Пакао је празан, ђаволи су овдје

Крајем августа 2014. сам у једном блогу констатовао да су октобарски избори задња шанса да се власт у Републици Српској промијени мирним путем и уколико се то не деси, следећи корак је анархија и то нико не може спријечити, ма колико сви громко ћутали о томе.

Задња шанса је, нажалост, потрошена и пропуштена.

Оно што се данас дешава у Македонији, већ колико сутра је сасвим могуће у Републици Српској.

Нажалост (навео сам то у августу, а тврдим и сада), немали број је оних који прижељкују овакав расплет, вјерујући да је бруталан и радикалан обрачун са Режимом једини исправан начин промјене политичког амбијента у РС.

У ствари, то је најгори могући начин, али такав расплет више се не може спријечити.

Режим то не жели. Режим то неће. Режим ће, прије или касније, изазвати отворене сукобе. И то физичке.

Приједлог Закона о јавном реду и миру (ЗЈРМ) то потврђује. Он значи увођење широких репресивних мјера и омогућава Режиму да оптужи сваког за све у било које доба дана или ноћи. Тај Приједлог је озваничење линча, прогона и погрома неподобних.

Изворишта ЗЈРМ су Страх и Мржња: Страх Режима од одговорности због онога што су починили, а Они најбоље знају какво зло су све починили; Мржња Режима према свима онима који на било који начин побуђују њихове најмрачније снове и пројекције о потреби одговорности изношењем дјелића Истине о недјелима.

Подвлачим “дјелића Истине”, јер пуну Истину о свем злу које је претходних девет година харало и похарало Републику Српску, не зна чак ни врх Режима. И они наслућују те гигантске размјере, али у реалнијим габаритима од оних са друге стране. Потоњи су, нажалост, по том питању оптимистичнији.

Сви Режими заврше сопственим сломом. И сви се прије коначног слома физички обрачунавају са народом. И сви то знају, па и челници овдашњег Режима.

Али, немају куд. Фатализам Моћника који су се прецијенили и пренапрегнули простор и вријеме у којем дјелују: деценије су набили у године и сами себи скратили вијек постојања.

И у Републици Српској то је на дјелу. Плутократија не трпи другачије мишљење. Плутократија, искуство је показало, увијек заврашава/пада Револуцијом.

И овдашња ће. То је млин на који они нагоне већинску воду.

Неће само Режим бити крив за овакав расплет, већ и опозиција. Мјере кривице су небитне.

Апсурд је да кривица опозиције није у њиховој опредијељености против Режима, већ у њиховој недоречености односа спрам Режиму.

Непостојање опредијељености, које је прерасло у недореченост односа и никада није постала потпуна опредијељеност у протеклих девет година, дало је замах Режиму и омогућило стварање малобројне Касте пребогатих и премоћних, који су изнад Закона. И Устава. Изнад свега.

Опозиција и данас, када је некако успјела да преполови власт Режима (бх. ниво), у доброј мјери дјелује у складу са “Законима” и “Правилима” које јој је успоставила Олигархија у протеклих девет година, а могу се сви подвести под “ирационалне страхове од оптужби за рушење српких националних интереса, бијег од реакције и недјеловање, отјеловљено у Нојевом синдрому”.
Опозиција, ријечју, дјелује по “Законима” и “Правилима” оних који су те националне интересе спалили. У буквалном смислу те ријечи.

То није апсурд, то је перверзија!

Није Режим присилио Опозицију на такво дјеловање; Једним добрим дијелом су то и сами прихватили, јер им је тако било удобније. Када је Враг однио шалу, стереотипи “издајника”, “плаћеника”, “петоколонаша” су постали непрескочиве љествице. Традиционалним политичким средствима.

Опозиција, нажалост, ни данас није свјесна колико велика је њена одговорност за губитак избора у РС. И колико је велика њихова одговорност за
катаклизму која је почела и која неће проћи без насиља. И то великог.

Превише су очекивали од народа, а премало од самих себе.
И довели се у ситуацију да и народ премало очекује од њих.

То је та тачка кључања. Народ ће се морати бранити од репресије, прогона, општег сиромаштва и биједе.

Радојичић
Игор Радојичић јесте опозиција Милораду Додику, али му није алтернатива. Његов однос спрам ЗЈРМ последњи је клин у његовом политичком ковчегу. Који је сам укуцао, давећи с(в)е у форми, како не би морао реаговати на суштину.

СлободанВасковицБлог