Баскијска бајка: Еибаре, откуд ти овдје?!

Пред почетак сезоне 17 фудбалера напустило је стадион Ипуруа. Са буџетом од 18.000.000 евра то је убедљиво најсиромашњи клуб у Примери. Уосталом, Баски и не би требало да су у елити. А опет, следеће сезоне могли бисмо да их гледамо и у Европи?!

Фудбал 28.01.2016 | 23:30

Крајем прошлог века Еибар се будио уз сирене фабрике Алфа. Оглашавала се тачно у 7.35 када би оживео градић од тада 40.000 становника, ушушкан у долини реке Его међ баскијским планинама. Криза из 80-их година прошлог века утишала је буку, а град се окренуо фудбалском клубу у коме је пронашао утеху и оно мало зрно радости у борби са животом од данас до сутра. Криза је прошла, Еибар је остао оно што повезује све у малом индустријском месту које је постало још мање. Око 13.000 људи се одселило у недостатку радних места. Сирене се више не чују. Барем не оне са фабрика. Али једном недељно тај познат звук запара небо над Еибаром.

Зачује се са неуобичајеног места. Са стадиона Ипуруа који надгледају два висока солитера по којима је овај малени спортски објекат постао препознатљив. Пола сата пре сваке утакмице. Мада народ свеједно не би заборавио да игра Еибар.

Са капацитетом од око 6.300 места убедљиво је то најмањи стадион у Примери. Али је из недеље у недељу скоро дупке пун – 85 одсто седишта редовно су испуњена што је проценат који у шпанској елити превазилази само Севиља. Ни Барса, ни Реал, ни Атлетико... Ништа чудно, јер у Еибару нико други и не постоји. За разлику од већине шпанских локација у Еибару нећете видети децу у разнобојним дресовима. У паркићима, на теренима испред школа, сви ће бити у плаво-црвеним мајицама Еибара. Нема их много, али се држе заједно. Мада их има много више но што их је било пре само две године.

Лета 2014. године, наиме, Еибар је био пред гашењем. Бирократска правила установљена због грешака других налагала су да Еибар, у то време једини шпански клуб без цента дуга, морао је да вишеструко увећа капитал. Не тако давно он је износио тачно 422.253 евра, на основу шпанских прописи морао је да нарасте на цирка 2.146.525,95. Недостајало је 1.724.272. Деоничари су се мобилисали. Бројка од 1.800 акционара за неколико дана нарасла је на 3.000, довољно да се обезбеди 656.450 евра, тек 38,07 одсто од потребног. Кампања је почела.

"Дефиенде ал Еибар". Одбранимо Еибар. Фудбалским романтицима са свих меридијана допала се идеја да устану у одбрану малих. Малтене преко ноћи клупско чланство нарасло је на 10.000. Помогли су и бивши играчи Асјер Иљараменди и Ћаби Алонсо (отац Перико је 90-година три сезоне провео на Ипуруи као тренер у Сегунди), које је Реал Сосиједад слао на каљење у Еибар, Већ 15. јула 2014. године, неких три недеља пре крајњег рока, клуб је саопштио да је испунио услов. Сада са власницима из чак 69 земаља?! Акције су се продавале по цени од 50 евра, нико није могао да купи за више од 100.000, баш како би се сачувао тај осећај да је Еибар власништво народа, да породична атмосфера у којој су сви колико-толико једнаки. Отуд играчи пред полазак на гостовања пију кафу у локалном пабу са навијачима, сами плаћају дресове ако желе да их баце на трибину, некоме да их поклоне. Отуд њихови ликови и клупске заставе на аутобуским станицама, општинским институцијама, у пиљарницама...

Са најмањим буџетом и у Сегунди Армероси (Тобџије, град је дуго живео од производње оружја) су два кола пре краја шампионата обезбедиле историјску промоцију у прву лигу. Утакмица против Алавеса је одлучила, аут негде на половини терена, два ваздушна дуела, лопта је некако пала пред Хоту Пелетеира, а он је, иако је штопер противничког тима буквално улетео у њега, успео да исконтролише ситуацију и са неких 22 метра пошаље приземан пројектил у доњи десни угао. Још неко време ослушкивали су на Ипуруи резултат са утакмице Лас Палмас – Рекреативо. Лас Палмас није смео да победи да би се сан претворио у јаву. Клуб са Канарских острва је водио са 2:0, у последњих пола сата је примио три гола. Играчи Еибара су истрчали из свлачионица на терен. Фешта је почела.

Још један пример какав је клуб Еибар. Барселона се те сезоне борила за титулу у Примери. На крају је она завршила у витрини Атлетика. Пошто се до последњег кола није знало ко ће бити шампион Барса је за сваки случај купила плаво-црвене конфете. Када је Еибар – који те боје и носи управо зато што му је Блауграна једном приликом поклонила дресове - обезбедио промоцију у Примеру за слављеничку поворку по градским улицама конфете су по багателној цени купљење баш од Барселоне.

Право домаћинско пословање.

"Краљ Хота" баш се пре неки дан вратио на позајмицу из енглеског Брентфорда. Прошле сезоне био је неухватљив за ривале у Чемпионшипу, ове је имао тешку повреду зглоба, изгубио је место у тиму, супруга му је трудна, а у Еибару га свеједно сматрају као свог, иако је родом из Галиције. Љубав је обновљена.

Није то баш тако чест случај у Еибару. Баски су у тој кризи научили шта значи она стара "имао па немао". И не воле да се шире преко могућности.
"Немамо богатог милијардера за газду, не интересујемо шеике или руске олигархе. Овај клуб припада народу", појашњава председник Алекс Аранзабал, један од идејиних твораца такозваног "Еибаровог модел" за функционисање клуба.

Нема ту ничег бисерно блиставог. Са тако ограниченим могућностима ваљда и не може да буде. Еибар је после одласка поменутих 17 играча довео нових 18. Сви су дошли на позајмице или као слободни играчи који су могли и у веће клубове, али су бирали Еибар не би ли себи набили цену. Уговори су углавном потписивани на једну или две сезоне. У времену у коме сиромашни причају да је једини начим да се преживи продаја играча Еибар не убира скоро никакав профит од трансфера.

Истина, скоро ништа и не троши. Према специјализованом порталу трансфермаркт.де ове сезоне је издвојио новац само за двојицу играча – укупно 1.500.000 евра. Аргентинац Гонзало Ескаланте плаћен је Катанији округло 1.000.000 (на Пиринејима се пише о 700.000 евра) и убедљиво је најскупљи играч у историји Армероса. Такаши Инуи је стигао за 500.000, мада Шпанци помињу скромнију суму од 300.000 евра за обештећење Ајтнрахту из Франфкурта. Пре њих двојице готово да није било издатака на појачања. Спортски директор Фран Гарагарза добио је незахвалан задатак да шпарта Пиринејима у потрази за квалитетним, али и бесплатним фудбалерима.

Најбољи стрелац Борха Бастон је под уговором са мадридским Атлетиком, други нападач Серђи Енрих је дошао као слободан играч из Нумансије, десно крило Кеко на исти начин из Албасетеа, такође дакле из Сегунде. Већ сада га тражи чувени Монки, спортски директор Севиље са непогрешивим њухом за јефтине играче који само чекају да експлодирају. Прва понуда од 3.000.000 евра глатко је одбијена, Севиља је повећала улог на 4.000.000, Гарагарза прихвата игру и каже да сваки заинтересовани клуб мора да исплати клаузулу од 10.000.000 за 24-годишњег момка, Атлетиково дете, некада члана младих шпанских репрезентативних селекција.

Дебитантска сезона у елити је људе у Еибару научила памети. И лане су први део сезоне одиграли изнад свих очекивања, били су осми на табели, да би у преосталих 19 утакмица остварили само две победе и испали из лиге. Опстали су само зато што је Елче избачен јер није плаћао порез. “Варао је”, како кажу на Ипуруи подсећајући да су они могли више од тог 18. места да су заборавили на обавезе и трошили на играче које објективно нису могли да приуште.

Још је једна разлика уочљива у односу на прошлу сезону, поред тога што су сада Баски невољни да продају на полусезони. Гаиска Гаритано се уздао у одбрану, Еибар је углавном добијао на мали број голова. Хозе Луис Мендилибар, који је у сезони 2004/2005 водио генерацију која је била на прагу промоције пре него што је у одлучујућем мечу примила гол за реми од 1:1 због чега је зову “екипа која је на 10 минута играла Примеру” (у реалности су јој резултати целих пола сата ишли на руку), све карте је бацио у напад. Ове сезоне Еибар је упао у пробрани круг шпанских “пријатеља фудбала” који играју на гол више. Постигао их је до сада 32, више и од водећег Атлетика, а само су прва четири клуба на табели примила мање.

Међ стативама Асјер Риесго, поуздани голман, иако му презиме на шпанском значи ризик, на штоперским позицијама ротирају се Аргентинац Мауро Дос Сантос, Иван Рамис (обојица стигли без обештећења, први из Алмерије, други из Левантеа, обојица потписали до лета) и наш Александар Пантић (стигао на позајмицу из Виљареала), на левом беку мењају се Антонио Луна и Давид Хунка,

Мендилибар је Андера Капа са крила пребацио на десног бека како би могао да прети и из позадине, а овај то толико добро ради да у Баскији тврде да је већ зрео за шпанску репрезентацију. Испред Ескаланте или Саул Берхон и Дани Гарсија, ретки реликти из прошле сезоне, лево Инуи, десно Кеко и напред Енрих и Бастон.

Прва утакмица у 2016. години 4:0 против Бетиса, у понедељак ерупција одушевљења на Ипуруи и 5:1 против Бетиса за шесту позицију у Примери. По завршетку овог другог меча са разгласа се орио хит Глорије Гејнор "И wил сурвиве". Преживећу. А већ је много тога преживео Еибар. Са земљом су овај градић сравњавали и Французи 1794. године и генерал Франко 1939, бесан што је Еибар био први који је признао Другу шпанску републику. Преживео је и индустријски кризу 80-их година, па на крају и те нелогичне прописе фудбалских властодржаца у Шпанији.

Свима њима из ината, модерном фудбалу у лице – Социедад Депортиво Еибар.