Priča i analiza: Frankenštajn Karasko, budućnost fudbala...!

Karasko bi sve, ne sumnjajte, mogao i u kišnoj noći u Stouku jednako kao i na suncu Andaluzije, u tehnički naprednoj Primeri, u taktički briljantnoj Seriji A, u Premijer ligi punoj ritma, ako mu se ikada bude išlo tamo, a verovatno hoće...

Fudbal 06.11.2016 | 23:45 Šta to znači „igrač koji je definisao čitavu generaciju“? Da li je to najbolji fudbaler, onaj čija je zvezda ostala da stoji na nebeskom travnjaku, i čije se slike u pristojnijim kućama i dalje drže iznad televizora, umesto sveca zaštitnika ili raspeća? Onaj koji je potezima, golovima, pogledom razdvajao epohu na pre i posle, kao kuća sa čije zapadne strane kišnica ide u Crno more, a ona sa istočne u Jadransko?

Ne, ne uvek. Može to biti, i u stvari i jeste, onaj fudbaler koji predstavlja epitom fudbala kakav se igrao, ali i zakulisnih radnji mimo terena. Neko ko je u sebi nosio duh epohe.Zeitgeist šezdesetih, recimo, nije samo veliki Pele – možda je još bolje te prve posleratne dekade kada se počelo dobro živeti obeležio Aristide Guarneri, mister (u svakom smislu te reči) koji je bio početak i kraj „katenaća“ Elenija Erere u Interu koji je vladao Evropom te decenije.

Sedamdesete nisu samo Kempes ni Krojf i totalni fudbal iz zemlje otete od mora, nego iBerti Fogts koji sa metar i bavarska kobasica uspeva da bude jedan od najboljih bekova i da otelotvori nemačku disciplinu koja će srušiti holandske snove; osamdesete nisu samoMaradona, Platini i Keni Dalgliš, nego i kapiten Liverpula Grem Sunes, o kojem niko neće pisati pesme, po kojem se ništa neće zvati, ali će se pričati da je engleski fudbal dominirao Evropom, i dominirao je baš zbog igrača kakav je bio Sunes.

Ako zvuči komplikovano, to je zato što to stvarno i jeste.

Nekada to može da nam se sviđa ili ne – voleli bismo da je prva decenija 21. veka, još kako bismo voleli, pripala isključivo Ronaldinju, ali nije li njen duh jednako uhvatio iMarko Materaci, baš kao i Trajanos Delas? – ali poenta je da fudbal nije odvojiv od svega oko njega, da nije savršen i da ne nagrađuje samo umetnike...

No srećom po nas koji ga i dalje volimo i u njega verujemo, momak koji predstavlja upravo duh postmodernog vremena i fudbala u njemu, gde granice ne znače ništa, pa ni pasoši, pa ni poreklo, ipak jeste lep za gledanje.

Prvi put sam ga, priznajem, zaista video prekasno, tek pre godinu i po, o njemu se čulo tu i tamo ali mora da je bio dobro skrivana tajna najmodenskijeg evropskog grada. Postigao je gol na Emiratima, protiv Arsenala u pobedi Monaka od 3:1 – ah, ta osmina finala i Arsen Venger, nikada se neće dozvati pameti! - ali je tek u revanšu, s klupe, pokazao šta sve zna. Igrao je kao mator, iako mu je bila tek skoro navršena dvadeset jedna, zamenivši mlađeg Marsijala koji će i pre njega postati zvezda prelaznog roka, i tada je Evropa počela zaista da obraća pažnju.

Dobro, zašto Janik Fereira Karasko, jer o njemu je reč, predstavlja duh ovog vremena, celog sporta na polovini druge decenije trećeg milenijuma kada, kažete vi, ima boljih igrača od njega? Istina, nema ih mnogo i ako je suditi po njegovoj formi od početka sezone biće ih sve manje, ali da, ima ih.

Odakle krenuti? Karasko je proizvod globalizacije, prototip igrača kojem po imenu nikada ne biste mogli da zaključite odakle je, a po konstituciji šta zna.

Baš kao što je planeta postala jedno veliko selo, u kojem više nema pravila, tako je sin Portugalca i Španjolke mogao da odraste u Belgiji, u Ikselu, rodnom mestu najboljeg pisca kratkih priča u bogatoj latinoameričkoj književnosti, Hulija Kortasara; da fudbalsku afirmaciju stekne u Kneževini Monako koja ima klub u francuskom sistemu i čiji je gazda tada bio pijani ruski milijarder kakvih se množilo diljem Evrope i sveta nakon trejlblejzera Romana Abramoviča: i da potom ode u Madrid, gde će posle početnog privikavanja na Dijega Simeonea postati najbolji odgovor svima onima koji tvrde da jeČolo „davitelj“ fudbala; on je i zvezda novih medija koje nazivaju društvenim, momak koji se penje na tribinu na poljubi svoju zanosnu devojku nakon gola u finalu Lige šampiona.

Kao da je izašao iz laboratorije u kojoj je neko pritisnuo dugme „moderni igrač“ i eto njega, benevolentne, nasmejane verzije fudbalskog Frankenštajna.

Levom nogom na desnom krilu, i sve obrnuto, nema veze, pomalo visok za svoju prirodnu poziciju polutke, ali dovoljno hitar i okretan da pretrči bekove, dok mu lopta biva zalepljena za kopačku, a sinapsa smišlja nove nepredvidive driblinge. Najlepši su vazda oni igrači čiji sledeći potez ne možete da predvidite s tribina, ma koliko da ste utakmica gledali; čak i ako taj potez bude pogrešan, oprostiće mu publika jer će onaj drugi, treći, petnaesti biti baš taj koji se čeka pa da se iz grla otme „bravo“...

Ni to nije sve. Nekada su fudbaleri bili ograničeni na razne načine: pozicijom za koju su se specijalizovali i stilom koji je bio, mislilo se, prikladan za pojedine lige, ali ne za sve. Od tada se čuje ona rečenica „Da, dobar je on, ali da li bi sve ovo mogao i u kišnoj noći u Stouku?“, tom simbolu fajterskog, grubog, fudbala muškog do granica karikaturalnosti.

Karasko bi sve, ne sumnjajte, mogao i u kišnoj noći u Stouku jednako kao i na suncu Andaluzije, u tehnički naprednoj Primeri, u taktički briljantnoj Seriji A, u Premijer ligi punoj ritma, ako mu se ikada bude išlo tamo, a verovatno hoće.

Ukratko, gledajte Janika Fereiru Karaska i videćete budućnost fudbala.

Ako Klaudio Ranijeri nije verovao previše u klinca za kojeg se pričalo da je budućnost belgijskog fudbala, prvu šansu će mu dati Leonardo Žardim, ali za njegov vidljivi napredak – očevidan i po broju na dresu, pošto je posle prve sezone kada je nosio broj 21, ekonom od ovog leta krenuo da mu pruža „desetku“ – zaslužan je baš Dijego Simeone, koji je u njemu video mnogo više od zamene za Ardu Turana, prebeglog u Barselonu.

Posebno od letos, kada je prošla godina adaptacije i traženja prave alhemije. Čolo je shvatio, i pre novog, teškog poraza u finalu Lige šampiona – kolika je to tuga bila, i samo veliki čovek mogao je posle dva poraza u tri godine da skupi snage da podigne glavu i krene dalje istom stazom – da ne može da se oslanja samo na Antoana Grizmana, niti na svoje ratnike na sredini terena, pa je od Karaska tražio da bude još više usmeren ka napadu, još slobodniji, još sebičniji ako treba.

„Šef mi kaže da više ne moram da dodajem lopte, posebno kada sam blizu gola. Da imam odličan šut i da treba više da ga koristim“, kazao je Karasko neposredno posle gola Bajernu u Ligi šampiona.

A posle tog gola, krajem septembra, Belgijanac je nastavio da rešeta: het-trik protiv Granade, dva gola Malagi, gol u Rostovu... Za podelu trećeg mesta na listi strelaca, sa pet pogodaka u devet mečeva. Ispred su samo Mesi, Suarez i Grizman, ali oni su klasični napadači, a on devojka za sve, i uživa u toj ulozi...

Ah, ne treba preterivati, znamo, i možda Janik Fereira Karasko neće postati zvezda po kakvima se fudbal pamti i zbog kojih se voli, niti moderni fudbalski Prometej; možda će ostati tek simbol postmodernog fudbala i sveta, u kojem kalupi nestaju, a sve granice, i one na terenu i one fizičke, bivaju nevažne, ali ako momak iz Iksela bude ovako gladan uspeha – a dosad deluje opasno neuhranjen – budućnost je vaša, druže Simeone.

Izvor: mozzartsport