko je više razumljivo što baš on, sada u potpuno novoj ulozi, odlučuje da stavi Lea Mesija, najboljeg igrača ekipe čiji je dres sanjao, na pravo mesto. I to kao pomoćnik čoveka kojeg je kao dečak imitirao, i uz kojeg se sprema da postane vrhunski stručnjak. 

“Španska serija” na baskijsko-katalonsko-engleski način...

Nije ova priča gotova, čak i ako se ove sezone ne sretnu dalje Siti i Barsa, Katalonci i ovaj posebni Bask su sudbinski povezani i neće biti neverovatno da se on nekada nađe na klupi na Nou Kampu. Samo, da li isključivo na onoj za gostujući stručni štab?

Iako su mnogi očekivali da će odmah postati trener, mudri Arteta – i to kažemo bez ikakvog sarkazma: njegovi intervjui daleko su od otrcanih fraza koje ponavlja većina fudbalera; njegova oštroumnost sa terena vidljiva je i pred kamerama i za trenerskom tablom – odlučio je da “skida” zanat od kolega, baš kao što je to radio od onog prvog treninga u Van Galovoj Barseloni. 

Zvao ga je letos i Maurisio Poketino da mu se pridruži u Totenhemu – treba li i da napominjemo da je i sa Poketinom igrao, takođe one jedne godine u Parizu? – ali Mikel je hteo da bude blizu Pepa, ne samo zbog detinjstva, nego i zbog mogućnosti da mu se dogode noći kao što je to bio ovaj prošli utorak, kada je potcenjeni majstor iz radničkog dela San Sebastijana, Antigua, ošamario makar jednog duha svoje prošlosti.

Pa i ako je, kao što javljaju, taj duh bio veliki Lionel Mesi, oprostićemo mu...

Izvor: mozzartsport