Селекторе, "Орлови"... Дајте нам ТО!

Можда је прави тренутак да се повуче црта испод ових катастрофалних резултата, а накупило се свачега од Констанце, 28. марта 2009. године. Покажите да сте прави!

Фудбал 08.10.2015 | 00:00

Фудбалска репрезентација Србије, од одласка Радомира Антића са места селектора, забележила је само три победе у гостима, када су квалификационе утакмице у питању.

Над Фарским Острвима (0:3, 3. септембра 2010), Северном Ирском (0:1, 2. септембра 2011) и Велсом (0:3, 10. септембра 2013).

Победу над Ирцима коју нам је код Владимира Петровића донео Марко Пантелић голом у 67. минуту забележили смо кад смо већ имали "танке" шансе за пласман на ЕУРО 2012, док смо мрежу Велшана под Синишом Михајловићем напунили када већ нисмо имали никакве изгледе да се пласирамо на Мундијал 2014. године.

Тријумф у Кардифу који су нам головима донели Филип Ђорђевић, Александар Коларов и Лазар Марковић, једини је ван граница Србије, у званичним мечевима, који су "орлови" забележили у последње четири године. Од Фарских Острва, до данас, уписали смо чак десет мечева без победе на страни, од којих је седам завршено поразима: Италија 3:0 службено, Словенија 1:0, Македонија 1:0, Хрватска 2:0, Белгија 2:1, Португал 2:1 и Данска 2:0.

По бод смо вратили из Естоније (1:1), Шкотске (0:0) и Јерменије (1:1).

Да ли то нашу увелико елиминисану репрезентацију са предстојећег ЕУРО 2016 у Француској чини фаворитом пред меч са Албанцима у Елбасану (четвртак, 20.30), који наши ривали називају "Балканским дербијем" и за који ваљају улазнице по цени од 500 евра?

Процените сами...

Они су убеђени да побеђују "у најважнијој утакмици у историји", уверени су да ће први икада пласман на ЕУРО зачинити још једном победом над нама, након што су нас намагарчили пре годину дана у Београду, а потом дотукли у лоби дербију пред швајцарским судовима.

Да желимо да наглашавамо да наша најбоља фудбалска екипа, без обзира на то ко је селектор (а од Антићевог одласка променило их се петорица, с тим да је Ћурчић радио два пута), јако слабо игра у гостима, навели бисмо и податак да се на том путу, што на стадионима ривала, што на неутралним теренима, накупило и десет пораза у пријатељским мечевима.

Али, пробаћемо да размишљамо позитивно, пред крај циклуса квалификација у којем смо шансе за пласман на први ЕУРО од 2000. године изгубили већ на половини пута.

Дакле, наши фудбалери предвођени селектором Радованом Ћурчићем имају прилику да против очигледно премотивисаног противника, на његовом терену, пред френетичним навијачима, одиграју утакмицу која ће и екипи, и нама који с великом пажњом ишчекујемо наступе који буде понос, вратити самопоуздање, јединство, осећај припадности - и нацији и тиму...

Краће речено, Ивановић, Коларов, Матић и остали имају прилику да подвуку дебелу црту испод које више ону суморну статистику с почетка текста нећемо помињати. Не зато што се стидимо, већ зато што неће бити важна и што ћемо сви заједно имати разлога да гледамо унапред.

Јер, оно иза нас... Не ваља. По превише много основа.

Иако то челници Савеза, селектор, играчи и новинари никако не би требало (или смело) да гурају у први план, постоји добар део становништва с обе стране границе (за коју ни сами нисмо сигурни где је тренутно) који овај меч не доживљава као сваки други. Ако је већ тако, онда се утакмица у Елбасану може донекле изузети из ових квалификација за заборав, које су, треба и то рећи, довеле до једне апатије међу навијачима фудбалске репрезентације Србије, а апатија је опаснија од било ког осећања.

Можда се, пак, на травњаку тог соц-реалистичког здања завршеног 1967. године крије негде изгубљени понос од интонирања химне, заборављени блам од лоше игре и пораза фудбалске селекције, пригушена искра радости коју доносе прославе победа некад плавих, сад црвених, итд.

Можда...

Можда грешимо кад упорно испред свега пишемо "можда" али разумите, ипак је прошло много, много времена од ветровите ноћи у Констанци, 28. марта 2009, када је фудбалска репрезентација Србије забележила последњу помена вредну победу у гостима, победу која нас је одвела на последње велико такмичење на којем смо се појавили.

Од играча који су победили Румуне 2:3, највећи део се више не бави фудбалом, а у репрезентацији су само Владимир Стојковић и Бранислав Ивановић. Зато само "можда", јер је на том путу било превише изговора, а премало одговора.

Сад је питање просто и не тражи много одговора: Шансе за ЕУРО немамо, али шансе за понос имамо!

Селекторе, "орлови"... Дајте нам ТО!