Шта се то десило са Немањом Видићем?!

Долазак у Интер требало је да буде почетак краја бајковите каријере бившег капитена Манчестер Јунајтеда и Црвене звезде. Нажалост, иза Немање Видића су кошмарни месеци који су га довели до клупе за резерве на великом миланском дербију у недељу. Нагађа се да ће већ у јануару променити клуб, а ми смо покушали да одгонетнемо зашто се један од најбољих дефанзиваца на планети у последњих 15 година није снашао у Серији А.

Фудбал 28.11.2014 | 19:00

Потпуно надреално су изгледале недавне вести са стубаца италијанске штампе, у којима се из више извора наводила информација по којој Интер размишља да већ на јануарској "пијаци" прода свог најплаћенијег играча, главом и брадом Немању Видића, велико појачање из летњег прелазног рока. Наводно, интересовање је већ показао турски Галатасарај, док се не искључује ни сензационалан повратак популарне Стене на Олд Трафорд, како би помоћу неоспорног ауторитета који сигурно и даље ужива у свлачионици Јунајтеда повратио самопоуздање посрнулом Јунајтеду.

Како се догодило да један од најбољих дефанзиваца света у последњих 15 година, човек чије грешке у том периоду можемо да избројимо на прсте једне руке, тако брзо буде проглашен за огроман Интеров промашај? Одговор на то питање најбоље би било потражити из прве руке, али Немања Видић на медије, посебно српске, већ годинама гледа отприлике као што змија гледа на жабу.

Зато смо покушали сами да пронађемо одговор...

Сада већ бивши тренер Интера Валтер Мацари годинама је градио и изградио врло препознатљив стил игре, базиран на формацији са три штопера у задњој линији. Док је водио Наполи, сјајно је функционисала поставка 3-4-3 (са подваријантом 3-4-2-1) захваљујући убитачном пресингу на половини ривала у којем су често учествовале комплетна нападачка и везна линија. Мацари, слично стратегу Дортмунда Јиргену Клопу, посебно воли да после темељног скаутинга ривала тачно одреди, по себи, једну слабу тачку у противничкој одбрани и "експлоатише" је током свих 90 минута. Рецимо, умео је Мацари да се похвали како је тукао Челси у Лиги шампиона пролећа 2012. (3:1) захваљујући константном притиску Лавеција, Гаргана и Зуниге на Бранислава Ивановића, мада му је наш сјајни ас у реваншу одговорио голом који је значио елиминацију Наполитанаца.

Под Везувом је бивши тренер Сампдорије, Ређине и Ливорна имао одговарајући профил играча за 3-4-3 стил, захваљујући беспрекорној физичкој спреми, сјајном радијусу кретања и урођеној агресивности Марека Хамшика, Езекила Лавеција, Единсона Каванија, Гокана Инлера, Лоренца Инсињеа, Валона Бехрамија...

Ипак, по доласку на Меацу 24. маја 2013. Валтер Мацари је затекао рушевине Мурињовог тима из 2010. који се на чудесан начин домогао фамозне триплете (Лига шампиона, Серија А, Куп Италије). Свестан да нема састав способан да одговори захтевној 3-4-3 поставци, стручњак рођен у Сан Виченцу (53 године) "мутирао" је своју формацију у дефанзивнију 3-5-2. Наравно, у сезони 2013/2014 није могао да одоли, а да на неколико утакмица, против условно слабијих противника, опроба своју омиљену 3-4-3, али то се завршило фијаском и серијом од пет мечева без победе – против Болоње (2:2), Ливорна (2:2), Катаније (0:0), Кјева (1:1) и Ђенове (0:1).

Валтер Мацари је сезону 2014/2015 почео с формацијом 3-4-3, али је после 90 минута јалове иницијативе и само 0:0 у гостима против Торина стриктно почео да користи систем 3-5-2. Видићу је наменио улогу централног дефанзивца у линији са три штопера, а проблеми за Србина и Интер су настали, као што нас основе фудбалске тактике уче, у ситуацијама када је за ривале имао тимове који преферирају игру с једним нападачем. На његову жалост, такав је случај са већином тимова Серије А, пошто смо сведоци фудбалске ере у којој доминира поставка 4-2-3-1.

Номинално, Немања Видић је био задужен за противничког нападача, али је страшно "дувало" по боковима, што је отварало огроман простор у задњој линији. Бразилац Додо, Јапанац Јуто Нагатомо, Џоел Оби и још неколико принудних решења уз аут-линију муку су мучили да затворе нападе ривала, јер су противници имали по два играча на боковима. Тако су друга два штопера – у зависности од ротације Ранокија, Андреоли, Жуан Жесус или Жонатан (редом сви у проблематичној форми) – морали много да помажу колегама уз аут-линију, па је Видић остајао сам у срцу одбране насред "брисаног" простора.

Бивши капитен Јунајтеда се ту није добро снашао, што није нарочито изненађење, с обзиром да му после тешке повреде у Базелу недостаје мобилност. Ова мањкавост у Интеровој игри у систему 3-5-2 најбоље се видела у мечу са Фјорентином у Фиренци (3:0 за домаћина), посебно код трећег гола када се наш Ненад Томовић с десног бока прошетао кроз брисан простор и поставио коначан резултат.

Сличне муке као Видић имао је чувени Бразилац Лусио, када је 2012, после три блиставе сезоне у Интеру, стигао у Јувентус и заиграо у линији са три штопера код тадашњег тренера Антонија Контеа. Ишао је из грешке у грешку, као сада Ужичанин, с разликом што је испао из првог тима још у припремном периоду, а у Торину се задржао мање од шест месеци.

Сигурно би све било другачије да је Валтер Мацари прилагодио поставку свом највећем летњем појачању и најплаћенијем играчу тима, али познато је да су тренери врло ригидни по питању формације и не воле да им било ко и било шта намеће тактичка решења. Тврдоглаво се држао система са три штопера, што га је можда и коштало посла на Меаци.

Мацарија је током репрезентативне паузе заменио Роберто Манчини и одмах поставио четири играча у задњу линију. Парадоксално, у њој на првом мечу, и то градском дербију с Миланом, није видео место за Немању Видића.

Видећемо шта ће се дешавати у наредном периоду.

С обзиром да играчи у Серији А имају "дужи рок трајања" од оних у Премијер лиги, а поготово то важи за дефанзивце, очекивања су била да ће Видић заблистати у Интеру. Чак је и Дејан Станковић који је знао све замке Калча био убеђен да ће његов некадашњи саиграч бити пун погодак Нераузура. Иако је изгубила на сјају и тежини, Серија А је и даље у тактичком смислу привикавања можда и најзахтевнија лига на свету. То тврде и фудбалери попут Јоветића, Погбе, Тевеза...

Међутим, Видићева италијанска бајка се полако претвара у кошмар како сезона одмиче. Без обзира на чињеницу да је код Мацарија био у тактичком систему на коју није навикао – додуше, нешто слично је играо кратко време у Црвеној звезди, али против црвено-белих ривали су тада углавном играли класичан бункер – Видићева аклиматизација на Серију А уопште не делује као извесна ствар. Србин је само један од многих који су прихватили ризик неке врсте фудбалског проклетства. Играчи који су играли битне улоге у Премијер лиги једноставно не могу да се адаптирају на италијански фудбал. То је неко неписано правило које, као и свако правило, има своје изузетке.

Један од ретких је Карлос Тевез, али популарни Карлитос није фудбалски формиран у Премијер лиги, већ се профилисао у родној Аргентини и бразилској Серији А. Штавише, реч је о играчу који би се врло вероватно без проблема адаптирао и на фудбал на Месецу. Једноставно, неко ко одрасте у озлоглашеном Фуерте Апачеу, кварту Буенос Ајреса, спреман је на све, али такав ментални склоп је реткост. У Италији је заблистао и Пол Погба, који је такође из Манчестер Јунајтеда дошао у Торино, али као клинац којем боравак на Острву није много значио у каријери и који је признао недавно да се по доласку у Италију осећао као петлић што се тиче тактичке обучености.

Много је више примера играча којима је Серија А била "гробље" каријере по доласку са Острва...

Тренд преласка острвских фудбалера у Италију је почео осамдесетих година прошлог века, а Јувентус и Милан су предњачили. Росонери су доводили Џоа Џордана, Лутера Блисета, Марка Хејтлија и Реја Вилкинса. Нису били лоши, али нису ни оставили неки дубок траг. Јувентус је 1957. довео сјајног Велшанина Џона Чарлса и направио пун погодак. Одличан утисак у дресу Старе даме је оставио и Лијам Брејди. Градски ривал Торино је покушао нешто слично када је купио легендарног голгетера Јунајтеда Дениса Лоа, али тај несрећни "брак" је трајао само годину дана. Када је Милан купио Ван Бастена, Јуве је одговорио довођењем Велшанина Јана Раша из Ливерпула, али се легенда "копа" после само једне сезоне са задовољством вратила кући на Енфилд.

Кроз историју Јувентус је био највећи увозник играча са Острва. Тај пут је прошло двадесетак фудбалера, међутим, за разлику од славних претходника Чарлса и Раша, многи су били потпуни промашаји. Долазак скромног ирског везисте Ронија О’Брајена из Мидлзброа у Јувентус 1999. године је један од најчуднијих трансфера у историји славног клуба. Три године је провео у Јувентусу и није одиграо ниједан меч у Серији А. После О’Брајена, Стара дама је из Енглеске доводила промашаје попут Жана Алана Бумсонга, Армана Траореа и Никласа Бендтнера. Занимљиво је да клуб у званичним продавницима никада није продао ниједан дрес с преизменом Бендтнер на полеђини! Мухамед Сисоко и Олоф Мелберг су оставили нешто бољи утисак, а најбоље је играо Патрик Вијера. Ипак, морао је да напусти клуб после Калчополи скандала и у Интеру није поновио партије из времена када је био лидер Арсеналових "непобедивих". Последње у низу Даминих проблематичних појачања са Острва је Патрис Евра, Видићев понајбољи пријатељ из Јунајтеда који ове сезоне игра на кашичицу.

Милан је после поменутог квартета из осамдесетих дуго паузирао с појачањима са Острва. У клубу је кратко боравио Филип Сендерос, али је грејао клупу. Добра иневистиција је Најџел де Јонг, али попут Тевеза то није био играч који је врхунац достигао на Острву, где је провео три године. У претходних годину дана, Росонери су из Челсија без плаћања обештећења довели Есијена, Тореса и Ван Гинкела. Есијен је разочарао, Торес је дао само један гол од почетка сезоне и налази се у Видићевој кожи, а млади Ван Гинкел греје клупу и у јануару ће највероватније бити враћен у Лондон.

Градски ривал Интер је почетком деведесетих година довео Пола Инса као велико појачање, а популарни Газда је заслужио прелазну оцену. Ипак, после две године на Меаци, вратио се кући. Такав утисак није оставио суперталентовани двадесетогодишњак Роби Кин којег је Интер довео као једног од тада најтраженијих младих играча Европе. Ирац није успео да се наметне у конкуренцији Роналда, Вијерија, Рекобе, Хакана Шукура… Процветао је када се следеће године вратио у Премијер лигу.

Овог лета су са Острва стигли Гари Медел (Кардиф) и Немања Видић као велика појачања, али нису донели никакву превагу. Међу најслабијима су од почетка сезоне…

Рома је такође пазарила познато острвско име у минулом прелазном року. Дошао је Ешли Кол без обештећења, али изгледа да неће дуго трајати, јер је потпуно разочарао и зато је клуб у финишу прелазног рока морао да купи и Грка Холебаса на његовој позицији. Пре њега, Рома није много куповала играче с оне стране Ламанша. Најзначајнија појачања су били Оливије Дакур (Лидс) који је оставио солидан утисак и Јон Арне Рисе (Ливерпул) који је надмашио очекивања и по лепом га памте у Вечном граду.

Градски ривал Лацио је више трговао с Енглезима. Најбоље појачање је био Јап Стам који се сјајно уклопио, а потом у Милану играо феноменално. Ипак, најчувеније појачање небескоплавих из Премијер лиге је Пол Гаскојн. Популарни Газа је провео три сезоне у Риму, само је прву одиграо добро, али толико добро да је и данас један од идола Лацијала. Касније су долазили и Саха, Розенал, Гаридо, Дабо… Нису урадили ништа вредно помена.

Фјорентина је овог лета довела Мајку Ричардса из Манчестер Ситија и Енглез је засад најбоље појачање у Серији А које је летос дошло из Премијер лиге. Не игра спектакуларно, али је бољи од осталих. За разлику од Бразилца Андерсона који је био потпуни промашај минуле сезоне. Средином деведесетих Виола је из Премијер лиге довела Андреја Канчелскиса и Штефана Шварца, али ни они нису били вредни пара које су у њих уложене.

Мањи клубови из Италије су ретко када експериментисали с појачањима са Острва. Играчи који су одлазили у супротном смеру су били далеко боље среће. Нису се сви показали као погоци, али су пролазили далеко боље од оних који тмурно Острво мењали за сунчану Италију. Енглези често потенцирају какви су промашаји били Ернан Креспо, Андреј Шевченко, Хуан Себастијан Верон, Масимо Таиби или Алберто Аквилани. Али зато су Ђанфранко Зола, Паоло ди Канио, Фабрицио Раванели, Дан Петреску и Карло Кудичини оставили неизбрисив траг у Премијер лиги. За разлику од Монтеле, Панучија, Дијамантија, Освалда, Корадија и Бјанкија који су напунили џепове, али су експресно бежали са Острва.

Посебан случај је Марио Балотели (зашто увек он?) који се сваки час сели из Италије у Енглеску и обратно, па је тешко проценити да ли је и где био погодак или промашај.

Када се црта подвуче, најгори потез који неки премијерлигашки фудбалер може да повуче је да се пресели у Серију А. Много боље су се на "чизми" сналазили и Немци, па чак и играчи из шпанске Примере, упркос великим промашајима попут Мендијете, Ривалда и Фариноса.

Многи ће рећи да је за Видића једноставно све морало да крене низбрдо после кобне ноћи 7. децембра 2011, када је носио капитенску траку Манчестер Јунајтеда на мечу Лиге шампиона против Базела. У првом полувремену меча на стадиону Сент Јакоб снажни Ужичанин је тешко повредио колено, страдали су лигаменти, а сер Алекс Фергусон је после неколико дана потврдио да је сезона завршена за његовог љубимца.

Уследио је дуг и мучан опоравак, посебно напоран за играча који је у том тренутку имао пуних 30 година. Видић се вратио на терен 20. августа 2011, у премијерлигашког дуелу против Евертона, али је потом, поново због повреде истог колена, морао да паузира скоро два месеца, почев од 25. септембра.

У сезони 2012/2013, последној за Алекса Фергусона на челу Црвених ђавола, Видић је уписао 22 утакмице и подигао шампионски пехар. Уследио је долазак Дејвида Мојеса и његово фамозно "васпитавање" Видића и Фердинанда, по многима најбољег тандема штопера на Острву у последњих 20 година, да своју игру прилагоде новим захтевима стручног штаба на основу видео-снимака кретања и постављања Фила Џагијелке, дефанзивца Евертона и најбољег "ученика" шкотског стручњака (??!!).

То је само учврстило Видићево уверење да је време да напусти Олд Трафорд по истеку уговора на крају сезоне. Већ 5. марта 2014. званично је објављено да ће каријеру наставити у Интеру. Није то било велико изненађење, пошто је Милано годинама био омиљена дестинација породице Видић и Немања је често ретке слободне дане користио за путовања у "престоницу моде", не само због дружења с великим пријатељем Дејаном Станковићем.

Све је мирисало на почетак краја каријере из бајке, али...

ВИДИЋЕВЕ ГРЕШКЕ У ИНТЕРУ...

ТОРИНО - ИНТЕР 0:0, 31. август

Прво је направио пенал после несмотреног фаула над Фабиом Кваљарелом, али је Самир Хандановић одбранио Ларондов шут с креча. У надокнади времена Видић је добио црвени картон пошто је иронично аплаудирао арбитру после једне спорне одлуке.

ПАЛЕРМО - ИНТЕР 1:1, 21. септембар

Већ у 3. минуту Видић је дуго и беспотребно држао лопту у ногама код гол-аут линије, дозволио спретном Аргентинцу Франку Васкезу да му је одузме и Сицилијанци су повели. Интер је потом потрошио огромну енергију да стигне до изједначења, али за више није имао снаге.

ИНТЕР – КАЉАРИ 1:4, 28. СЕПТЕМБАР

Била је то очајна партија комплетне одбране Интера, али је Видић највише критикован у италијанској штампи. Све је кренуло низбрдо после искључења Јута Нагатома у 25. минуту, а стари тренерски вук Здењек Земан умео је да оголи све слабости задње линије Неразура.

ФЈОРЕНТИНА – ИНТЕР 3:0, 5. октобар

Трећи викенд заредом Мацаријева одбрана је изгледала као да претходно није играла заједно ни на тренингу. Фудбалери Виоле су се шетали у висини казненог простора гостију као по ливади и са три прелепа гола оверили убедљиву победу. Тренер Интера је мењао Ранокију и Дода, Видић је деловао веома несигурно.

ИНТЕР – НАПОЛИ 2:2, 19. октобар

Немања Видић је одиграо доста добро у дербију, до последњих 15 минута. Ипак, на душу му је делом ишао први гол Каљехона, мада га је тренер Мацари узео у заштиту: "Играо је одлично, задовољан сам. У тој ситуацији само није имао среће, лопта се срећно одбила до Каљехона. Ја му не замерам, мада знам да многи хоће".

СЕНТ ЕТЈЕН – ИНТЕР 1:1, 6. новембар

Интер је имао гол предности од 33. минута, стрелац је био Додо, али... На самом старту другог полувремена некадашњи капитен српске репрезентације није успео да почисти лагану лопту после корнера, практично ју је поклонио ривалу, а Салуу није било тешко да је спроведе на право место.