Интервју - Нинковић о свему: Нисмо испали фер према Пижону!

Рано је отишао из Србије, дуго је био испод радара овдашње фудбалске јавности, али Милош Нинковић (31) има каријеру на коју би свако био поносан.

Фудбал 15.02.2016 | 23:20

Скоро девет година провео је у кијевском Динаму и често је делио терен са најбољим фудбалерима данашњице, а био је и један од најбољих играча репрезентације Србије на Светском првенству 2010. године. Играо је за француски Евијан и са својом вољеном Црвеном звездом освојио је титулу, а сада је у Аустралији.

Током скоро 15 година професионалне каријере Нинковић је доживео штошта и видео свашта, на терену и ван њега.

У интервјуу за Б92 отворено је говорио о свему што је искусио – почели смо од краја, од живота и фудбала у Аустралији, а посебно емотиван Милош је био док је говорио о Црвеној звезди. Открио је шта га је натерало да оде из Србије, али је рекао да је у црвено-белом дресу испунио животну жељу.

Године у Кијеву биле су бурне на почетку (“лепе девојке, ноћни живот“) и мирне на крају, судари са Барселоном заувек су му остали у сећању, као и ’јављања’ код председника Динама.

Милош жали што се на врхунцу каријере није опробао на Западу, а неизоставна тема била је и фудбалска репрезентација Србије. Какву је Антић магију поседовао и како су играчи испали некоректни према Пижону, какво је било духовно стање пред меч са Немцима и у дуелу са Аустралијом на Мундијалу, а на крају смо се бавили и вечним питањем – зашто национални тим нема резултате?

Аустралијски фудбал – оно што ми треба у овим годинама

Тактички и технички доста је слабије него у Европи, али физички не заостају уопште – сви тимови су изузетно спремни. Много је другачије и зато што нема испадања, они су хтели да направе нешто налик на НБА лигу – самим тим, нема ситуација као код нас или у Француској, где се сви повуку када играју са фаворитом и желе да узму бод. Овде сви форсирају нападачки фудбал и то је добро за гледаоце, као и за нас фудбалере. До сада ми се још није десило да се ривал повуче на своју половину, игра се отворено и то ми се баш допада.

Иако сам мислио да припрема меча није на тако високом нивоу, доста пажње посвећују детаљима – гледамо стално снимке ривала, имамо тимске састанке и то је много чешће овде него нпр. у Француској. Наш тренер много полаже на тактику. Не тренира се толико као у Европи – углавном је среда слободан дан. Тренира се четири пута недељно и то је оно што ми можда и треба у овим годинама.

Опера, плаже и српска клопа

Сиднеј је прелеп град и пресрећан сам у њему, као и цела моја породица. Време је дивно, први пут да нисам понео чизме и јакну – девет година у Украјини, знам како је кад крене она зима, то је била катастрофа... Живот је супер.

Ја ти нисам тај тип који облиази много, то ми супруга увек пребацује: ’Дошао си, ништа ниси видео’. Ни у једном граду у којем сам био нисам видео много – једноставно, не привлачи ме то. И када сам играо Лигу шампиона, саиграчи искористе слободно време да шетају и да виде неке знаменитости, ја то нисам радио. Оперу сам био да видим, и то зато што ме супруга наговорила, не могу да те лажем да сам видео много осим тога.

Много је лепих плажа, а оно што ми се нарочито допада јесте што овде сви воде свој живот и не баве се туђима – опуштенија је много атмосфера него код нас. Има врхунских ресторана, различите националне кухиње, али морам да признам да сам љубитељ наше хране. Има ту и неколико наших ресторана – добри су. Први месец када сам дошао није ваљало јер сам јео у Србији донедавно, али сада су после шест месеци врхунски, хахах.

Звездана година, али Србија...

Најлепших годину дана у мојој каријери – играо сам за Звезду, клуб који волим, а осим мене, најсрећнији због тога био је мој отац. Отишао сам искључиво зато што се нисам више проналазио у српском фудбалу.

Мислио сам да остајем ту – јесте све то лепо, бити кући и играти за вољени клуб, али мислим да нисам могао себе да дам сто посто. Терени и стадиони су ужасни, колико год се спремао и желео, када изађеш у Суботицу или Ивањицу, жао ми је што то морам да кажем, али у том тренутку ми се све сруши.

Можда је боље што сам отишао, и да не узимам место неком младом играчу који треба да се пробије и да Звезда заради на њему.

Како да долазим Мерцедесом, а саиграчи састављају крај са крајем?

За тих годину дана било је и лепих и ружних тренутака – вратио сам се да узмем титулу, узео сам је, а то ми је била животна жеља. Има доста људи који говоре ’дошао је зато што је узео неку земљу на Ади’, то су такве глупости, али то је код нас тако – причају код нас све и свашта и о Новаку Ђоковићу, па што не би и о мени?

Не интересује ме све то. Многи су ми рекли да нисам нормалан када сам потписао за Звезду, можда су били у праву... Имао сам проблема и са супругом, у најбољим годинама, са 28 по завршетку уговора са Динамом дошао сам као слободан играч у Звезду. Нисам дошао са 32 и то сам увек говорио – ако се будем враћао, урадићу то у најбољим годинама. То сам и учинио, освојили смо титулу и имали смо невероватно дружење – остали су ми пријатељи за цео живот.

Отежавајућа околност јесте што, упркос том сјајном дружењу, било је доста играча који нису имали редовна примања и који нису у каријери много зарадили. Новац који сам зарадио стварно јесам зарадио, никоме нисам украо, али свеједно се осећаш глупо...

Као да сам ја изнад њих и зато сам увек желео да помогнем колико могу – не само ја, него и Мики (Ненад Милијаш) и остали старији играчи. Тада сам имао Мерцедес ЦЛ, довезао сам га из Украјине, не знам да ли сам два пута њиме дошао на тренинг, после сам га и склонио тотално. Ја да долазим скупоценим аутом, а поред мене саиграчи састављају крај са крајем и долазе аутомобилима од две хиљаде евра.

Када сам све ставио на гомилу, схватио сам да сам урадио оно због чега сам дошао, иако сам ту годину одиграо испод свих очекивања, и мојих.

Звезда у Лиги шампиона? Ето ме на Маракани

Жао ми је што се та генерација распала – имали смо врло добар и искусан тим који је, уз наравно мало среће, могао да уђе у Лигу шампиона. Сада се појавила млађа екипа која има ту могућност.

Мој први циљ је да узмем титулу, било би лепо да смо остали и покушали да нападнемо ЛШ, али издешавале су се друге ствари. Надам се да ће ова генерација то остварити, а ја бих уживао да сам ту и као гледалац на Маракани, не бих имао ништа против.

Кијевске дискотеке, притисак и рапорти код председника

Девет година сам био у Динаму, мислим да је Бадр ел-Кадури једини странац који је био дуже од мене ту (десет година). Дошао сам са 19 година и било ми је тешко на почетку да играм фудбал – велики град, дошао си до неке лове, лепе девојке, ноћни живот... Прве три године сам буквално преспавао.

Тада су нам на тренингу стално мерили притисак – ако имаш већи од 150, ниси могао да тренираш. Тако да сам ја једно три месеца одмарао, ноћни живот ми је набијао притисак. Дошао сам из друге лиге, из Чукаричког у тако велики клуб, па сам био у другом тиму, што је нормално. Ту смо били Алијев, Артем Милевски и ја – они су били моја дружина, нон-стоп смо излазили. Милевски и ја смо стално имали висок притисак, па бисмо шетали около, купали се у базену..

Прошло је доста времена, сада могу све да кажем – били смо нас двојица у дискотеци и већ је било седам ујутру. У Србији у то време зна се – идеш нешто да поједеш и на спавање. А он ми каже: ’Идемо сада у другу дискотеку’. Ја мислим ићи ћемо у неку која ради до осам, где има још мало људи... Међутим, ми отишли тамо, нигде никог, ја му кажем да кренемо, а он: ’Ма не, то се отвара тек око девет’. Хајде, сачекали ми, а у девет ред испред, нисам могао да поверујем. Остали смо до 11-12, онда смо отишли у клупску базу да одспавамо до тренинга који је био у пет. Наравно, не морам да ти кажем да тај дан нисмо ни тренирали.

Одмах се сетим тих уводних година, које су биле бурне. Ишао сам код председника много пута, после повреда које сам имао тражио сам му да ме пусти да идем негде. А он ми је буквално извадио свеску и рекао: ’Како да не будеш повређен кад си био овде до четири, ’вамо си био до шест?’ Све је имао записано, малтене и шта сам пио...

Њему дугујем доста, веровао је у мене и после три године је дошао тренер Сјомин, код којег сам ушао у прву екипу. Ишло нам је одлично до Светског првенства 2010, а после сам се мало и заситио Украјине јер сам већ шест година био ту. Хтео сам да одем, али председник ми је рекао: ’Много сам веровао у тебе и мислим да сам заслужио да продужиш уговор’. То сам на крају и урадио, искључиво са људске стране, иако сам мислио да је за моју каријеру то потпуно погрешно. Изгубио сам мотив, желео сам нешто да мењам, да тражим нови изазов и следеће три године нажалост је било само отаљавање посла.

Наравно, било је и дивних тренутака – рођење ћерке Ангелине најлепша ми је успомена из Кијева. Са спортске стране, то је играње у Лиги шампиона, али и година када је дошао Сјомин – одиграо сам највише утакмица од свих играча, узели смо титулу, куп и Суперкуп. Најбоља година.

Меч са Барсом за незаборав и “зашто баш ја?!“

Лига шампиона је нешто невероватно, најјаче такмичење. Можда сада и није више тако јер је промењен систем, па лакше улазе и екипе попут БАТЕ Борисова и сл. Раније није било тако – једне године били смо у групи са Барселоном, Интером и Рубином, све прваци својих држава. Те године је Интер узео ЛШ, водили смо 1:0 против њих у Кијеву и могли смо да одемо даље, али смо за два минута примили два гола. Тада сам знао да ће Интер да освоји ЛШ са Мурињом.

Никада нећу заборавити утакмицу са Барселоном, играти против Месија, Инијесте и Ћавија заиста је необјашњиво. Сећам се на Ноу Кампу – изашли смо чисто да неког не ударимо, не повредимо... Завршило се 2:0, они срећни, ми задовољни. Има једна анегдота од раније, то су ми причали, када је Лобановски био тренер. Мислим да је то била генерација Стоичкова – већ у 18. минуту било је 2:0 и један играч се повредио. Сад измена, звали су играча да уђе, а он у чуду: ’Што ја, па види колико нас је на клупи?!’ Тотално си немоћан против Барсе – у Кијеву смо повели 1:0 после корнера, али су нас онда толико притисли, мислим да су имали 81% посед лопте. Буквално ни не стигнеш да дођеш до њих, ни да их удариш. За мене је Барселона најбоље екипа против које сам икада играо.

Меси је добио дар од Бога

Роналдо је велики играч, постигао је много голова и у Енглеској и у Шпанији, али за мене је Меси непревазиђен – он је добио дар од Бога, таленат и то је то. Кристијано јесте талентован, али не тај као Меси – мислим да је више радом све постигао.

Многи говоре да Меси није комплетан играч – ’нема’ десну ногу, не игра главом, па колико би голова онда дао? За мене је Меси број један – нисам гледао Марадону и Пелеа, али мислим да ово што Меси ради нико никада није радио, нити ће радити.

Жал за најјачим европским лигама

После Светског првенства сам желео да одем негде на Запад. Када сам одлазио, само сам желео да уђем, да одиграм неки минут, да сутра могу да кажем да сам играо на Мундијалу. Нисам ни сањао да ћу имати толико запажену улогу – са Немцима скоро целу утакмицу, са Аустралијом исто. И одиграо сам добро, било је понуда, али председник ми никада није рекао којих клубова, он то никада није говорио. То боље знају моји менаџери бивши. Криво ми је баш због тога.

Ово после што сам отишао у Француску било је само зато што сам желео да одем било где. Рекао сам газди да не могу више, осам и по година, а и вратио се Блохин са којим нисам успевао да нађем заједнички језик. Он ми је рекао да могу да идем само у Евијан. Искрено, нисам ни знао да ли је прва или друга лига, али рекао сам да идем на шест месеци, само да се склоним из Кијева, презасићен сам био.

У Динаму је било много другачије него у Европи, као посао – долазиш сваки дан у 12, онда ручак, одмор и тренинг тек око 6-7. Сваки дан по осам-девет сати на бази, девет година је стварно много.

У Евијану сам играо стварно добро, али волео бих да сам се раније окушао на Западу.

Размишљање пред Немце: Како ће сад неки Нинковић да игра?

Сећам се прве утакмице на Мундијалу и несрећног пораза од Гане, одмах су кренули дрвљем и камењем на нас, као што је и обичај код нас. После тога смо играли са Немачком, селектор Антић ми је пришао и рекао: ’Почећеш са Немцима’. Био сам тотално слуђен и размишљао: ’Како сад, изгубили прву, а сад ће да игра неки Нинковић?’ Мало је људи и знало за мене, знали су да игра неки Нинковић тамо у Динаму, али уз сав тај притисак, још Немци који су били фаворити за злато, а не у мечу с нама...

Имао сам невероватну трему, али су ми много помогли саиграчи, пре свих Вида и Деки Станковић. Рекли су ми: ’Играј само онако како знаш, ослободи се притиска’. У првих десет минута, а то и данас радим, додавао сам искључиво пасове на два-три метра како бих стекао сигурност. Да буду тачна додавања и да не улазим у неке компликоване ситуације и да не губим лопту јер онда се брзо губи самопоуздање.

И после десетак минута сам био сигурнији у себе, а ми смо добили утакмицу. Мало и срећно – они су добили црвени картон, Стојке одбранио пенал, све се поклопило.

Аустралија: Најболнији пораз, не умем да ти објасним...

Ослободио сам се, све је кренуло добро – победа над Аустралијом за пролаз даље, тамо се после отварало, САД у осмини финала, Уругвај у четвртфиналу... Никад не знаш шта може ту да се деси. Онда тај меч један од најболнијих пораза у мојој каријери. Невероватно...

Прво полувреме са Аустралијом можда и наше најбоље. Невероватно је колико смо шанси имали и шта смо све промашили. На полувремену смо имали став: ’Играмо добро, даћемо га у другом полувремену’. Онда... Не могу да ти објасним шта се десило... Можда баш због тих промашених шанси, у глави ти увек негде стоји да може да ти се врати. Можда је то било у нашим главама.

Првог полувремена се сећам свега кристално јасно, сваког детаља, а из другог ничега – само да је Кејхил дао гол ’малим мозгом’ и да је овај шутнуо са неких тридесет метара... А људи ми овде причају да тај (Брет Холман) у животу није дао гол ван 16. Кажем, то друго полувреме ми је у магли, вероватно смо били збуњени – погоди ти се, дају такве голове... Од тада је кренуо наш фудбал да пада.

Деки ми је рекао да никад није било као са Антићем

Не могу да кажем нити једну ружну реч о Антићу, и са тренерског аспекта и са аспекта људских квалитета. Код њега се увек радило са лоптом и завео је дисциплину. Ми смо такав народ – ако нас мало пустиш, готово, мораш на краткој узици да нас држиш јер ћемо у супротном кренути погрешним путем.

Направио је тај тежак баланс – дисциплина и сјајна атмосфера. Тачно се знало када је време за опуштање – ван тренинга, на ручку, у хотелу... Он се зезао са свим играчима, имали смо изврсну комуникацију, било је смеха и на тренинзима, знао је кад шта да уради и то је и нама усадио – осетиш када треба да се ради, а када можеш да се нашалиш.

Функционисали смо беспрекорно, једва сам чекао да дођем на окупљање репрезентације, а Деки Станковић ми је једном приликом рекао да не памти да је било такво дружење и атмосфера као тада. Селектор мора да буде и добар психолог и да играчи у њему виде ауторитет.

Нисмо испали фер према Пижону

Дотичу нас критике, нормално је. Знам како људи размишљају – нема резултата, а погледаш клубове у којима фудбалери играју и колико зарађују, то код нас сви гледају, да се не лажемо. Овај узима годишње толико и толико, а дође и не може да направи пâс. Нисмо разговарали много о томе – где би све отишло ако би се обазирао на сваку критику? На крају крајева, доста зависи од човека, од тога какав си карактер. Јеси ли дошао да даш целог себе или ниси?

Не могу да говорим о овој репрезентацији, али када сам ја био, могу да кажем која је разлика била код Антаре и код Пижона после. Пижон је много добар човек и он нас је мало пустио, а ми му то нисмо вратили на начин на који је заслужио. Давао нам је слободу – код Антића смо били у Ковилову на припремама, а код Пижона у Интерконтиненталу...

У Ковилову где год да си хтео да одеш, требало ти је сат времена, а Антић је давао после вечере по два сата да се видиш са породицом, и то онај дан када дођеш на окупљање. А у Интерконтиненталу је могао да ти дође ко хоће, у било које време. Нисмо испали фер према Пижону и зато са њиме нисмо ни направили успех.

Нико не зна зашто не правимо резултате

Ми имамо вансеријске играче, то стоји, али да ме питаш зашто нисмо нешто урадили нпр. у овим квалификацијама, ја не могу да ти дам одговор. Не може нико. Мора доста ствари у Савезу да се среде, од тога све почиње – пре свега ту мислим на довођење селектора који ће бити ту дуже, а не шест месеци или годину дана. Дајте човеку две-три године уговор, да дође са јасном сликом и дугорочним планом.

Онда га треба пустити да ради, а не одмах да се смењује после првог неуспеха и да се доводи други. Ни играчима није једноставно да мењају систем рада тако често, то не води никуда. Треба нам селектор са ауторитетом којем ће играчи веровати и којег ће се играчи, нећу да кажем плашити, али према којем ће ипак осећати одређену дозу страха. То је број један јер мислим да имамо квалитетне играче и све услове за запажен резултат.