Analiza - Rafina dilema: Ostati ili otići iz Napolija?!

Samo su zajedljivi ili diletanti mogli da poveruju u vesti da će Benitez dobiti otkaz u Napoliju nakon, ruku na srce, razočaravajuće sezone u Seriji A. Ne, u gradu muzike i mafije ritam ne diktiraju novinari željni senzacija, već običan narod.

Fudbal 22.04.2015 | 23:25

Lako je uvideti granicu između običnih i velikih fudbalskih klubova. Ne, ne radi se samo o trofejima, ni o punim stadionima, niti o pesmama koje nostalgično zazivaju trofeje na kojima se možebitno već uhvatila patina. Daleko od toga.

Dovoljno je samo zagledati se u to kako navijači tretiraju svoje trenere, i mnoge će vam stvari biti jasne.

Kod malih klubova - ma koliko novca imali, ma koliko pehara doneli u poslednjih nekoliko godina, ma koliko novih pristalica dobili, i ma koliko te nove pristalice bile glasne ili napadne na internetima - šef stručnog štaba je tek potrošna roba, pion kojem navijači okreću leđa već posle dva vezana poraza. On je tu da donese uspeh, a ako bilo šta pođe po zlu, na tribini će se pojaviti transparenti na kojem se traži da bude bačen lavovima.

Postojali su oduvek, zato, i postoje i dalje, hvala fudbalskim božanstvima, oni klubovi koji su nešto više od plastičnih zastavica i instant-fanova. Koji imaju srce, dušu, miris i tradiciju, poker sastojaka koji ih čini primamljivim i viteškim čak i kada prođu godine, decenije, eoni od poslednjeg uspeha.

Čovek koji je glavni junak ovog teksta, čovek koji je 16. aprila u gradu Volkswagena na najlepši mogući način proslavio svoj 55. rođendan, brutalnim razmontiravanjem drugog po snazi nemačkog sastava, imao je tu sreću da u poslednjih deset godina radi u dva takva kluba.

I zato ne bi smeo to da smetne s pameti ovih dana, kada duma šta mu je činiti dalje, kada ga tabloidi diljem Starog kontinenta seljakaju s istoka na zapad, sa severa na jug, kada njegova bliska budućnost predstavlja drugi najveći događaj evropske trenerske vrteške - posle, naravno, neprikosnovenog „slučaja Klop“, nepredvidivog koliko i sam taj hevi-metal bradonja koji je postao ikona jednog za fudbal zaluđenog grada i jednog trećeg velikog kluba u ovoj priči...

On je, naravno, Rafael Benitez, a oni delovi asocijacije su Liverpul i Napoli, grogirani divovi evropskog fudbala - toliko različiti i po stepenu uspeha i srebrnini u vitrinama stadiona, toliko slični po neuspesima, tugama i nepokolebljivom duhu.

Vratimo se zato razlikama između naših napolija i liverpula s jedne, i njihovih čelsija i ostalih pesežeova i sitija s druge: klubovi bez tradicije dovode trenere koji moraju da se dopadnu navijačima, da ih osvoje, da im se udvaraju, neophodno je da budu velika imena sa zavidnim CV-jem; nasuprot tome, navijači velikih klubova imaju od početka poverenje u onog koji je doveden da sedi na klupi.

Oni čista, široka srca staju iza svog menadžera, slaveći ga od prvog dana kao novog cara, i tako biva sve dok se ne ispostavi da je, možda, car potpuno nag, ili makar lažan. Menadžer je neupitno u pravu, nevin dok se ne dokaže suprotno, aplaudira mu se sve do tik pre poklonjenja ispred giljotine; u Liverpulu ova tradicija ima svoje ishodište u kultu Bila Šenklija, kojeg bi navijači, igrači i liverpulske domaćice pratili i u talase Irskog mora, samo da je to od njih tražio. Šenklijev je duh inspirisao - i nastavlja da inspiriše - veru i međusobno poverenje između navijača i menadžera, koliko god se i jedni i drugi menjali s godinama.

Rafa Benitez, tada 45-godišnjak sa dve titule prvaka Španije i osvojenim Kupom UEFA, opčinjen metodama Ariga Sakija i njegovog naslednika Fabija Kapela, njegovim jedinim idolima u poslu - jedino je prema Del Boskeu imao sličan respekt - u prvoj sezoni s Liverpulom upisao se u listu besmrtnih, zakupio sebi let biznis-klasom u jednom pravcu onda kada dođe vreme da se negde gore pridruži Šenkliju, Pejsliju, Dalglišu...

Ali ne, kao što biste mogli da pomislite, samo & isključivo onom istanbulskom epopejom, koja će ostati zanavek upisana kao najveća najneverovatnija pobeda svih vremena.

Ne, crveni folklor znao je da je dobio nekog svog nekoliko meseci pre toga, jedne rane martovski noći u Kelnu, dan uoči revanša s Leverkuzenom, posle 3:1 na Enfildu, u osmini finala Lige šampiona.

Legenda kaže da je Rafa uključio TV u hotelskoj sobi i video samo neku nemačku utakmicu, možda Verder - Lion; zaluđen fudbalom i ludački pedantan, odlučio je da siđe u obližnji lokal i natenane pogleda meč između Mančester Junajteda i Milana.

Kafić se zvao Jameson's Irish Pub, i Benitez je nehotice uleteo među desetine i desetine već prilično pripitih navijača Liverpula.

Veče koje je želeo da provede crtajući taktike po salvetama - ako su Milošević i Tuđman na njima mogli da dele Jugoslaviju i Bosnu, može i Benitez na isti način da kuje pokoravanje Evrope! - pretvorilo se u pedesetominutno druženje s najvatrenijim pristalicama Liverpula, u potpisivanje autograma i slušanje nebrojenih pesama koje su o njemu već uveliko našle put do Kopa.

Od tada, od te večeri u Kelnu, preko Torina, Londona i Istanbula, preko Mančestera, Atine i Stouka, Rafael Benitez bio je i ostao usvojeni sin Liverpula, čak i kada je morao - a morao je - da ode.

Inter, veliki Inter koji je izgubio svoj identitet onda kada je dobio titule koje nije zaslužio na terenu, nikada nije ni mogao biti Rafin dom; Čelsi je bio demonstracija moći velikog trenera, doneo im je Benitez Ligu Evrope inadžijski, tek da im dokaže da je veći i bolji od njih; i tek će na prezrenom, utučenom jugu Italije, tek ispod Vezuva koji zloćudno ćuti i samo se ponekad preteće promeškolji, tek na stadionu na kojem i dalje, kada zažmurite i zaboravite na sadašnjost, svoj najdivljiji ples izvodi najveći koji je ikada igrao, Dijego Armando Maradona, tek između punih kontejnera i praznih šaržera, tek negde u stotom minutu filma koji će jednom o Benitezu snimiti Paolo Sorentino, tek među navijačima koji veruju čak i kad niko drugi ne veruje, tek tamo će Rafael Benitez ponovo zavoleti fudbal, i fudbal će zavoleti njega.

Samo su zajedljivi ili diletanti mogli da poveruju u vesti da će Benitez dobiti otkaz u Napoliju nakon, ruku na srce, razočaravajuće sezone u Seriji A. Ne, u gradu muzike i mafije ritam ne diktiraju novinari željni senzacija, već običan narod, sposoban za ljubav i mržnju u jednakoj meri.

A Rafa je voljen, i tačka.

Istina, baš kao u onoj poslednjoj sezoni u Liverpulu, Benitez izgleda nezadovoljno, pomalo i izgubljeno, kao velemajstor koji je odigrao pogrešan potez na otvaranju šahovske partije (u njegovom slučaju dvomeč sa Bilbaom u avgustu), i ne može da se usredsredi na njen dalji tok. Na utakmici protiv Atalante, krajem marta, Rafa je dobio prvi crveni karton u svojoj karijeri, što je mnoge nateralo da pomisle da je Madriđanin plave fudbalske krvi najzad pogubio konce...

Sve ovo vraća nas na aktuelni trenutak, onaj posle nekoliko loših rezultata u prvenstvu i nekoliko fantastičnih u Ligi Evrope (posebno onih 4:1 u Volfzburgu), za koju je Benitez uvek prvi favorit, kako god da se zvao tim koji vodi.

Njegova odluka još nije saopštena, niti je on prijatelju Aureliju de Laurentisu javno poručio da li će ostati ili otići, mada su italijanske kolege iščeprkale da bi ostao ukoliko bi mogao više da se pita oko transfera, omladinske škole i sveukupne organizacije. Drugim rečima, ne želi da mu se ponovi situacija iz Valensije, zbog koje je i napustio domovinu („Tražio sam im kauč, a oni su mi kupili lampu“, rekao je o transfer-politici na Mestalji).

No sve se, zbog one tradicije i velikih klubova, ali najviše zbog njega samog, koji ne voli da ode neobavljenog posla, svodi na rečenicu da Benitez treba - mada ne po svaku cenu - da ostane u Napoliju.

Ne pišem ovo kao navijač Liverpula, koji ne bi podneo da ga vidi kao naslednika Manuela Pelegrinija, potrošenog, nemuštog, bezidejnog i previše finog za legiju preplaćenih stranaca sa Etihada; uostalom, već smo se sreli, Benitez i mi, kada je preuzeo Čelsi, bilo je to kao očijukanje dvoje ljubavnika posle mnogo godina, kojima je jedan pogled dovoljan za sećanje na neku jadransku plažu, ali su sada već u brakovima, bilo srećnim ili ne, i mogu samo da se uljudno pozdrave...

Benitez ima snagu, autoritet i recept za uspeh Mančester Sitija, posebno u Ligi šampiona, rak-rani krezubih šeika koji potpisuju lične dohotke, mada je izglednije da će ovi krenuti linijom manjeg otpora i baciti udicu prvo Jirgenu Klopu (i verovatno pogrešiti: i Klop voli da uspostavi svoj sistem, a to ume da potraje skoro hiljadu i jednu noć; previše za nestrpljive beduine).

Ali ako mu je drag fudbal i još draži izazov, ako se seti Istanbula i one noći u Kelnu kada je postao večna ikona jednog drugog kluba koji živi za fudbal, ako osvoji Ligu Evrope i dokopa se Lige šamoiona, Rafa bi morao da pokloni svojim Napolitancima makar još jednu godinu.