Priča i analiza: Brižni baštovan - Pep Gvardiola...!

Tek od jeseni 2016. saznaćemo od čega je Pep satkan, tek kada stupi na nepoznati teren Premijer lige moći će da skine sa svog elegantnog sakoa značku kukavice, tek za godinu dana znaće se da li je Gvardiola tek brižni baštovan ili dobar trener, ili ipak spada među one najbolje.

Fudbal 23.12.2015 | 23:45

Bilo je to pre samo tri godine, početkom januara 2013, kada se prvi put jasno i glasno postavilo to pitanje. Mogli ste ga uviti u oblandu slatkorečivosti, eufemizama i litota, braniti ga na hiljadu načina, ali sve se na kraju svodilo na isto...

Da li je Pep Gvardiola kukavica?

Najbolji nezaposleni trener u tom trenutku ima šest meseci šetkanja po Brodveju i „punjenja baterija“ u njujorškim barovima, prošlo je pola godine otkako je zvanično napustio svoju Barselonu, a kada je uključio telefon, poruke su pristizale jedna za drugom. Roman Abramovič tražio je zamenu za još jednu u nizu privremenu opciju na klupi Čelsija, Rafu Beniteza, zabrađeni arapski šeici želeli su da najzad sklone Roberta Mančinija, ali Katalonac je želeo da igra na sigurno.

Ako vam je to omiljeni eufemizam za onu reč na „k“.

Gvardiola je tog dana, još malo pa će ravno tri godine do ovog u kojem se u najavi oprostio od Minhena, saopštio da je odabrao da bude naslednik Jupa Hajnkesa, prekaljenog vuka koji će proleća 2013. otežati prvi Pepov radni dan na Alijanc Areni, trijumfalnim pohodom do triple krune, uključivši tu i onaj klempavi trofej koji je Gvardiola dva puta držao iznad glave i dva puta se na pretposlednjem stepeniku opraštao od njega.

Iza njegove odluke da tada najbolje igralište za dokazivanje, Premijer ligu, gurne u drugi plan zarad stabilnosti koju je nudila Bundesliga, iza pitanja o kukavičluku što je mučilo svakog ljubitelja fudbala, Barselone, tiki-take koju je doveo do savršenstva, stajalo je ono još veće: da, Gvardola jeste dobar trener, među najboljima, ali da li je zaista i najbolji?

Čudno je, zaista, bilo dovoditi u pitanje čoveka koji je osvojio 14 trofeja za samo četiri godine na Kamp Nou, utoliko čudnije što je većinu osvojio na spektakularan način – kada je Barsa igrala po taktu maestra Ćavija i na krilima Lea Mesija, to je bio praznik za oči, srce i dušu – ali je bilo i neumitno.

Njegov izbor da preuzme Bajern i zameni Hajnkesa, a ne Mančinija ili Beniteza, ukazivao je da možda ni Gvardiola nije bio siguran u to šta može da postigne. Lakše je o poslu, naravno, da se razgovara sa Ulijem Henesom i Karl-Hajncom Rumenigeom koji vode Bajern nego sa Abramovičem ili šeicima.

Dok je Bajern većim delom vlasništvo Bajerna, a manjim Audija i Adidasa, dakle kompanija kojima je na prvom mestu finansijski izveštaj, izazovi koji su mu se nudili podrazumevali su kao gazde tajkune, koji ne žale pare ne bi li dobili instant trofej. Sve upućuje na to da se Gvardiola uplašio rizika i da, ako se već nisu stvorili uslovi da zameni ser Aleksa Fergusona u Mančesteru, u stvari nije prešao u Bajern nego je u Bajern – pobegao.

Veza sa Fergusonom nije slučajna. Barselona je želela da njen omiljeni sin, kapiten iz devedesetih koji će brusiti trenerski zanat u dalekom Meksiku, bude novi Ferguson. Da zasnuje dinastiju, da ostane tu deset-dvadeset godina, da se fudbalska istorija još dubljim kanjonom počne deliti na pre i posle Pepove Barselone.

Samo što Gvardioli to nije padalo na pamet. On je već u poslednjoj sezoni u Barseloni izgledao kao čovek koji se dosađuje, kao dete koje je izgustiralo sve svoje igračke pa sedi u sobi i prkosno gleda u zid.

Postoji ta čuvena anegdota s proleća 2012. koja potcrtava ovu teoriju: Čelsi i Benfika igrali su revanš meč četvrtfinala Lige šampiona, znalo se da će pobednik ići na megdan Barseloni u polufinalu, ali Gvardiola nije ni gledao tu utakmicu niti spremao taktiku. Te noći bio je u pozorištu, sa suprugom, gledali su trosatno moderno viđenje antičke drame „Sprženi“. To, jednostavno, ma koliki da je ljubitelj teatra, ne radi čovek kojem je fudbal na prvom mestu.

Dostojan antičke drame bio je i rasplet: Čelsi je u onoj spektakularnoj utakmici na Kamp Nou izvukao 2:2 sa igračem manje – Teri je dobio crveni karton, domaći su vodili са 2:0 i plovili ka novom finalu, ali onda su potonuli, sve sa Mesijevim promašenim penalom, sve sa Pepovim posve pogubljenim pogledom kada je duboka odbrana Engleza previdela i milioniti pas Blaugrane, kada se videlo da Mister nema nikakav Plan B – a Gvardiola je ubrzo priznao drugima ono što govorio sebi već mesecima. Umorio se, treba mu odmor, želi da napuni baterije, nije mu više do fudbala i fudbalera, makar oni bili najbolji na svetu. „Ili se ti umoriš od igrača ili se oni umore od tebe“, kazao je uvek lapidarni Katalonac.

A onda je, posle odmora, odabrao Bajern i svi su počeli sumnjičavo da vrte glavom.

Bilo je, pričalo se, daleko lakše biti trener u sistemu Barselone, u kojoj je odrastao i u kojoj zna kako diše svaki član ekipe, od golmana do tetkice na stadionu, gde mu je u nasledstvo ostavljena najskuplja fabrika za štancovanje igračkih genijalaca, gde je imao Ćavija, Inijestu i Pujola i Mesija, i samo je trebalo da ih pusti da se igraju, nego da te bace među neuklopljene vrhunske i vrhunski plaćene igrače, gde od onoga što mu je bačeno pred noge treba da napravi nešto što funkcioniše kao tim. A u tim situacijama vidi se ko je zaista najbolji.

Ne, on se odlučio da igra na siguricu, za manji novac preuzeo je klub gde nema bogataša koji će da vrše pritisak na njega, gde nema tajkuna kojima je rezultat ispred isplativosti i biznisa, samo surovo germanski upravni odbor koji će biti zadovoljan ako klub na kraju sezone bude u plusu i osvoji Bundesligu, što mu je izglednije nego da osvoji četvrto mesto u Premijer ligi.

Što se same struke tiče, došao je na manje-više poznat teren. Jer Bajern je u svojoj filozofiji najsličniji Barseloni, mutatis mutandis, po tome što kostur ekipe čine domaći igrači ili igrači koji su odrasli u Bundesligi, i prilično su odani klubu.

Katalonac je na tako nešto navikao. Od velikih imena u Barseloni, koja nisu ponikla u La Masiji, imao je Tjerija Anrija, koga je zatekao i koji je svugde uklopljiv. Od igrača dovođenih sa strane - tipa Maskerana ili Danija Alveсa - uglavnom su to bili oni važni za igru, ali koji nisu dominantni. Sesk Fabregas se ne računa pošto je taj igrao za Barsu i dok nije igrao za Barsu. Jedini pokušaj dovođenja velikog imena sa strane bio je Zlatan Ibrahimović i videlo se da to kod Gvardiole ne štima.

Gvardiola je za četiri godine u Barseloni imao da donese samo jednu veliku i tešku odluku - da se oprosti od Ronaldinja da bi na njegovom mestu prostor dobio Mesi. Dobro, i da dovede pa otera Zlatana, prvog čoveka koji će izgovoriti da je Pep kukavica.

I to ne samo kukavica, nego kukavica bez kičme. Šveđanin je to napisao u svojoj sjajnoj autobiografiji, prisećajući se još jednog poraza u polufinalu Lige šampiona, dve godine ranije, kada je Murinjov Inter odoleo sа 0:1 u revanšu. Iako je Barsa jurila rezultat, Pep je zamenio Zlatana, a ovaj će mu kasnije u svlačionici sasuti sve u lice.

„Povikao sam: 'Ti nemaš m..a! Goni se u pakao!' Bio sam potpuno lud, i moglo se očekivati da će Gvardiola da kaže makar nešto, da bilo šta odgovori. Ali ne, on je beskičmenjak i kukavica. Samo je pokupio svoje stvari i izašao, nikada više nije pomenuo to. Gvardiola je uvek želeo da bude kao Murinjo, ali oni su potpuno različiti. Murinjo je neko za koga bih mogao da umrem, Gvardiola je samo dosadan“, ispričaće Zlatan, koji nije kapirao Pepovu ni Barsinu filozofiju, koja mu je uvek izgledala naporna, kao prenaglašena tiki-taka.

Taj i takav Gvardiola digao je ruke na prvoj prepreci – zar ne bi bilo hrabrije da je, posle sezone u kojoj je ostao bez španske i evropske titule, poželeo da ih vrati, baš kao Fergi pred penziju? – preuzeo je Bajern i sve se odvijalo, izvinite na tautologiji, baš onako kako se moralo odvijati.

Hajnkes je ostavio stabilan klub, nije se štedelo na pojačanjima, ali sistem je ostao isti, „salatara“ formalnost (mada će Pep u prvoj sezoni postaviti rekord, obezbedivši to parče escajga još u martu!), uspeh u Evropi poželjan, ali glave nisu letele ni kada ga je Real pregazio s ukupnih 5:0, ni kada je dogodine stradao od svoje Barse sa 3:5, koji su mogli da budu i 1:7...

Ako stoji teorija Harija Rednapa, izneta pre neki dan, u jeku frtutme oko Žozea Murinja, da su treneri precenjeni u modernom fudbalu, minhenski dani Pepa Gvardiole su njen najbolji dokaz.

Jer taj tim je, da se ne lažemo, mogao da vodi i mnogo manje stručan čovek od harizmatičnog Pepa, koji će oduševiti nemačke kolege kada je na predstavljanju u Minhenu progovorio tečni nemački jezik.

Gvardiola je u Minhenu, pa ponekad i u Barseloni, manje ličio na trenera, jer za tim nije bilo potrebe, a više na nekog domara koji samo treba da bude tu da fasada ne počne da se ruši, na brižnog baštovana koji zaliva cveće i čisti bazen, na noćnog čuvara skupocenog izloga u centru grada, čiji je jedini zadatak da ostane budan tokom čitave večeri.

Tu je razlika između njega i svih ostalih velikana, i tu mu ne pomažu ni svi trofeji koje je napabirčio, tu je i početak one dileme: da li je Gvardiola baš toliko veliki trener?

Lako je biti najbolji u savršenom sistemu koji valja tek ponekad podmazivati, genijalni stručnjaci se poznaju na muci koja se zove revolucija, i to je upravo ono što je Jup Hajnkes u Bajernu uradio (nije to jedini primer: toliko pominjani Murinjo je bio prvak Evrope sa Portom, što je neuporedivo teže nego prigrliti pehar sa Barselonom; Ferguson će napraviti ime sa Aberdinom, a onda osmisliti ceo novi Mančester Junajted, biće to Frenk Rajkard koji će vratiti Barsu na pijedestal i omogućiti nasledniku mirnu vožnju...), a što Gvardiola nije ni pokušao da uradi.

Sem ako ne računate ono kad je naredio da trava na Alijanc Areni i u Bajernovom trening-kompleksu mora da bude ravno 17 milimetara visoka, ili blagu promenu u procentu poseda lopte Bajerna i lepoti igre – koja ne podrazumeva uvek i efikasnost – ili svađu sa čuvenim Bajernovim klupskim doktorom, dugokosim homeopatom dražesnog imena Hans-Vilhelm Miler-Volfart, kojeg je oterao posle skoro 40 godina u klubu.

Na kraju krajeva, točak možete da izmislite samo jednom...

A to nas dovodi do ovog decembra 2015. U maju naredne godine, saopštio je, Gvardiola će se oprostiti od Minhena i potražiti novi izazov. Ili, u njegovom slučaju, prvi pravi izazov.

Bilo da ga obrlati Roman, bilo da padne na arapske zlatne poluge zamrljane naftom, bilo da proba da postane novi Junajtedov Ferguson – kada već nije želeo da bude Barsin – Gvardiola će, hteo - ne hteo, morati prvi put u karijeri da rizikuje.

Ono što je zajedničko za sva tri kluba je potpuno odsustvo sistema, a to je nešto na šta Katalonac nije navikao. Hidink neće uspeti da za šest meseci nađe lek za murinjovštinu, Sitijeve preplaćene zvezde pod Pelegrinijem lutaju kao u magli, Junajted paradoksalno izgleda stabilnije od oba tima, mada je stabilan tek u svom limbu.

Tek od jeseni 2016. saznaćemo od čega je Pep satkan, tek kada stupi na nepoznati teren Premijer lige – tamo gde je, da je bio malo hrabriji, trebalo da završi još leta 2013. – moći će da skine sa svog elegantnog sakoa značku kukavice, tek za godinu dana znaće se da li je Gvardiola tek brižni baštovan, ili dobar trener, ili ipak spada među one najbolje.

A ako u međuvremenu, na poslednjem balu s Bajernom narednog proleća osvoji Ligu šampiona, to će značiti samo da će mu biti još teže, da će prtljag s kojim dolazi pred raširene i krvoločne oči engleske i svetske fudbalske javnosti biti još teži.