Прича и анализа: Франкенштајн Караско, будућност фудбала...!

Караско би све, не сумњајте, могао и у кишној ноћи у Стоуку једнако као и на сунцу Андалузије, у технички напредној Примери, у тактички бриљантној Серији А, у Премијер лиги пуној ритма, ако му се икада буде ишло тамо, а вероватно хоће...

Фудбал 06.11.2016 | 23:45 Шта то значи „играч који је дефинисао читаву генерацију“? Да ли је то најбољи фудбалер, онај чија је звезда остала да стоји на небеском травњаку, и чије се слике у пристојнијим кућама и даље држе изнад телевизора, уместо свеца заштитника или распећа? Онај који је потезима, головима, погледом раздвајао епоху на пре и после, као кућа са чије западне стране кишница иде у Црно море, а она са источне у Јадранско?

Не, не увек. Може то бити, и у ствари и јесте, онај фудбалер који представља епитом фудбала какав се играо, али и закулисних радњи мимо терена. Неко ко је у себи носио дух епохе.Зеитгеист шездесетих, рецимо, није само велики Пеле – можда је још боље те прве послератне декаде када се почело добро живети обележио Аристиде Гуарнери, мистер (у сваком смислу те речи) који је био почетак и крај „катенаћа“ Еленија Ерере у Интеру који је владао Европом те деценије.

Седамдесете нису само Кемпес ни Кројф и тотални фудбал из земље отете од мора, него иБерти Фогтс који са метар и баварска кобасица успева да буде један од најбољих бекова и да отелотвори немачку дисциплину која ће срушити холандске снове; осамдесете нису самоМарадона, Платини и Кени Далглиш, него и капитен Ливерпула Грем Сунес, о којем нико неће писати песме, по којем се ништа неће звати, али ће се причати да је енглески фудбал доминирао Европом, и доминирао је баш због играча какав је био Сунес.

Ако звучи компликовано, то је зато што то стварно и јесте.

Некада то може да нам се свиђа или не – волели бисмо да је прва деценија 21. века, још како бисмо волели, припала искључиво Роналдињу, али није ли њен дух једнако ухватио иМарко Матераци, баш као и Трајанос Делас? – али поента је да фудбал није одвојив од свега око њега, да није савршен и да не награђује само уметнике...

Но срећом по нас који га и даље волимо и у њега верујемо, момак који представља управо дух постмодерног времена и фудбала у њему, где границе не значе ништа, па ни пасоши, па ни порекло, ипак јесте леп за гледање.

Први пут сам га, признајем, заиста видео прекасно, тек пре годину и по, о њему се чуло ту и тамо али мора да је био добро скривана тајна најмоденскијег европског града. Постигао је гол на Емиратима, против Арсенала у победи Монака од 3:1 – ах, та осмина финала и Арсен Венгер, никада се неће дозвати памети! - али је тек у реваншу, с клупе, показао шта све зна. Играо је као матор, иако му је била тек скоро навршена двадесет једна, заменивши млађег Марсијала који ће и пре њега постати звезда прелазног рока, и тада је Европа почела заиста да обраћа пажњу.

Добро, зашто Јаник Фереира Караско, јер о њему је реч, представља дух овог времена, целог спорта на половини друге деценије трећег миленијума када, кажете ви, има бољих играча од њега? Истина, нема их много и ако је судити по његовој форми од почетка сезоне биће их све мање, али да, има их.

Одакле кренути? Караско је производ глобализације, прототип играча којем по имену никада не бисте могли да закључите одакле је, а по конституцији шта зна.

Баш као што је планета постала једно велико село, у којем више нема правила, тако је син Португалца и Шпањолке могао да одрасте у Белгији, у Икселу, родном месту најбољег писца кратких прича у богатој латиноамеричкој књижевности, Хулија Кортасара; да фудбалску афирмацију стекне у Кнежевини Монако која има клуб у француском систему и чији је газда тада био пијани руски милијардер каквих се множило диљем Европе и света након трејлблејзера Романа Абрамовича: и да потом оде у Мадрид, где ће после почетног привикавања на Дијега Симеонеа постати најбољи одговор свима онима који тврде да јеЧоло „давитељ“ фудбала; он је и звезда нових медија које називају друштвеним, момак који се пење на трибину на пољуби своју заносну девојку након гола у финалу Лиге шампиона.

Као да је изашао из лабораторије у којој је неко притиснуо дугме „модерни играч“ и ето њега, беневолентне, насмејане верзије фудбалског Франкенштајна.

Левом ногом на десном крилу, и све обрнуто, нема везе, помало висок за своју природну позицију полутке, али довољно хитар и окретан да претрчи бекове, док му лопта бива залепљена за копачку, а синапса смишља нове непредвидиве дриблинге. Најлепши су вазда они играчи чији следећи потез не можете да предвидите с трибина, ма колико да сте утакмица гледали; чак и ако тај потез буде погрешан, опростиће му публика јер ће онај други, трећи, петнаести бити баш тај који се чека па да се из грла отме „браво“...

Ни то није све. Некада су фудбалери били ограничени на разне начине: позицијом за коју су се специјализовали и стилом који је био, мислило се, прикладан за поједине лиге, али не за све. Од тада се чује она реченица „Да, добар је он, али да ли би све ово могао и у кишној ноћи у Стоуку?“, том симболу фајтерског, грубог, фудбала мушког до граница карикатуралности.

Караско би све, не сумњајте, могао и у кишној ноћи у Стоуку једнако као и на сунцу Андалузије, у технички напредној Примери, у тактички бриљантној Серији А, у Премијер лиги пуној ритма, ако му се икада буде ишло тамо, а вероватно хоће.

Укратко, гледајте Јаника Фереиру Караска и видећете будућност фудбала.

Ако Клаудио Ранијери није веровао превише у клинца за којег се причало да је будућност белгијског фудбала, прву шансу ће му дати Леонардо Жардим, али за његов видљиви напредак – очевидан и по броју на дресу, пошто је после прве сезоне када је носио број 21, економ од овог лета кренуо да му пружа „десетку“ – заслужан је баш Дијего Симеоне, који је у њему видео много више од замене за Арду Турана, пребеглог у Барселону.

Посебно од летос, када је прошла година адаптације и тражења праве алхемије. Чоло је схватио, и пре новог, тешког пораза у финалу Лиге шампиона – колика је то туга била, и само велики човек могао је после два пораза у три године да скупи снаге да подигне главу и крене даље истом стазом – да не може да се ослања само на Антоана Гризмана, нити на своје ратнике на средини терена, па је од Караска тражио да буде још више усмерен ка нападу, још слободнији, још себичнији ако треба.

„Шеф ми каже да више не морам да додајем лопте, посебно када сам близу гола. Да имам одличан шут и да треба више да га користим“, казао је Караско непосредно после гола Бајерну у Лиги шампиона.

А после тог гола, крајем септембра, Белгијанац је наставио да решета: хет-трик против Гранаде, два гола Малаги, гол у Ростову... За поделу трећег места на листи стрелаца, са пет погодака у девет мечева. Испред су само Меси, Суарез и Гризман, али они су класични нападачи, а он девојка за све, и ужива у тој улози...

Ах, не треба претеривати, знамо, и можда Јаник Фереира Караско неће постати звезда по каквима се фудбал памти и због којих се воли, нити модерни фудбалски Прометеј; можда ће остати тек симбол постмодерног фудбала и света, у којем калупи нестају, а све границе, и оне на терену и оне физичке, бивају неважне, али ако момак из Иксела буде овако гладан успеха – а досад делује опасно неухрањен – будућност је ваша, друже Симеоне.

Извор: моззартспорт