Коментар: Људи, овако више не иде...!

"Осећам одговорност за неуспех, нека проба неко други", изјавио нико никад! Али, зато имамо имагинарне непријатеље, "лажне пријатеље", који ће бити кривци кад победимо трећеразредни тим и најавимо анализу "да видимо где смо".

Фудбал 06.04.2016 | 00:00

"Људи, ово овако више не иде. Осећам одговорност за неуспех. Слабо играмо, немамо очекиване резултате, ни атмосфера у тиму није на одговарајућем нивоу. Као тренер, сматрам се одговорним и желим да се склоним да проба неко други. Мислим да је то фер и најмање што могу да урадим у овом тренутку".

Изговорио у Србији - нико никад! Ако причамо у фудбалу, Савезу, репрезентацији...

Намучили бисмо се да нађемо овакав пример и у другим спортовима, али задржимо се само на најважнијој споредној ствари на свету.

И ту не говоримо само о тренерима и селекторима, већ и о функционерима, који су се далеко мање мењали у деценијама за нама, а далеко више сакривали иза чињенице да "селектор саставља тим, а играчи играју".

Међутим, до актуелне труле атмосфере око нашег државног тима и фудбала уопште, сви су заједно допринели и међу њима нема ниједног који је рекао:

"Да, кривица је моја и ја сам тај који је одговоран".

Нема га деценијама!

Постоји могућност, да је евентуално крив овај други, поред.

Осим, можда, Ненада Томовића, који је после колективне катастрофе у Скопљу схватио да је, ипак, он направио највећу грешку, па је храбро стао пред новинаре и рекао искрено...

"Можда ја ипак немам квалитет да играм за репрезентацију".

На крају тог горког циклуса, ништа мање или више горког у поређењу са неким претходним или оним који је уследио, селектор Синиша Михајловић одржао је обећање да ће отићи уколико се не пласирамо на Мундијал и утолико је фер поменути га, иако разлози и нису били само они набројани у уводној реченици текста.

Али, дао је реч и одржао је до краја, мада није био мали број људи који га је желео и даље ту. То што је већ имао потписан уговор са Сампдоријом... Нема везе.

После још једног окупљања репрезентације Србије које није прошло без проблема, пораза и бледе игре, актуелни селектор Радован Ћурчић најавио је стандардну анализу у Познану, након што су нам Пољаци нанели трећи пораз у низу, а онда искористио победу над Естонијом у Талину да се обрати "лажним пријатељима" и подигне иначе стандардно миран тон у гласу и појача углавном умерену и одмерену реторику.

Уочи окупљања, изоставио је - с правом или не - "десетку" нашег државног тима, Душана Тадића, који се мучи да избори место у стартној постави Саутемптона, и то је сасвим легитимно, али онда изјавио да је "то најбоље што Србија има".

Док се народ с правом пита да ли су на позицијама у Савезу, од председничке фотеље до селекторске клупе, "најбољи људи које Србија има", утисак је да је Ћурчић могао мало боље да припреми говор за читање иначе не толико битног списка, јер смо и на северо-исток Европе ишли као спаринг партнери.

Но, рекао је шта је рекао и сада ћемо се опет поделити на оне који ће сматрати да је "Душан увређена млада" и оне који ће причати да је "Радовану језик бржи од памети".

Међутим, да у ФСС ради ко, шта и како хоће, без икаквог договора, заједничког начина размишљања, унапред одређених правила и постулата, координације и међусобног уважавања, показао је и тај пример, јер...

Само дан раније, Ћурчићев колега Томислав Сивић(који је иначе и сам доживео да му двојица играча кажу: 'Док си ти овде, нас нема') објаснио је како у Партизану прецртаног и сатанизованог Андрију Живковића зове "јер поседује квалитет" и "јер је део тог тима од почетка и један од лидера своје генерације".

И то је био сасвим ОК аргумент, реално.

Али, заправо Сивић је за исту ФИФА паузу поступио потпуно супротно Ћурчићу и навео Живковићеве адуте, које све до једног поседује и Тадић, само у "А" тиму.

И небитно ко је овде у праву и чији су аргументи јачи, нећемо чути ни Ћурчића, ни Сивића, ни сутра неког трећег да каже:

"Да, заправо грешка је била моја, преузимам одговорност".

Тога овде нема!

Постоје само обрачуни са имагинарним непријатељима, чији је идентитет познат искључиво фудбалском раднику који се налази под притиском јавности због слабих игара и резултата.

Неки тамо "лажни пријатељи" биће увек криви за све, иако јавност никада неће сазнати ко су они. Утолико – дозволите нам да на то имамо право – они и не постоје! Просечна издања завршена победама биће "наговештај бољих дана", лоше партије и порази биће "поводи да се извуку поуке и направе анализе", јер "времена увек има", а заправо прошле су године од када смо се радовали, веровали и одлазили на стадионе...

Питање је, уистину, верују ли и они који говоре те ствари у испране флоскуле, које већ иритирају људе.

Ту је и Саво Милошевић...

Човек који је потурио леђа да сачува Томислава Караџића, након још једен катастрофалне процене у избору селектора, која нас је у старту коштала одласка на ЕУРО 2016, иако је својевремено први човек српског фудбала изјавио да је императив одлазак или у Бразил или у Француску и да ће морати да дође до промена уколико се један од та два циља не оствари.

Промена је било, али нема говора о томе да је Караџић мислио на себе, јер се спрема за нови мандат, иако се можда некоме тако учинило на једној од бројних Скупштина ФСС.

Толе се после 0:3 са Данском повукао из јавности, гурнуо Сава у први план, овај искритиковао атмосферу унутар тима, најавио да ће радити даноноћно на томе да се ти односи исправе и да је убеђен да је Ћурчић прави човек за те ствари, као и да ће њих двојица путовати Европом и покушати да реше неке од наслеђених проблема од претходног селектора.

И бланко подршку су добили. И путовали су. И нису решили ниједан наслеђен проблем, али су направили нове!

Већ после првог наредног окупљања у Грчкој, Филип Ђорђевић поручио је да га више не зову, није задовољан био ни Милан Бишевац, да га забораве зацртао је и Душко Тошић, а пред ово ко зна које "пријатељско" окупљање у низу, да "одглумимо" Хрвате или неке друге комшије "сличног стила" и "измеримо се са осталима", из репрезентације до даљег одјавили су се Тадић и потом Немања Гудељ.

Још мало, дужи ће списак бити оних који не желе више да играју, од оних који долазе, а најкраћи списак већ неко време чине они који слећу с осмехом, чије изјаве одишу оптимизмом, ведрином, којима се у очима види срећа и понос што су ту, под заставом државе чије боје би требало да бране за неколико дана.

И то углавном у иностранству, негде далеко, на безбедној удаљености, да се овде не би окупљали неки, како Караџић воли да каже, плаћени навијачи који ће кварити савршену атмосферу и склад унутар репрезентације и Савеза, генерално...

Сви ти који су већ одлучили да неће више долазити и они који можда о томе увелико размишљају, морали би да се замисле због чега и за кога играју и шта их мотивише да долазе на окупљање "најважнијег дреса у фудбалу". То стоји, али... Како је могуће да свако мало када је сениорска репрезентација Србије у питању пишемо само о проблемима, који притом нису фабриковане таблоидне глупости, већ нешто што пуца унутар тима и онда јавност сазнаје за то?

Нису новинари наговорили Тадића да оде, нису новинари измислили изјаву капитена Бранислава Ивановића на питање: Подржавате ли актуелног селектора Ћурчића?

Како ово пишемо, скандали и размирице само севају пред очима, мозак је луђи од Гоогла, сетили смо се и селектора који јесте рекао:

"Повлачим се, ја сам крив, време је да проба неко други".

Али, није наш! Из иностранства је и није се дуго задржао... Тачније, отерали смо га за отприлике исто ово што играмо и дан данас. И како изгледамо дан данас.

Тек пред крај, пало нам је напамет – Вујадин Бошков!

Он је током квалификација, давне 1974. године рекао:

"Ако не победимо Шпанце у Загребу подносим оставку и препуштам тим неком другом".

И нисмо победили. Било је 0:0. И није слагао. Отишао је и селектор је постао Миљан Миљанић, који је над собом имао и селекторску комисију Ребац, Рибар, Ћирић, Ивић. Победио је 4:2 у Атини, па Шпанце у Франкфурту 1:0 и одвео "плаве" на Светско првенство у Немачкој.

Господо, шта сте радили 1974. године?!