Анализа: Други син Напуља...!
Све то мало подсећа на 1990. годину, и на врели Сан Паоло на којем се спрема судар Аргентине и Италије у полуфиналу. Италија је преклињала Наполитанце у предигри меча да буду Италијани, а не Аргентинци...
Фудбал 21.06.2016 | 00:00
Тек када их је, ваљда, агресивна твитерашка заједница с Апенина добро изрибала, унеколико су се поправили: написали су да је Италија ушла у осмину финала, све са знаком узвика, али да не буде да није по њиховом, тај је твит пропраћен фотографијом њиховог Лоренца Инсињеа, који није одиграо нити један минут досад. И који је на дотичној фотографији, разуме се, у светлоплавом, а не у азурном дресу.
Све то мало подсећа на 1990. годину, и на врели Сан Паоло на којем се спрема судар Аргентине и Италије у полуфиналу, четири дана након што је екипа Карлоса "Носоње" Билардасрушила снове Југословена Ивице Осима са креча.
Италија је преклињала Наполитанце у предигри меча да буду Италијани, а не Аргентинци. Да навијају за своју земљу, уместо за свог сина и свог бога, Дијега.
Ел Пибе је знао да је то његова шанса.
"Италијани вас моле да сутра будете Италијани на један дан", обратио се житељима свог усвојеног града. "Нека их је срамота. Остала 364 дана у години они заборављају да је Напуљ уопште у Италији".
Марадона је имао задњу реч и задњи осмех: онај ватрени мали Сицилијанац Тото Скилаћидовео је госте у вођство, али су домаћини – да, домаћини Аргентинци – на крилима навијача, жеље за победом, једне Дијегове расположене ноге (као да му је друга икада и требала!) и пристојног другог полувремена зачињеног голом Клаудија Каниђе успели опет да дођу до пенала, овог пута са играчем мање, и да пусте да се богови и Гојкочеапобрину за остало.
Напуљ је и данас, када је његов фудбалски клуб поново кандидат за високи пласман и када има одличан тим, мање Италија од остатка Италије. Патриотизам се тамо испод Везува мери по припадности Партенопи, а не Гарибалдију, а све то највише се види на подршци коју, уз дужно поштовање свима који су носили дрес Наполија у последње две и по деценије, након одласка Највећег, има једини човек који би се смео назвати другим усвојеним сином града: Марек Хамшик.
Ведета репрезентације Словачке изазива и на Твитеру и међу навијачима Наполија много више знакова узвика и молби и жеља за добро здравље и напредак на турниру од читаве екипе Италије. Мајстор из Банске Бистрице ће ускоро – ако не оде овог лета, о чему нешто касније – напунити десетлеће како живи у Напуљу, где је купио кућу и којег толико воли да му не смета чак ни да дели судбину осталих његових житеља; као када га нападну и опљачкају.
Било који други памперисани фудбалер позвао би плачући свог агента и још исте вечери спаковао кофере; Марек Хамшик, најбољи стриктно словачки играч свих времена (јер је ЈозефАдамец, који ће 1968. у својој Братислави дати три гола Бразилу, ипак наступао за Чехословачку, баш као и осам од 11 играча што ће у Београду 1976. "паненком" Паненке освојити титулу Европског првака; њих осморица били су Словаци, мада је то парче сребрнине незаслужено остало код комшија и најближих рођака из Чешке), знао је да се у Напуљу понашаш као Наполитанац, или се уопште не понашаш. Слегнуо је раменима и наредног викенда заиграо пред крцатим трибинама као да се ништа није догодило.
Љубав према Хамшику која силином пирокластичног излива стиже из Кампаније, далеко је од случајне или незаслужене: на вечитој листи играча са највише наступа за Наполи, Хамшик је на трећем месту, са 403 меча, далеко испред Ћира Фераре (322) или Паола Канавара (278).
Да та бројка буде још импозантнија, Хамшик је и једини не-Талијан међу првих десет, испред њега је са 505 утакмица човек који је био Марек шездесетих и седамдесетих,Антонио Јулијано, те чувени десни бек Пепе Брусколоти, што ће освојити прву од двеМарадонине титуле пред саму пензију.
Хамшик је дао и невероватних 98 голова за Наполи, и заузима пето место (Марадона има 115 на првом); више од Кареке, више од Игуаина, дакле, и тек шест мање од Каванија и разуме се, више од "трећег тенора", Лавеција. А сви они, у првих десет позиција, били су шпицеви, Хамшик би за Наполи играо све што треба, али Наполи од њега скоро никада није тражио да буде нападач...
Момак којег је Аурелио де Лаурентис лично, за руку, довео из Бреше, много је више од "Ла Цресте", како га називају због ексцентричне фризуре у коју је уложено пола килограма најфинијег италијанског гела. Важније је оно што је испод косе и ћеле, у глави и у ногама: меланж маштовитости и енергије, напорног рада и неодустајања са потезима какве је Сан Паоло виђао некада давно, а репрезентација Словачке, посвемашњи аутсајдер у европским оквирима, баш никад.
То нас доводи до овог Европског првенства, на којем Словачка дебитује – мада је прво велико такмичење на којем је Хамшик, тада 22-годишњак, добио капитенску траку, било Светско првенство 2010, где се није могло преко Холанђана – и на којем ће вечерас он моћи да из прве руке очара удвараче из Премијер лиге, у сусрету са Енглеском.
Марек је готово сам уништио тужне Русе, феноменалним голом и асистенцијом. Словачка је, уз Пољску, показала да није део тог тужног, лузерског источноевропског менталитета, као Руси, јадни Румуни и убоги Украјинци, чији фудбал као да је стао негде у деведесетим: споро, неинвентивно, на снагу и без икаквог Плана Б, са играчима који ухлебљење све чешће и могу да нађу само на Истоку.
Још важније, као највеће име у екипи, Хамшик је показао да је, барем засад, у истој категорији као Гарет Бејл, оној која стоји у суштој супротности са Кристијаном Роналдом.
Бејл и Хамшик, иако по знању, умећу и стваралачком потенцијалу далеко изнад остатка екипе (уз изузетак надареног, али крајње проблематичног Владимира Вајса код Словака и бледог, не рачунајући ону косу, Арона Рамзија код Велшана), успевају да се уклопе у састав и да саиграче чине бољима, да раде за тим и да им, заузврат, тим дозволи да њихова креативност изађе на видело.
Кристијано Роналдо, не само због промашеног пенала против Аустрије или оног слободњака против Исланда, делује као да прекрива читав Португалија. Што не би било лоше када би му ишло добро, а овако, како је сада, флертује с катастрофалним... Исто важи, авај, и за Златана Ибрахимовића.
Такви играчи су увек под додатном лупом – у ствари, више супермоћним микроскопом него лупом – и нација махом није задовољна што форму из клубова не преносе, нетакнуту, у дрес са грбом фудбалског савеза.
И бриљантни Хамшик је морао проћи кроз медијског топлог зеца кад год Словацима није ишло (мада би било превише од њих тражити да редовно играју велика такмичења, колико год озбиљно језгро играча тренутно имали), али је сада, понајпре након моћног рушења Руса, све дошло на своје.
Игра Словачке саграђена је, природно, око њега, али није му толико све подређено да је могуће неутралисати само њега, није "цариник" који мора да осети сваку лопту, изигравајући Валдераму – посебно зато што Хамшик врло добро уме да осети ритам утакмице, да схвати када не треба срљати напред, када се повуче и опали савршен пас према свом нападу, баш као што је учинио када је лоптом ка Владимиру Вајсу распорио нестабилну руску одбрану – мада ће Ерик Дајер сигурно покушати да се још више наметне, после једне сјајне и једне солидне утакмице, играјући "фластер" на њему.
Било би природно да Енглезе сруши баш играч какав им недостаје, каквом су се надали и каквог нису имали у 21. веку, и да то учини на истом оном стадиону у Сент Етјену где је пре једног пунолетства Мајкл Овен плесао пред крвавим очима Аргентинаца, да би ДејвидБекам добио црвени картон, и да би, што му дође као рефрен овог текста, Аргентина прошла даље на пенале.
Било би логично да за Марека немају решење, јер њега, словенски меланхоличног али јужњачки ватреног, инспиришу баш овакве утакмице.
Наполитанци, опет, на Хамшиково потврђивање статуса једног од најбољих европских играча на овој великој сцени, гледају са до крви изгриженим ноктима, посебно након што је селектор Словачке Јан Козак изјавио да је Хамшик феноменалан "иако не игра у неком од највећих европских клубова".
Јесте то увреда за Сан Паоло – можда из најбоље намере и зарад подизања цене и угледа ведете репрезентације, али ипак увреда – који ће се уздати у лојалност фантастичног играча и његову љубав ка граду када га, по окончању лоптања у Француској, буду јурили агенти са свих меридијана.
Но пре тога ће, на Твитеру и уживо, бити уз другог сина Напуља, првог до оног највољенијег. Најпре вечерас против Енглеза па, ако све буде како су замислили Козак и Хамшик, и у осмини финала.
А онда би, у четвртфиналу, могла да се понови 1990, па да поносни град опет навија против земље у којој се налази.
Јер Напуљ, уосталом, само питајте Дијега, она преостала 364 дана ионако није Италија.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар