Прича и анализа: Брижни баштован - Пеп Гвардиола...!

Тек од јесени 2016. сазнаћемо од чега је Пеп саткан, тек када ступи на непознати терен Премијер лиге моћи ће да скине са свог елегантног сакоа значку кукавице, тек за годину дана знаће се да ли је Гвардиола тек брижни баштован или добар тренер, или ипак спада међу оне најбоље.

Фудбал 23.12.2015 | 23:45
Прича и анализа: Брижни баштован - Пеп Гвардиола...!

Било је то пре само три године, почетком јануара 2013, када се први пут јасно и гласно поставило то питање. Могли сте га увити у обланду слаткоречивости, еуфемизама и литота, бранити га на хиљаду начина, али све се на крају сводило на исто...

Да ли је Пеп Гвардиола кукавица?

Најбољи незапослени тренер у том тренутку има шест месеци шеткања по Бродвеју и „пуњења батерија“ у њујоршким баровима, прошло је пола године откако је званично напустио своју Барселону, а када је укључио телефон, поруке су пристизале једна за другом. Роман Абрамович тражио је замену за још једну у низу привремену опцију на клупи Челсија, Рафу Бенитеза, забрађени арапски шеици желели су да најзад склоне Роберта Манчинија, али Каталонац је желео да игра на сигурно.

Ако вам је то омиљени еуфемизам за ону реч на „к“.

Гвардиола је тог дана, још мало па ће равно три године до овог у којем се у најави опростио од Минхена, саопштио да је одабрао да буде наследник Јупа Хајнкеса, прекаљеног вука који ће пролећа 2013. отежати први Пепов радни дан на Алијанц Арени, тријумфалним походом до трипле круне, укључивши ту и онај клемпави трофеј који је Гвардиола два пута држао изнад главе и два пута се на претпоследњем степенику опраштао од њега.

Иза његове одлуке да тада најбоље игралиште за доказивање, Премијер лигу, гурне у други план зарад стабилности коју је нудила Бундеслига, иза питања о кукавичлуку што је мучило сваког љубитеља фудбала, Барселоне, тики-таке коју је довео до савршенства, стајало је оно још веће: да, Гвардола јесте добар тренер, међу најбољима, али да ли је заиста и најбољи?

Чудно је, заиста, било доводити у питање човека који је освојио 14 трофеја за само четири године на Камп Ноу, утолико чудније што је већину освојио на спектакуларан начин – када је Барса играла по такту маестра Ћавија и на крилима Леа Месија, то је био празник за очи, срце и душу – али је било и неумитно.

Његов избор да преузме Бајерн и замени Хајнкеса, а не Манчинија или Бенитеза, указивао је да можда ни Гвардиола није био сигуран у то шта може да постигне. Лакше је о послу, наравно, да се разговара са Улијем Хенесом и Карл-Хајнцом Руменигеом који воде Бајерн него са Абрамовичем или шеицима.

Док је Бајерн већим делом власништво Бајерна, а мањим Аудија и Адидаса, дакле компанија којима је на првом месту финансијски извештај, изазови који су му се нудили подразумевали су као газде тајкуне, који не жале паре не би ли добили инстант трофеј. Све упућује на то да се Гвардиола уплашио ризика и да, ако се већ нису створили услови да замени сер Алекса Фергусона у Манчестеру, у ствари није прешао у Бајерн него је у Бајерн – побегао.

Веза са Фергусоном није случајна. Барселона је желела да њен омиљени син, капитен из деведесетих који ће брусити тренерски занат у далеком Мексику, буде нови Фергусон. Да заснује династију, да остане ту десет-двадесет година, да се фудбалска историја још дубљим кањоном почне делити на пре и после Пепове Барселоне.

Само што Гвардиоли то није падало на памет. Он је већ у последњој сезони у Барселони изгледао као човек који се досађује, као дете које је изгустирало све своје играчке па седи у соби и пркосно гледа у зид.

Постоји та чувена анегдота с пролећа 2012. која потцртава ову теорију: Челси и Бенфика играли су реванш меч четвртфинала Лиге шампиона, знало се да ће победник ићи на мегдан Барселони у полуфиналу, али Гвардиола није ни гледао ту утакмицу нити спремао тактику. Те ноћи био је у позоришту, са супругом, гледали су тросатно модерно виђење античке драме „Спржени“. То, једноставно, ма колики да је љубитељ театра, не ради човек којем је фудбал на првом месту.

Достојан античке драме био је и расплет: Челси је у оној спектакуларној утакмици на Камп Ноу извукао 2:2 са играчем мање – Тери је добио црвени картон, домаћи су водили са 2:0 и пловили ка новом финалу, али онда су потонули, све са Месијевим промашеним пеналом, све са Пеповим посве погубљеним погледом када је дубока одбрана Енглеза превидела и милионити пас Блаугране, када се видело да Мистер нема никакав План Б – а Гвардиола је убрзо признао другима оно што говорио себи већ месецима. Уморио се, треба му одмор, жели да напуни батерије, није му више до фудбала и фудбалера, макар они били најбољи на свету. „Или се ти умориш од играча или се они уморе од тебе“, казао је увек лапидарни Каталонац.

А онда је, после одмора, одабрао Бајерн и сви су почели сумњичаво да врте главом.

Било је, причало се, далеко лакше бити тренер у систему Барселоне, у којој је одрастао и у којој зна како дише сваки члан екипе, од голмана до теткице на стадиону, где му је у наследство остављена најскупља фабрика за штанцовање играчких генијалаца, где је имао Ћавија, Инијесту и Пујола и Месија, и само је требало да их пусти да се играју, него да те баце међу неуклопљене врхунске и врхунски плаћене играче, где од онога што му је бачено пред ноге треба да направи нешто што функционише као тим. А у тим ситуацијама види се ко је заиста најбољи.

Не, он се одлучио да игра на сигурицу, за мањи новац преузео је клуб где нема богаташа који ће да врше притисак на њега, где нема тајкуна којима је резултат испред исплативости и бизниса, само сурово германски управни одбор који ће бити задовољан ако клуб на крају сезоне буде у плусу и освоји Бундеслигу, што му је изгледније него да освоји четврто место у Премијер лиги.

Што се саме струке тиче, дошао је на мање-више познат терен. Јер Бајерн је у својој филозофији најсличнији Барселони, мутатис мутандис, по томе што костур екипе чине домаћи играчи или играчи који су одрасли у Бундеслиги, и прилично су одани клубу.

Каталонац је на тако нешто навикао. Од великих имена у Барселони, која нису поникла у Ла Масији, имао је Тјерија Анрија, кога је затекао и који је свугде уклопљив. Од играча довођених са стране - типа Маскерана или Данија Алвеса - углавном су то били они важни за игру, али који нису доминантни. Сеск Фабрегас се не рачуна пошто је тај играо за Барсу и док није играо за Барсу. Једини покушај довођења великог имена са стране био је Златан Ибрахимовић и видело се да то код Гвардиоле не штима.

Гвардиола је за четири године у Барселони имао да донесе само једну велику и тешку одлуку - да се опрости од Роналдиња да би на његовом месту простор добио Меси. Добро, и да доведе па отера Златана, првог човека који ће изговорити да је Пеп кукавица.

И то не само кукавица, него кукавица без кичме. Швеђанин је то написао у својој сјајној аутобиографији, присећајући се још једног пораза у полуфиналу Лиге шампиона, две године раније, када је Мурињов Интер одолео са 0:1 у реваншу. Иако је Барса јурила резултат, Пеп је заменио Златана, а овај ће му касније у свлачионици сасути све у лице.

„Повикао сам: 'Ти немаш м..а! Гони се у пакао!' Био сам потпуно луд, и могло се очекивати да ће Гвардиола да каже макар нешто, да било шта одговори. Али не, он је бескичмењак и кукавица. Само је покупио своје ствари и изашао, никада више није поменуо то. Гвардиола је увек желео да буде као Мурињо, али они су потпуно различити. Мурињо је неко за кога бих могао да умрем, Гвардиола је само досадан“, испричаће Златан, који није капирао Пепову ни Барсину филозофију, која му је увек изгледала напорна, као пренаглашена тики-така.

Тај и такав Гвардиола дигао је руке на првој препреци – зар не би било храбрије да је, после сезоне у којој је остао без шпанске и европске титуле, пожелео да их врати, баш као Ферги пред пензију? – преузео је Бајерн и све се одвијало, извините на таутологији, баш онако како се морало одвијати.

Хајнкес је оставио стабилан клуб, није се штедело на појачањима, али систем је остао исти, „салатара“ формалност (мада ће Пеп у првој сезони поставити рекорд, обезбедивши то парче есцајга још у марту!), успех у Европи пожељан, али главе нису летеле ни када га је Реал прегазио с укупних 5:0, ни када је догодине страдао од своје Барсе са 3:5, који су могли да буду и 1:7...

Ако стоји теорија Харија Реднапа, изнета пре неки дан, у јеку фртутме око Жозеа Муриња, да су тренери прецењени у модерном фудбалу, минхенски дани Пепа Гвардиоле су њен најбољи доказ.

Јер тај тим је, да се не лажемо, могао да води и много мање стручан човек од харизматичног Пепа, који ће одушевити немачке колеге када је на представљању у Минхену проговорио течни немачки језик.

Гвардиола је у Минхену, па понекад и у Барселони, мање личио на тренера, јер за тим није било потребе, а више на неког домара који само треба да буде ту да фасада не почне да се руши, на брижног баштована који залива цвеће и чисти базен, на ноћног чувара скупоценог излога у центру града, чији је једини задатак да остане будан током читаве вечери.

Ту је разлика између њега и свих осталих великана, и ту му не помажу ни сви трофеји које је напабирчио, ту је и почетак оне дилеме: да ли је Гвардиола баш толико велики тренер?

Лако је бити најбољи у савршеном систему који ваља тек понекад подмазивати, генијални стручњаци се познају на муци која се зове револуција, и то је управо оно што је Јуп Хајнкес у Бајерну урадио (није то једини пример: толико помињани Мурињо је био првак Европе са Портом, што је неупоредиво теже него пригрлити пехар са Барселоном; Фергусон ће направити име са Абердином, а онда осмислити цео нови Манчестер Јунајтед, биће то Френк Рајкард који ће вратити Барсу на пиједестал и омогућити наследнику мирну вожњу...), а што Гвардиола није ни покушао да уради.

Сем ако не рачунате оно кад је наредио да трава на Алијанц Арени и у Бајерновом тренинг-комплексу мора да буде равно 17 милиметара висока, или благу промену у проценту поседа лопте Бајерна и лепоти игре – која не подразумева увек и ефикасност – или свађу са чувеним Бајерновим клупским доктором, дугокосим хомеопатом дражесног имена Ханс-Вилхелм Милер-Волфарт, којег је отерао после скоро 40 година у клубу.

На крају крајева, точак можете да измислите само једном...

А то нас доводи до овог децембра 2015. У мају наредне године, саопштио је, Гвардиола ће се опростити од Минхена и потражити нови изазов. Или, у његовом случају, први прави изазов.

Било да га обрлати Роман, било да падне на арапске златне полуге замрљане нафтом, било да проба да постане нови Јунајтедов Фергусон – када већ није желео да буде Барсин – Гвардиола ће, хтео - не хтео, морати први пут у каријери да ризикује.

Оно што је заједничко за сва три клуба је потпуно одсуство система, а то је нешто на шта Каталонац није навикао. Хидинк неће успети да за шест месеци нађе лек за мурињовштину, Ситијеве преплаћене звезде под Пелегринијем лутају као у магли, Јунајтед парадоксално изгледа стабилније од оба тима, мада је стабилан тек у свом лимбу.

Тек од јесени 2016. сазнаћемо од чега је Пеп саткан, тек када ступи на непознати терен Премијер лиге – тамо где је, да је био мало храбрији, требало да заврши још лета 2013. – моћи ће да скине са свог елегантног сакоа значку кукавице, тек за годину дана знаће се да ли је Гвардиола тек брижни баштован, или добар тренер, или ипак спада међу оне најбоље.

А ако у међувремену, на последњем балу с Бајерном наредног пролећа освоји Лигу шампиона, то ће значити само да ће му бити још теже, да ће пртљаг с којим долази пред раширене и крволочне очи енглеске и светске фудбалске јавности бити још тежи.

Коментари / 0

Оставите коментар