Analiza: Svađa Srpkinje dovela do propasti!

A pre samo dve godine mislili smo da ćemo lako do Rija i Olimpijskih igara.

Ostali sportovi 15.12.2015 | 00:00

Na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2012. (Srbija dobila domaćinstvo posle otkaza Holandije) rukometašice Srbije najavile su uspon generacije u sam svetski vrh.

Tada su bile četvrte na Starom kontinentu, a samo godinu dana kasnije na Svetskom šampionatu, takođe kod kuće, izabranice Saša Boškovića stale su u finalu. Brazil je bio bolji.

San je postao java.

Srbija je dobila generaciju rukometašica za ponos, spremnu da se upusti u borbu za najveća dostignuća. Tih decembarskih dana 2013. u Beogradu niko nije mogao da pretpostavi da će vrlo brzo sve krenuti nizbrdo, strmoglavo.

Stručnjaci su upravo naš tim videli kao jedan od glavnih favorita na sledećim Olimpijskim igrama. Sam povratak na olimpijsku scenu, prvi za naš ženski rukomet od Seula i 1988, izgledao je kao formalnost.

Ali...

Kako to obično biva u sistemu u kojem svako želi da vodi glavnu reč, pod uslovom da beži od odgovornosti za neuspehe, a da uspehe pripisuje svom radu, nedugo pošto je prošlo vreme slavlja zbog osvojenog svetskog srebra usledili su problemi. U početku su se činili rešivi, međutim totalni raspad dogodio se kroz dva naredna velika takmičenja.

Na šampionatu Evrope u Hrvatskoj i Mađarskoj doživeli smo potpuni fijasko i nastup završili još u grupi.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo Rumunija je bila bolja, pa su Bošković i njegove učenice do Danske stigle uz pomoć specijalne pozivnice IHF.

Već tada je uveliko trajao sukob na relaciji četiri najbolje (Andrea Lekić, Sanja Damjanović, Katarina Tomašević, Dragana Cvijić) - selektor. Njihov stav je bio jasan - neće igrati za Srbiju dok je Bošković na kormilu nacionalnog tima.

Da se pronađe rešenje i napravi skladan tim koji bi na Svetskom prvenstvu, a potom i kroz kvalifikacije za Rio de Žaneiro uspeo da pronađe mesto među učesnicima olimpijskog turnira - nije se učinilo ništa.

Nijedna strana nije želela da popusti i na kraju je ispaštao srpski rukomet. Jedino on i navijači! Rukometašice su ostale dosledene svog stava, lični interesi su stavljeni ispred nacionalnog grba.

Isto, samo još izraženije bilo je i sa druge strane.

Savez nije želeo da smeni selektora, iako je i laicima postalo jasno da sa njim više ne ide i da je odavno pogubio sve konce vođenja.

Srbija je završila takmičenje u Danskoj debaklom od Holandije već u osmini finala i neće se naći u kvalifikacijama za najvažniji turnir aktuelne generacije.

Uslediće uobičajne analize i teško je verovati da će iko od odgovornih, pre svega čelnici saveza, selektor i ljute rukometašice, konačno reći - "pogrešili smo, ovako više ne ide. Hajde da pronađemo rešenje".

One će kriviti Savez i selektora, selektor i Savez kriviće njih, a vreme će prolaziti sve dok i za jednu od najboljih generacija koje smo imali u poslednje dve i po decenije ne bude kasno.

Svetsko prenstvo za dame je završeno, Olimpijske igre ostale su samo san...

Po svemu sudeći, u Riju naredne godine nećemo gledati srpski rukomet, jer plasman rukometaša na olimpijski turnir iz ove perspektive deluje kao naučna fantstika.

Ipak, rukometaši imaju poslednju reč. Možda nas i iznenade...