Анализа: Свађа Српкиње довела до пропасти!

А пре само две године мислили смо да ћемо лако до Рија и Олимпијских игара.

Остали спортови 15.12.2015 | 00:00

На Европском првенству у Београду 2012. (Србија добила домаћинство после отказа Холандије) рукометашице Србије најавиле су успон генерације у сам светски врх.

Тада су биле четврте на Старом континенту, а само годину дана касније на Светском шампионату, такође код куће, изабранице Саша Бошковића стале су у финалу. Бразил је био бољи.

Сан је постао јава.

Србија је добила генерацију рукометашица за понос, спремну да се упусти у борбу за највећа достигнућа. Тих децембарских дана 2013. у Београду нико није могао да претпостави да ће врло брзо све кренути низбрдо, стрмоглаво.

Стручњаци су управо наш тим видели као један од главних фаворита на следећим Олимпијским играма. Сам повратак на олимпијску сцену, први за наш женски рукомет од Сеула и 1988, изгледао је као формалност.

Али...

Како то обично бива у систему у којем свако жели да води главну реч, под условом да бежи од одговорности за неуспехе, а да успехе приписује свом раду, недуго пошто је прошло време славља због освојеног светског сребра уследили су проблеми. У почетку су се чинили решиви, међутим тотални распад догодио се кроз два наредна велика такмичења.

На шампионату Европе у Хрватској и Мађарској доживели смо потпуни фијаско и наступ завршили још у групи.

У квалификацијама за Светско првенство Румунија је била боља, па су Бошковић и његове ученице до Данске стигле уз помоћ специјалне позивнице ИХФ.

Већ тада је увелико трајао сукоб на релацији четири најбоље (Андреа Лекић, Сања Дамјановић, Катарина Томашевић, Драгана Цвијић) - селектор. Њихов став је био јасан - неће играти за Србију док је Бошковић на кормилу националног тима.

Да се пронађе решење и направи складан тим који би на Светском првенству, а потом и кроз квалификације за Рио де Жанеиро успео да пронађе место међу учесницима олимпијског турнира - није се учинило ништа.

Ниједна страна није желела да попусти и на крају је испаштао српски рукомет. Једино он и навијачи! Рукометашице су остале доследене свог става, лични интереси су стављени испред националног грба.

Исто, само још израженије било је и са друге стране.

Савез није желео да смени селектора, иако је и лаицима постало јасно да са њим више не иде и да је одавно погубио све конце вођења.

Србија је завршила такмичење у Данској дебаклом од Холандије већ у осмини финала и неће се наћи у квалификацијама за најважнији турнир актуелне генерације.

Уследиће уобичајне анализе и тешко је веровати да ће ико од одговорних, пре свега челници савеза, селектор и љуте рукометашице, коначно рећи - "погрешили смо, овако више не иде. Хајде да пронађемо решење".

Оне ће кривити Савез и селектора, селектор и Савез кривиће њих, а време ће пролазити све док и за једну од најбољих генерација које смо имали у последње две и по деценије не буде касно.

Светско пренство за даме је завршено, Олимпијске игре остале су само сан...

По свему судећи, у Рију наредне године нећемо гледати српски рукомет, јер пласман рукометаша на олимпијски турнир из ове перспективе делује као научна фантстика.

Ипак, рукометаши имају последњу реч. Можда нас и изненаде...