Арсен Венгер без маске...

Ако ти кажем да имаш 24 сата живота да ли би мислио о ножу под грлом или о тих 24 сата?! Поводом две деценије на клупи Арсенала...

Фудбал 01.10.2016 | 23:30 Промовисан је 22. септембра, званично преузео функцију 1. октобра 1996, у међувремену је три пута био шампион Енглеске, ниједном испод топ четири, подигао још 12 пехара и доживео да буде најдуговечнији тренер данашњице у неком од врхунских клубова. Није дакле чудно што је Арсен Венгер ових дана прва тема не само у Енглеској. Није чудно ни што већ годинама свака сезона почиње питањем о томе да ли је баш она последња Венгерова на клупи Арсенала?

Француски стручњак у опширном интервјуу за француски Екип признаје да му је сам појам времена једна од ретких фобија у животу.

"Ако ти сад кажем да имаш још 24 сата живота. Да ли би свих 24 сата мислио о ножу под грлом или би једноставно покушао да их проживиш пуним плућима. То је питање живота", пластично појашњава Венгер.

Он сам нема дилему. О прошлости не воли да прича јер сматра да је осећање кајања њен главни чинилац. О будућности све мање, јер га плаши. Осим када је посао у Арсеналу у питању.

"Имам прилично непријатан однос са временом. Увек сам у процесу борбе са њим. Прошлост потпуно игноришем. Цео живот се плашим да негде не закасним. Да не будем спреман. Да не успем да обавим све што сам испланирао. Свако враћање у прошлост брзо испари. Застрашујуће је у ствари. Нема ту много онога што већ ниси проживео. Зато се не осврћем", филозофски ће Венгер.

Док је био млађи будућност га је радовала. Била је испланирана. Труд данас сутра је долазио на наплату. Али сад кад се крај ближи...

"То питање потпуно игноришем. Јер знам на каквим ће мукама бити кад себи поставим питање: А шта сад? Много  теже него оно које сам искусио кад сам од играча постао тренер. Јер тада ћу из хиперактивности прећи у стање у стање празнине".

Ова последња реченица у ствари била увод у онај цитат о 24 сата живота и ножу. Тема којуВенгер узима веома озбиљно.

"Било је тренутака, имао сам 24 или 25 година, када бих помислио: Дођавола, шта ћу кад не будем могао да играм фудбал. Убићу се! У чему је поента без фудбала? Озбиљно. Требало ми је дуго времена да схватим колико сам глуп био. Али одрастао сам у ресторану који је представљао и седиште фудбалског клуба. Само о фудбалу смо причали. Чим се заврши једна утакмица причали су о следећој. И тад сам, било ми је једва десет година, размишљао како ће да изгубе ако им тај и тај поново буде играо на крилу".

На крају је ипак схватио...

"Једини тренутак у коме можеш да осетић срећу је садашњост. Прошлост је кајање, будућност несигурност. Људи су то одавно схватили и зато су и створили религију. Она прашта свима коју су згрешили и говори им да не треба да брину о будућности јер их чека рај. Искористи садашњост. Једном ми је једна осова рекла: Постоји само један начин живота са спознајом о смрти. Да претвориш садашњост у уметност".

Венгеров начин да то уради прилично је јединствен. Све медаље, пехаре, све је поделио. Не чува исечке из новина, никакве успомене. Историја других га занима, његова не. Све је то већ проживео. Са будућношћу се теже мири. Поређење са једним другим великаном фудбалске игре - сви знамо којим - просто је неминовно.

"Алекс Фергусон је имао квалитет ком се дивим. Није мировао у успеху. Знао је како да изазове себе. Макар и инстинктивно. Али имао је и друге страсти. Волео је коње. Познавао је црно вино боље него ја. Баш смо се недавно срели и питао сам га. Да ли му недостаје? Рекао је: Не, не уопште. Био је то тренутак нелагоде, али и утехе".

Венгеров проблем је што је фудбал једина његова страст. Боји се да ће га једног дана ословљавати са “бивши тренер Арсенала“. Да у том тренутку неће бити ништа више осим тога. Отуд и толика посвећеност Арсеналу.

"Време је луксуз. За једну ствар морам да будем нескроман: према Арсеналу сам се увек опходио као је мој, да мени припада. Често су ме критиковали због тога. Затопто нисам трошаџија. А ја сам поносан што сам имао храбрости да спроводим своје идеје и борим се за њих. Када одем оставићу добар тим и клуб који није пред банкротом".

Кад смо већ код финансија и играчи су се променили у међувремену?

"Да би победио мораш да друге увериш у своје идеје, а друштво више није подељено вертикално, нерго хоризонтално. Тренер би тамо неке 1960. године рекао: Момци, идемо овако. И нико не би реч рекао. Данас прво мораш да их убедиш. Фудбалер је богат, а карактеристика богатог човека је да мораш да га убедиш. Јер он статус већ има. Изграђено мишљење. Људи су данас информисани, имају свој став".

Венгер можда није најтрофејнији тренер на свету, али далеко је од губитника каквим га данас често представљају. Мирчеа Луческу га је једном приликомописао као арисократу који изнад свега жели да образује људе.

"Не спорим да сам пре свега учитељ, али се не осећам као аристократа... Тамо одакле ја долазим аристократама су одрубљивали главе. Тежим томе да неке вредности пренесем другима, не да се оне преносе крвљу. Цивилизација која не поштује своје мртве и своје вредности осуђена је на нестајање".

Понекад Венгер изгледа као усамљен у тој својој тежњи да се радује малим стварима. У време интернета и стотине телевизијских канала свако је већ све видео и тражи нешто ново. Лакше је било пре 20 година на Хајберију.

"Дефиниција среће са филозофског становишта је кад се оно што желиш и оно што имаш поклопе. Чим се то деси хоћеш више. Увек боље. До тренутка док не постане тешко задовољити се.  Четврто место сада не задовољава навијаче Арсенала. Брига њих што су Манчестер Сити или Челси инвестирали 300.000.000 ии 400.000.000 евра. Они желе да их победимо. Али ако бисмо све године били 15. на табели? Да видиш како би срећни били због четвртог места".

Али нису само навијачи незадовољни. И неке Арсеналове легенде, чак и најбољи Венгеровђак Тијери Анри тврди да Тобџије “морају“ врате на врх.

"Мора само да се умре. Волим више реч ’желим’. Али за мене је лепота спорта у томе што сви желе да победе, а само један може да победи. Ставиш 20 милијардера у 20 енглеских клубова, а биће само један шампион и 19 разочараних... То је опасно за спорт. Дошли смо у еру у коју глорификујемо оне који су тријумфовали без обзира на методе. Десет година касније сазнамо да је варао".

Зато Венгер и каже да му је најдржи тренутак у каријери прва титула, јер је од питања “ко је па овај“ прешао пут до утемељивача једне нове филозофије у Лондону. А најгори...

"Кад после сваког проклетог пораза испитују све што смо урадили. Тај хајде сад све да проспемо однос. Данас мораш да будеш мазохиста да би уопште издржао до тренутка када можеш да уживаш у резултатима свог рада. Тренутно сам у тој фази. Патим због многих ствари које радим".

Арсен Венгер. Мазохиста већ 20 година.

Извор: моззартспорт