Analiza: Drugi sin Napulja...!
Sve to malo podseća na 1990. godinu, i na vreli San Paolo na kojem se sprema sudar Argentine i Italije u polufinalu. Italija je preklinjala Napolitance u predigri meča da budu Italijani, a ne Argentinci...
Fudbal 21.06.2016 | 00:00
Tek kada ih je, valjda, agresivna tviteraška zajednica s Apenina dobro izribala, unekoliko su se popravili: napisali su da je Italija ušla u osminu finala, sve sa znakom uzvika, ali da ne bude da nije po njihovom, taj je tvit propraćen fotografijom njihovog Lorenca Insinjea, koji nije odigrao niti jedan minut dosad. I koji je na dotičnoj fotografiji, razume se, u svetloplavom, a ne u azurnom dresu.
Sve to malo podseća na 1990. godinu, i na vreli San Paolo na kojem se sprema sudar Argentine i Italije u polufinalu, četiri dana nakon što je ekipa Karlosa "Nosonje" Bilardasrušila snove Jugoslovena Ivice Osima sa kreča.
Italija je preklinjala Napolitance u predigri meča da budu Italijani, a ne Argentinci. Da navijaju za svoju zemlju, umesto za svog sina i svog boga, Dijega.
El Pibe je znao da je to njegova šansa.
"Italijani vas mole da sutra budete Italijani na jedan dan", obratio se žiteljima svog usvojenog grada. "Neka ih je sramota. Ostala 364 dana u godini oni zaboravljaju da je Napulj uopšte u Italiji".
Maradona je imao zadnju reč i zadnji osmeh: onaj vatreni mali Sicilijanac Toto Skilaćidoveo je goste u vođstvo, ali su domaćini – da, domaćini Argentinci – na krilima navijača, želje za pobedom, jedne Dijegove raspoložene noge (kao da mu je druga ikada i trebala!) i pristojnog drugog poluvremena začinjenog golom Klaudija Kaniđe uspeli opet da dođu do penala, ovog puta sa igračem manje, i da puste da se bogovi i Gojkočeapobrinu za ostalo.
Napulj je i danas, kada je njegov fudbalski klub ponovo kandidat za visoki plasman i kada ima odličan tim, manje Italija od ostatka Italije. Patriotizam se tamo ispod Vezuva meri po pripadnosti Partenopi, a ne Garibaldiju, a sve to najviše se vidi na podršci koju, uz dužno poštovanje svima koji su nosili dres Napolija u poslednje dve i po decenije, nakon odlaska Najvećeg, ima jedini čovek koji bi se smeo nazvati drugim usvojenim sinom grada: Marek Hamšik.
Vedeta reprezentacije Slovačke izaziva i na Tviteru i među navijačima Napolija mnogo više znakova uzvika i molbi i želja za dobro zdravlje i napredak na turniru od čitave ekipe Italije. Majstor iz Banske Bistrice će uskoro – ako ne ode ovog leta, o čemu nešto kasnije – napuniti desetleće kako živi u Napulju, gde je kupio kuću i kojeg toliko voli da mu ne smeta čak ni da deli sudbinu ostalih njegovih žitelja; kao kada ga napadnu i opljačkaju.
Bilo koji drugi pamperisani fudbaler pozvao bi plačući svog agenta i još iste večeri spakovao kofere; Marek Hamšik, najbolji striktno slovački igrač svih vremena (jer je JozefAdamec, koji će 1968. u svojoj Bratislavi dati tri gola Brazilu, ipak nastupao za Čehoslovačku, baš kao i osam od 11 igrača što će u Beogradu 1976. "panenkom" Panenke osvojiti titulu Evropskog prvaka; njih osmorica bili su Slovaci, mada je to parče srebrnine nezasluženo ostalo kod komšija i najbližih rođaka iz Češke), znao je da se u Napulju ponašaš kao Napolitanac, ili se uopšte ne ponašaš. Slegnuo je ramenima i narednog vikenda zaigrao pred krcatim tribinama kao da se ništa nije dogodilo.
Ljubav prema Hamšiku koja silinom piroklastičnog izliva stiže iz Kampanije, daleko je od slučajne ili nezaslužene: na večitoj listi igrača sa najviše nastupa za Napoli, Hamšik je na trećem mestu, sa 403 meča, daleko ispred Ćira Ferare (322) ili Paola Kanavara (278).
Da ta brojka bude još impozantnija, Hamšik je i jedini ne-Talijan među prvih deset, ispred njega je sa 505 utakmica čovek koji je bio Marek šezdesetih i sedamdesetih,Antonio Julijano, te čuveni desni bek Pepe Bruskoloti, što će osvojiti prvu od dveMaradonine titule pred samu penziju.
Hamšik je dao i neverovatnih 98 golova za Napoli, i zauzima peto mesto (Maradona ima 115 na prvom); više od Kareke, više od Iguaina, dakle, i tek šest manje od Kavanija i razume se, više od "trećeg tenora", Lavecija. A svi oni, u prvih deset pozicija, bili su špicevi, Hamšik bi za Napoli igrao sve što treba, ali Napoli od njega skoro nikada nije tražio da bude napadač...
Momak kojeg je Aurelio de Laurentis lično, za ruku, doveo iz Breše, mnogo je više od "La Creste", kako ga nazivaju zbog ekscentrične frizure u koju je uloženo pola kilograma najfinijeg italijanskog gela. Važnije je ono što je ispod kose i ćele, u glavi i u nogama: melanž maštovitosti i energije, napornog rada i neodustajanja sa potezima kakve je San Paolo viđao nekada davno, a reprezentacija Slovačke, posvemašnji autsajder u evropskim okvirima, baš nikad.
To nas dovodi do ovog Evropskog prvenstva, na kojem Slovačka debituje – mada je prvo veliko takmičenje na kojem je Hamšik, tada 22-godišnjak, dobio kapitensku traku, bilo Svetsko prvenstvo 2010, gde se nije moglo preko Holanđana – i na kojem će večeras on moći da iz prve ruke očara udvarače iz Premijer lige, u susretu sa Engleskom.
Marek je gotovo sam uništio tužne Ruse, fenomenalnim golom i asistencijom. Slovačka je, uz Poljsku, pokazala da nije deo tog tužnog, luzerskog istočnoevropskog mentaliteta, kao Rusi, jadni Rumuni i ubogi Ukrajinci, čiji fudbal kao da je stao negde u devedesetim: sporo, neinventivno, na snagu i bez ikakvog Plana B, sa igračima koji uhlebljenje sve češće i mogu da nađu samo na Istoku.
Još važnije, kao najveće ime u ekipi, Hamšik je pokazao da je, barem zasad, u istoj kategoriji kao Garet Bejl, onoj koja stoji u suštoj suprotnosti sa Kristijanom Ronaldom.
Bejl i Hamšik, iako po znanju, umeću i stvaralačkom potencijalu daleko iznad ostatka ekipe (uz izuzetak nadarenog, ali krajnje problematičnog Vladimira Vajsa kod Slovaka i bledog, ne računajući onu kosu, Arona Ramzija kod Velšana), uspevaju da se uklope u sastav i da saigrače čine boljima, da rade za tim i da im, zauzvrat, tim dozvoli da njihova kreativnost izađe na videlo.
Kristijano Ronaldo, ne samo zbog promašenog penala protiv Austrije ili onog slobodnjaka protiv Islanda, deluje kao da prekriva čitav Portugalija. Što ne bi bilo loše kada bi mu išlo dobro, a ovako, kako je sada, flertuje s katastrofalnim... Isto važi, avaj, i za Zlatana Ibrahimovića.
Takvi igrači su uvek pod dodatnom lupom – u stvari, više supermoćnim mikroskopom nego lupom – i nacija mahom nije zadovoljna što formu iz klubova ne prenose, netaknutu, u dres sa grbom fudbalskog saveza.
I briljantni Hamšik je morao proći kroz medijskog toplog zeca kad god Slovacima nije išlo (mada bi bilo previše od njih tražiti da redovno igraju velika takmičenja, koliko god ozbiljno jezgro igrača trenutno imali), ali je sada, ponajpre nakon moćnog rušenja Rusa, sve došlo na svoje.
Igra Slovačke sagrađena je, prirodno, oko njega, ali nije mu toliko sve podređeno da je moguće neutralisati samo njega, nije "carinik" koji mora da oseti svaku loptu, izigravajući Valderamu – posebno zato što Hamšik vrlo dobro ume da oseti ritam utakmice, da shvati kada ne treba srljati napred, kada se povuče i opali savršen pas prema svom napadu, baš kao što je učinio kada je loptom ka Vladimiru Vajsu rasporio nestabilnu rusku odbranu – mada će Erik Dajer sigurno pokušati da se još više nametne, posle jedne sjajne i jedne solidne utakmice, igrajući "flaster" na njemu.
Bilo bi prirodno da Engleze sruši baš igrač kakav im nedostaje, kakvom su se nadali i kakvog nisu imali u 21. veku, i da to učini na istom onom stadionu u Sent Etjenu gde je pre jednog punoletstva Majkl Oven plesao pred krvavim očima Argentinaca, da bi DejvidBekam dobio crveni karton, i da bi, što mu dođe kao refren ovog teksta, Argentina prošla dalje na penale.
Bilo bi logično da za Mareka nemaju rešenje, jer njega, slovenski melanholičnog ali južnjački vatrenog, inspirišu baš ovakve utakmice.
Napolitanci, opet, na Hamšikovo potvrđivanje statusa jednog od najboljih evropskih igrača na ovoj velikoj sceni, gledaju sa do krvi izgriženim noktima, posebno nakon što je selektor Slovačke Jan Kozak izjavio da je Hamšik fenomenalan "iako ne igra u nekom od najvećih evropskih klubova".
Jeste to uvreda za San Paolo – možda iz najbolje namere i zarad podizanja cene i ugleda vedete reprezentacije, ali ipak uvreda – koji će se uzdati u lojalnost fantastičnog igrača i njegovu ljubav ka gradu kada ga, po okončanju loptanja u Francuskoj, budu jurili agenti sa svih meridijana.
No pre toga će, na Tviteru i uživo, biti uz drugog sina Napulja, prvog do onog najvoljenijeg. Najpre večeras protiv Engleza pa, ako sve bude kako su zamislili Kozak i Hamšik, i u osmini finala.
A onda bi, u četvrtfinalu, mogla da se ponovi 1990, pa da ponosni grad opet navija protiv zemlje u kojoj se nalazi.
Jer Napulj, uostalom, samo pitajte Dijega, ona preostala 364 dana ionako nije Italija.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar