Анализа - Рафина дилема: Остати или отићи из Наполија?!

Само су заједљиви или дилетанти могли да поверују у вести да ће Бенитез добити отказ у Наполију након, руку на срце, разочаравајуће сезоне у Серији А. Не, у граду музике и мафије ритам не диктирају новинари жељни сензација, већ обичан народ.

Фудбал 22.04.2015 | 23:25

Лако је увидети границу између обичних и великих фудбалских клубова. Не, не ради се само о трофејима, ни о пуним стадионима, нити о песмама које носталгично зазивају трофеје на којима се можебитно већ ухватила патина. Далеко од тога.

Довољно је само загледати се у то како навијачи третирају своје тренере, и многе ће вам ствари бити јасне.

Код малих клубова - ма колико новца имали, ма колико пехара донели у последњих неколико година, ма колико нових присталица добили, и ма колико те нове присталице биле гласне или нападне на интернетима - шеф стручног штаба је тек потрошна роба, пион којем навијачи окрећу леђа већ после два везана пораза. Он је ту да донесе успех, а ако било шта пође по злу, на трибини ће се појавити транспаренти на којем се тражи да буде бачен лавовима.

Постојали су одувек, зато, и постоје и даље, хвала фудбалским божанствима, они клубови који су нешто више од пластичних заставица и инстант-фанова. Који имају срце, душу, мирис и традицију, покер састојака који их чини примамљивим и витешким чак и када прођу године, деценије, еони од последњег успеха.

Човек који је главни јунак овог текста, човек који је 16. априла у граду Волксwагена на најлепши могући начин прославио свој 55. рођендан, бруталним размонтиравањем другог по снази немачког састава, имао је ту срећу да у последњих десет година ради у два таква клуба.

И зато не би смео то да сметне с памети ових дана, када дума шта му је чинити даље, када га таблоиди диљем Старог континента сељакају с истока на запад, са севера на југ, када његова блиска будућност представља други највећи догађај европске тренерске вртешке - после, наравно, неприкосновеног „случаја Клоп“, непредвидивог колико и сам тај хеви-метал брадоња који је постао икона једног за фудбал залуђеног града и једног трећег великог клуба у овој причи...

Он је, наравно, Рафаел Бенитез, а они делови асоцијације су Ливерпул и Наполи, грогирани дивови европског фудбала - толико различити и по степену успеха и сребрнини у витринама стадиона, толико слични по неуспесима, тугама и непоколебљивом духу.

Вратимо се зато разликама између наших наполија и ливерпула с једне, и њихових челсија и осталих песежеова и ситија с друге: клубови без традиције доводе тренере који морају да се допадну навијачима, да их освоје, да им се удварају, неопходно је да буду велика имена са завидним ЦВ-јем; насупрот томе, навијачи великих клубова имају од почетка поверење у оног који је доведен да седи на клупи.

Они чиста, широка срца стају иза свог менаџера, славећи га од првог дана као новог цара, и тако бива све док се не испостави да је, можда, цар потпуно наг, или макар лажан. Менаџер је неупитно у праву, невин док се не докаже супротно, аплаудира му се све до тик пре поклоњења испред гиљотине; у Ливерпулу ова традиција има своје исходиште у култу Била Шенклија, којег би навијачи, играчи и ливерпулске домаћице пратили и у таласе Ирског мора, само да је то од њих тражио. Шенклијев је дух инспирисао - и наставља да инспирише - веру и међусобно поверење између навијача и менаџера, колико год се и једни и други мењали с годинама.

Рафа Бенитез, тада 45-годишњак са две титуле првака Шпаније и освојеним Купом УЕФА, опчињен методама Арига Сакија и његовог наследника Фабија Капела, његовим јединим идолима у послу - једино је према Дел Боскеу имао сличан респект - у првој сезони с Ливерпулом уписао се у листу бесмртних, закупио себи лет бизнис-класом у једном правцу онда када дође време да се негде горе придружи Шенклију, Пејслију, Далглишу...

Али не, као што бисте могли да помислите, само & искључиво оном истанбулском епопејом, која ће остати занавек уписана као највећа најневероватнија победа свих времена.

Не, црвени фолклор знао је да је добио неког свог неколико месеци пре тога, једне ране мартовски ноћи у Келну, дан уочи реванша с Леверкузеном, после 3:1 на Енфилду, у осмини финала Лиге шампиона.

Легенда каже да је Рафа укључио ТВ у хотелској соби и видео само неку немачку утакмицу, можда Вердер - Лион; залуђен фудбалом и лудачки педантан, одлучио је да сиђе у оближњи локал и натенане погледа меч између Манчестер Јунајтеда и Милана.

Кафић се звао Јамесон'с Ирисх Пуб, и Бенитез је нехотице улетео међу десетине и десетине већ прилично припитих навијача Ливерпула.

Вече које је желео да проведе цртајући тактике по салветама - ако су Милошевић и Туђман на њима могли да деле Југославију и Босну, може и Бенитез на исти начин да кује покоравање Европе! - претворило се у педесетоминутно дружење с најватренијим присталицама Ливерпула, у потписивање аутограма и слушање небројених песама које су о њему већ увелико нашле пут до Копа.

Од тада, од те вечери у Келну, преко Торина, Лондона и Истанбула, преко Манчестера, Атине и Стоука, Рафаел Бенитез био је и остао усвојени син Ливерпула, чак и када је морао - а морао је - да оде.

Интер, велики Интер који је изгубио свој идентитет онда када је добио титуле које није заслужио на терену, никада није ни могао бити Рафин дом; Челси је био демонстрација моћи великог тренера, донео им је Бенитез Лигу Европе инаџијски, тек да им докаже да је већи и бољи од њих; и тек ће на презреном, утученом југу Италије, тек испод Везува који злоћудно ћути и само се понекад претеће промешкољи, тек на стадиону на којем и даље, када зажмурите и заборавите на садашњост, свој најдивљији плес изводи највећи који је икада играо, Дијего Армандо Марадона, тек између пуних контејнера и празних шаржера, тек негде у стотом минуту филма који ће једном о Бенитезу снимити Паоло Сорентино, тек међу навијачима који верују чак и кад нико други не верује, тек тамо ће Рафаел Бенитез поново заволети фудбал, и фудбал ће заволети њега.

Само су заједљиви или дилетанти могли да поверују у вести да ће Бенитез добити отказ у Наполију након, руку на срце, разочаравајуће сезоне у Серији А. Не, у граду музике и мафије ритам не диктирају новинари жељни сензација, већ обичан народ, способан за љубав и мржњу у једнакој мери.

А Рафа је вољен, и тачка.

Истина, баш као у оној последњој сезони у Ливерпулу, Бенитез изгледа незадовољно, помало и изгубљено, као велемајстор који је одиграо погрешан потез на отварању шаховске партије (у његовом случају двомеч са Билбаом у августу), и не може да се усредсреди на њен даљи ток. На утакмици против Аталанте, крајем марта, Рафа је добио први црвени картон у својој каријери, што је многе натерало да помисле да је Мадриђанин плаве фудбалске крви најзад погубио конце...

Све ово враћа нас на актуелни тренутак, онај после неколико лоших резултата у првенству и неколико фантастичних у Лиги Европе (посебно оних 4:1 у Волфзбургу), за коју је Бенитез увек први фаворит, како год да се звао тим који води.

Његова одлука још није саопштена, нити је он пријатељу Аурелију де Лаурентису јавно поручио да ли ће остати или отићи, мада су италијанске колеге ишчепркале да би остао уколико би могао више да се пита око трансфера, омладинске школе и свеукупне организације. Другим речима, не жели да му се понови ситуација из Валенсије, због које је и напустио домовину („Тражио сам им кауч, а они су ми купили лампу“, рекао је о трансфер-политици на Местаљи).

Но све се, због оне традиције и великих клубова, али највише због њега самог, који не воли да оде необављеног посла, своди на реченицу да Бенитез треба - мада не по сваку цену - да остане у Наполију.

Не пишем ово као навијач Ливерпула, који не би поднео да га види као наследника Мануела Пелегринија, потрошеног, немуштог, безидејног и превише финог за легију преплаћених странаца са Етихада; уосталом, већ смо се срели, Бенитез и ми, када је преузео Челси, било је то као очијукање двоје љубавника после много година, којима је један поглед довољан за сећање на неку јадранску плажу, али су сада већ у браковима, било срећним или не, и могу само да се уљудно поздраве...

Бенитез има снагу, ауторитет и рецепт за успех Манчестер Ситија, посебно у Лиги шампиона, рак-рани крезубих шеика који потписују личне дохотке, мада је изгледније да ће ови кренути линијом мањег отпора и бацити удицу прво Јиргену Клопу (и вероватно погрешити: и Клоп воли да успостави свој систем, а то уме да потраје скоро хиљаду и једну ноћ; превише за нестрпљиве бедуине).

Али ако му је драг фудбал и још дражи изазов, ако се сети Истанбула и оне ноћи у Келну када је постао вечна икона једног другог клуба који живи за фудбал, ако освоји Лигу Европе и докопа се Лиге шамоиона, Рафа би морао да поклони својим Наполитанцима макар још једну годину.