О, Срби! Па, што не играте међусобно?!

Сви сте тамо у Анталији, снимате једни другима утакмице и тренинге, челници вам пикају мали фудбал, а ривали са Истока ломе ноге, па што онда не закажете међусобне пријатељске утакмице?

Фудбал 10.02.2015 | 17:20

Не дај Боже да се Срби сложе, наводно је још почетком XВИ века рекао султан Сулејман Величанствени, чија се романтизована и екранизована страховлада Отоманским царством са успехом приказује на нашим малим екранима.

Изгледа да га нисмо чули ни онда, ни сада.

Разједињени по навици, наши клубови припремају се свако за себе на обалама Сулејмановог царства, у лепој и скупој Анталији, где се свакодневно бар један од наших суперлигаша састаје са клубовима из Русије, Украјине, Казахстана, Кине, повремено Словеније или Босне и Херцеговине.

Између себе? Никад.

Осим ако се не рачуна партија фудбала на мале голове између руководстава Црвене звезде и Војводине, одиграна у недељу. Међутим, чак ни ту нисмо могли да се сложимо око тога који је био резултат, па је репортер из табора београдских црвено-белих јавио да је било 9:2 за Звезду, док је извештач из кампа новосадских црвено-белих известио о резултату 11:4 за Вошу.

С обзиром на то да су тамо и Рад и ОФК Београд и, на крају, трећи члан "велике тројке српског фудбала", Партизан, намеће се питање: Због чега челници и тренери наших клубова не могу да се договоре око тога да бар једна од пет, шест, десет припремних утакмица буде она са ривалом из Суперлиге?

Да ли је то толико неизводљиво?

Вероватно би и остали, Борац, Спартак, Нови Пазар, Чукарички, један и други Раднички, итд, потегли пут Анталије, ако би знали да их тамо чека мини турнир, уз пар ТВ преноса и стандардну гомилу скаута из иностранства.

Одавно се лако могу реализовати директни ТВ преноси из Анталије и није био редак случај да гледаоци у нашој земљи гледају уживо појачања Звезде против Торонта или Теде, нови тим Партизана против Зорје или Литекса, реновирану Вошу у сусрету са Металистом, ОФК Београд против Зете, итд. Није био редак случај да се те утакмице завршавају повредама, тучама, искључењима, повлачењима са терена.

Можда би атмосфера била пристојнија, а пренос био гледанији ако би се састала два наша клуба? Или не? Можда би могло од тога и да се заради, па да се покрије део трошкова и једнима и другима? Можда би тамо, на неутралном терену, могло доћи до зближавања односа између клубова који су јесенас на изборима за председника Заједнице Суперлиге потврдили да су готово математички подељени на "једне" и "друге"?

Можда.

Али, ево ближе се крају још једне зимске припреме без да се и поразговара на ту тему, па можда делује сулудо уопште предлагати увођење српског Суперкупа, који би могао да буде одигран или на лето, у Аустрији, Швајцарској, Словенији или током зиме, можда баш у Анталији. Или краткорочног Лига купа, који би почео на лето, током припрема, а полуфинале и финале имао на зиму, такође током припрема.

Ти мечеви би, на крају, били званични, такмичарски. А, сами се клубови, попут Чукаричког, жале да током сезоне имају премало утакмица и да је зимска пауза дуга, најдужа у Европи. Док ФСС размишља како да промени систем такмичења, којим узгред речено управља Заједница Суперлиге, можда је решење у томе да се клубови анимирају на лето и зиму, да се из ове паузе током које навијачи скоро па забораве ко им игра на десном беку, а ко на левом крилу, коначно извуче нешто медијски атрактивно и такмичарски сврсисходно?

Можда.

Није ли тренерима у интересу, како се то жаргонски каже, "да види где је" у односу на ривала из Суперлиге или да "се измери" са украјинским друголигашем? Није ли за навијача релевантнији резултат утакмице Јагодина - Рад, од Јагодина - Ростов?

Већина наших читалаца сећа се 90-их када је једно време била актуелна и веома популарна "ТВ лига шампиона", ревијални турнир који су сваког лета играли Црвена звезда, Партизан и Војводина. Никоме ништа тада није фалило, штавише те утакмице су само подгревале атмосферу пре старта првенства и ишле су, као што им име каже, уживо на телевизији.

Уместо да се то касније развило у нешто веће и озбиљније, где би гости (с нагласком на гости) повремено могли да буду велики клубови из земаља бивше Југославије, традиција је престала да постоји, а челници наших клубова су се вратили ономе што најбоље раде - клубаштву!

Поделе смо скупо платили у кошарци, где играмо туђу приватну лигу, где смо гости и због тога често не само да кукамо, већ и испаштамо. Исто нам се догодило и у ватерполу, где смо такође позвани да учествујемо, као гости, тек после завршене прве сезоне у регионалној лиги.

Можемо ли нешто из тога да научимо и да се, за почетак, окупимо око једног малог, скромног и лако изводљивог пројекта, био то ревијални турнир, серија пријатељских мечева, Суперкуп или Лига куп, небитно је, од ког ће прво нама самима бити боље? Можемо ли да изнесемо бар један фудбалски пројекат који би нас ујединио, а не обратно, и ојачао нам позиције за тренутак који би лако могао да се догоди - да неко споља каже да је балканском фудбалу потребна регионална лига?

Нико не може да гарантује да ни у такво нешто нећемо, милом или силом, бити увучени. Хоћемо ли бити спремни да ми поведемо причу?

Овако разједињени, нећемо... Сигурно.

Питајте Сулејмана.