Šta se to desilo sa Nemanjom Vidićem?!

Dolazak u Inter trebalo je da bude početak kraja bajkovite karijere bivšeg kapitena Mančester Junajteda i Crvene zvezde. Nažalost, iza Nemanje Vidića su košmarni meseci koji su ga doveli do klupe za rezerve na velikom milanskom derbiju u nedelju. Nagađa se da će već u januaru promeniti klub, a mi smo pokušali da odgonetnemo zašto se jedan od najboljih defanzivaca na planeti u poslednjih 15 godina nije snašao u Seriji A.

Fudbal 28.11.2014 | 19:00

Potpuno nadrealno su izgledale nedavne vesti sa stubaca italijanske štampe, u kojima se iz više izvora navodila informacija po kojoj Inter razmišlja da već na januarskoj "pijaci" proda svog najplaćenijeg igrača, glavom i bradom Nemanju Vidića, veliko pojačanje iz letnjeg prelaznog roka. Navodno, interesovanje je već pokazao turski Galatasaraj, dok se ne isključuje ni senzacionalan povratak popularne Stene na Old Traford, kako bi pomoću neospornog autoriteta koji sigurno i dalje uživa u svlačionici Junajteda povratio samopouzdanje posrnulom Junajtedu.

Kako se dogodilo da jedan od najboljih defanzivaca sveta u poslednjih 15 godina, čovek čije greške u tom periodu možemo da izbrojimo na prste jedne ruke, tako brzo bude proglašen za ogroman Interov promašaj? Odgovor na to pitanje najbolje bi bilo potražiti iz prve ruke, ali Nemanja Vidić na medije, posebno srpske, već godinama gleda otprilike kao što zmija gleda na žabu.

Zato smo pokušali sami da pronađemo odgovor...

Sada već bivši trener Intera Valter Macari godinama je gradio i izgradio vrlo prepoznatljiv stil igre, baziran na formaciji sa tri štopera u zadnjoj liniji. Dok je vodio Napoli, sjajno je funkcionisala postavka 3-4-3 (sa podvarijantom 3-4-2-1) zahvaljujući ubitačnom presingu na polovini rivala u kojem su često učestvovale kompletna napadačka i vezna linija. Macari, slično strategu Dortmunda Jirgenu Klopu, posebno voli da posle temeljnog skautinga rivala tačno odredi, po sebi, jednu slabu tačku u protivničkoj odbrani i "eksploatiše" je tokom svih 90 minuta. Recimo, umeo je Macari da se pohvali kako je tukao Čelsi u Ligi šampiona proleća 2012. (3:1) zahvaljujući konstantnom pritisku Lavecija, Gargana i Zunige na Branislava Ivanovića, mada mu je naš sjajni as u revanšu odgovorio golom koji je značio eliminaciju Napolitanaca.

Pod Vezuvom je bivši trener Sampdorije, Ređine i Livorna imao odgovarajući profil igrača za 3-4-3 stil, zahvaljujući besprekornoj fizičkoj spremi, sjajnom radijusu kretanja i urođenoj agresivnosti Mareka Hamšika, Ezekila Lavecija, Edinsona Kavanija, Gokana Inlera, Lorenca Insinjea, Valona Behramija...

Ipak, po dolasku na Meacu 24. maja 2013. Valter Macari je zatekao ruševine Murinjovog tima iz 2010. koji se na čudesan način domogao famozne triplete (Liga šampiona, Serija A, Kup Italije). Svestan da nema sastav sposoban da odgovori zahtevnoj 3-4-3 postavci, stručnjak rođen u San Vičencu (53 godine) "mutirao" je svoju formaciju u defanzivniju 3-5-2. Naravno, u sezoni 2013/2014 nije mogao da odoli, a da na nekoliko utakmica, protiv uslovno slabijih protivnika, oproba svoju omiljenu 3-4-3, ali to se završilo fijaskom i serijom od pet mečeva bez pobede – protiv Bolonje (2:2), Livorna (2:2), Katanije (0:0), Kjeva (1:1) i Đenove (0:1).

Valter Macari je sezonu 2014/2015 počeo s formacijom 3-4-3, ali je posle 90 minuta jalove inicijative i samo 0:0 u gostima protiv Torina striktno počeo da koristi sistem 3-5-2. Vidiću je namenio ulogu centralnog defanzivca u liniji sa tri štopera, a problemi za Srbina i Inter su nastali, kao što nas osnove fudbalske taktike uče, u situacijama kada je za rivale imao timove koji preferiraju igru s jednim napadačem. Na njegovu žalost, takav je slučaj sa većinom timova Serije A, pošto smo svedoci fudbalske ere u kojoj dominira postavka 4-2-3-1.

Nominalno, Nemanja Vidić je bio zadužen za protivničkog napadača, ali je strašno "duvalo" po bokovima, što je otvaralo ogroman prostor u zadnjoj liniji. Brazilac Dodo, Japanac Juto Nagatomo, Džoel Obi i još nekoliko prinudnih rešenja uz aut-liniju muku su mučili da zatvore napade rivala, jer su protivnici imali po dva igrača na bokovima. Tako su druga dva štopera – u zavisnosti od rotacije Ranokija, Andreoli, Žuan Žesus ili Žonatan (redom svi u problematičnoj formi) – morali mnogo da pomažu kolegama uz aut-liniju, pa je Vidić ostajao sam u srcu odbrane nasred "brisanog" prostora.

Bivši kapiten Junajteda se tu nije dobro snašao, što nije naročito iznenađenje, s obzirom da mu posle teške povrede u Bazelu nedostaje mobilnost. Ova manjkavost u Interovoj igri u sistemu 3-5-2 najbolje se videla u meču sa Fjorentinom u Firenci (3:0 za domaćina), posebno kod trećeg gola kada se naš Nenad Tomović s desnog boka prošetao kroz brisan prostor i postavio konačan rezultat.

Slične muke kao Vidić imao je čuveni Brazilac Lusio, kada je 2012, posle tri blistave sezone u Interu, stigao u Juventus i zaigrao u liniji sa tri štopera kod tadašnjeg trenera Antonija Kontea. Išao je iz greške u grešku, kao sada Užičanin, s razlikom što je ispao iz prvog tima još u pripremnom periodu, a u Torinu se zadržao manje od šest meseci.

Sigurno bi sve bilo drugačije da je Valter Macari prilagodio postavku svom najvećem letnjem pojačanju i najplaćenijem igraču tima, ali poznato je da su treneri vrlo rigidni po pitanju formacije i ne vole da im bilo ko i bilo šta nameće taktička rešenja. Tvrdoglavo se držao sistema sa tri štopera, što ga je možda i koštalo posla na Meaci.

Macarija je tokom reprezentativne pauze zamenio Roberto Mančini i odmah postavio četiri igrača u zadnju liniju. Paradoksalno, u njoj na prvom meču, i to gradskom derbiju s Milanom, nije video mesto za Nemanju Vidića.

Videćemo šta će se dešavati u narednom periodu.

S obzirom da igrači u Seriji A imaju "duži rok trajanja" od onih u Premijer ligi, a pogotovo to važi za defanzivce, očekivanja su bila da će Vidić zablistati u Interu. Čak je i Dejan Stanković koji je znao sve zamke Kalča bio ubeđen da će njegov nekadašnji saigrač biti pun pogodak Nerauzura. Iako je izgubila na sjaju i težini, Serija A je i dalje u taktičkom smislu privikavanja možda i najzahtevnija liga na svetu. To tvrde i fudbaleri poput Jovetića, Pogbe, Teveza...

Međutim, Vidićeva italijanska bajka se polako pretvara u košmar kako sezona odmiče. Bez obzira na činjenicu da je kod Macarija bio u taktičkom sistemu na koju nije navikao – doduše, nešto slično je igrao kratko vreme u Crvenoj zvezdi, ali protiv crveno-belih rivali su tada uglavnom igrali klasičan bunker – Vidićeva aklimatizacija na Seriju A uopšte ne deluje kao izvesna stvar. Srbin je samo jedan od mnogih koji su prihvatili rizik neke vrste fudbalskog prokletstva. Igrači koji su igrali bitne uloge u Premijer ligi jednostavno ne mogu da se adaptiraju na italijanski fudbal. To je neko nepisano pravilo koje, kao i svako pravilo, ima svoje izuzetke.

Jedan od retkih je Karlos Tevez, ali popularni Karlitos nije fudbalski formiran u Premijer ligi, već se profilisao u rodnoj Argentini i brazilskoj Seriji A. Štaviše, reč je o igraču koji bi se vrlo verovatno bez problema adaptirao i na fudbal na Mesecu. Jednostavno, neko ko odraste u ozloglašenom Fuerte Apačeu, kvartu Buenos Ajresa, spreman je na sve, ali takav mentalni sklop je retkost. U Italiji je zablistao i Pol Pogba, koji je takođe iz Mančester Junajteda došao u Torino, ali kao klinac kojem boravak na Ostrvu nije mnogo značio u karijeri i koji je priznao nedavno da se po dolasku u Italiju osećao kao petlić što se tiče taktičke obučenosti.

Mnogo je više primera igrača kojima je Serija A bila "groblje" karijere po dolasku sa Ostrva...

Trend prelaska ostrvskih fudbalera u Italiju je počeo osamdesetih godina prošlog veka, a Juventus i Milan su prednjačili. Rosoneri su dovodili Džoa Džordana, Lutera Bliseta, Marka Hejtlija i Reja Vilkinsa. Nisu bili loši, ali nisu ni ostavili neki dubok trag. Juventus je 1957. doveo sjajnog Velšanina Džona Čarlsa i napravio pun pogodak. Odličan utisak u dresu Stare dame je ostavio i Lijam Brejdi. Gradski rival Torino je pokušao nešto slično kada je kupio legendarnog golgetera Junajteda Denisa Loa, ali taj nesrećni "brak" je trajao samo godinu dana. Kada je Milan kupio Van Bastena, Juve je odgovorio dovođenjem Velšanina Jana Raša iz Liverpula, ali se legenda "kopa" posle samo jedne sezone sa zadovoljstvom vratila kući na Enfild.

Kroz istoriju Juventus je bio najveći uvoznik igrača sa Ostrva. Taj put je prošlo dvadesetak fudbalera, međutim, za razliku od slavnih prethodnika Čarlsa i Raša, mnogi su bili potpuni promašaji. Dolazak skromnog irskog veziste Ronija O’Brajena iz Midlzbroa u Juventus 1999. godine je jedan od najčudnijih transfera u istoriji slavnog kluba. Tri godine je proveo u Juventusu i nije odigrao nijedan meč u Seriji A. Posle O’Brajena, Stara dama je iz Engleske dovodila promašaje poput Žana Alana Bumsonga, Armana Traorea i Niklasa Bendtnera. Zanimljivo je da klub u zvaničnim prodavnicima nikada nije prodao nijedan dres s preizmenom Bendtner na poleđini! Muhamed Sisoko i Olof Melberg su ostavili nešto bolji utisak, a najbolje je igrao Patrik Vijera. Ipak, morao je da napusti klub posle Kalčopoli skandala i u Interu nije ponovio partije iz vremena kada je bio lider Arsenalovih "nepobedivih". Poslednje u nizu Daminih problematičnih pojačanja sa Ostrva je Patris Evra, Vidićev ponajbolji prijatelj iz Junajteda koji ove sezone igra na kašičicu.

Milan je posle pomenutog kvarteta iz osamdesetih dugo pauzirao s pojačanjima sa Ostrva. U klubu je kratko boravio Filip Senderos, ali je grejao klupu. Dobra inevisticija je Najdžel de Jong, ali poput Teveza to nije bio igrač koji je vrhunac dostigao na Ostrvu, gde je proveo tri godine. U prethodnih godinu dana, Rosoneri su iz Čelsija bez plaćanja obeštećenja doveli Esijena, Toresa i Van Ginkela. Esijen je razočarao, Tores je dao samo jedan gol od početka sezone i nalazi se u Vidićevoj koži, a mladi Van Ginkel greje klupu i u januaru će najverovatnije biti vraćen u London.

Gradski rival Inter je početkom devedesetih godina doveo Pola Insa kao veliko pojačanje, a popularni Gazda je zaslužio prelaznu ocenu. Ipak, posle dve godine na Meaci, vratio se kući. Takav utisak nije ostavio supertalentovani dvadesetogodišnjak Robi Kin kojeg je Inter doveo kao jednog od tada najtraženijih mladih igrača Evrope. Irac nije uspeo da se nametne u konkurenciji Ronalda, Vijerija, Rekobe, Hakana Šukura… Procvetao je kada se sledeće godine vratio u Premijer ligu.

Ovog leta su sa Ostrva stigli Gari Medel (Kardif) i Nemanja Vidić kao velika pojačanja, ali nisu doneli nikakvu prevagu. Među najslabijima su od početka sezone…

Roma je takođe pazarila poznato ostrvsko ime u minulom prelaznom roku. Došao je Ešli Kol bez obeštećenja, ali izgleda da neće dugo trajati, jer je potpuno razočarao i zato je klub u finišu prelaznog roka morao da kupi i Grka Holebasa na njegovoj poziciji. Pre njega, Roma nije mnogo kupovala igrače s one strane Lamanša. Najznačajnija pojačanja su bili Olivije Dakur (Lids) koji je ostavio solidan utisak i Jon Arne Rise (Liverpul) koji je nadmašio očekivanja i po lepom ga pamte u Večnom gradu.

Gradski rival Lacio je više trgovao s Englezima. Najbolje pojačanje je bio Jap Stam koji se sjajno uklopio, a potom u Milanu igrao fenomenalno. Ipak, najčuvenije pojačanje nebeskoplavih iz Premijer lige je Pol Gaskojn. Popularni Gaza je proveo tri sezone u Rimu, samo je prvu odigrao dobro, ali toliko dobro da je i danas jedan od idola Lacijala. Kasnije su dolazili i Saha, Rozenal, Garido, Dabo… Nisu uradili ništa vredno pomena.

Fjorentina je ovog leta dovela Majku Ričardsa iz Mančester Sitija i Englez je zasad najbolje pojačanje u Seriji A koje je letos došlo iz Premijer lige. Ne igra spektakularno, ali je bolji od ostalih. Za razliku od Brazilca Andersona koji je bio potpuni promašaj minule sezone. Sredinom devedesetih Viola je iz Premijer lige dovela Andreja Kančelskisa i Štefana Švarca, ali ni oni nisu bili vredni para koje su u njih uložene.

Manji klubovi iz Italije su retko kada eksperimentisali s pojačanjima sa Ostrva. Igrači koji su odlazili u suprotnom smeru su bili daleko bolje sreće. Nisu se svi pokazali kao pogoci, ali su prolazili daleko bolje od onih koji tmurno Ostrvo menjali za sunčanu Italiju. Englezi često potenciraju kakvi su promašaji bili Ernan Krespo, Andrej Ševčenko, Huan Sebastijan Veron, Masimo Taibi ili Alberto Akvilani. Ali zato su Đanfranko Zola, Paolo di Kanio, Fabricio Ravaneli, Dan Petresku i Karlo Kudičini ostavili neizbrisiv trag u Premijer ligi. Za razliku od Montele, Panučija, Dijamantija, Osvalda, Koradija i Bjankija koji su napunili džepove, ali su ekspresno bežali sa Ostrva.

Poseban slučaj je Mario Baloteli (zašto uvek on?) koji se svaki čas seli iz Italije u Englesku i obratno, pa je teško proceniti da li je i gde bio pogodak ili promašaj.

Kada se crta podvuče, najgori potez koji neki premijerligaški fudbaler može da povuče je da se preseli u Seriju A. Mnogo bolje su se na "čizmi" snalazili i Nemci, pa čak i igrači iz španske Primere, uprkos velikim promašajima poput Mendijete, Rivalda i Farinosa.

Mnogi će reći da je za Vidića jednostavno sve moralo da krene nizbrdo posle kobne noći 7. decembra 2011, kada je nosio kapitensku traku Mančester Junajteda na meču Lige šampiona protiv Bazela. U prvom poluvremenu meča na stadionu Sent Jakob snažni Užičanin je teško povredio koleno, stradali su ligamenti, a ser Aleks Ferguson je posle nekoliko dana potvrdio da je sezona završena za njegovog ljubimca.

Usledio je dug i mučan oporavak, posebno naporan za igrača koji je u tom trenutku imao punih 30 godina. Vidić se vratio na teren 20. avgusta 2011, u premijerligaškog duelu protiv Evertona, ali je potom, ponovo zbog povrede istog kolena, morao da pauzira skoro dva meseca, počev od 25. septembra.

U sezoni 2012/2013, poslednoj za Aleksa Fergusona na čelu Crvenih đavola, Vidić je upisao 22 utakmice i podigao šampionski pehar. Usledio je dolazak Dejvida Mojesa i njegovo famozno "vaspitavanje" Vidića i Ferdinanda, po mnogima najboljeg tandema štopera na Ostrvu u poslednjih 20 godina, da svoju igru prilagode novim zahtevima stručnog štaba na osnovu video-snimaka kretanja i postavljanja Fila Džagijelke, defanzivca Evertona i najboljeg "učenika" škotskog stručnjaka (??!!).

To je samo učvrstilo Vidićevo uverenje da je vreme da napusti Old Traford po isteku ugovora na kraju sezone. Već 5. marta 2014. zvanično je objavljeno da će karijeru nastaviti u Interu. Nije to bilo veliko iznenađenje, pošto je Milano godinama bio omiljena destinacija porodice Vidić i Nemanja je često retke slobodne dane koristio za putovanja u "prestonicu mode", ne samo zbog druženja s velikim prijateljem Dejanom Stankovićem.

Sve je mirisalo na početak kraja karijere iz bajke, ali...

VIDIĆEVE GREŠKE U INTERU...

TORINO - INTER 0:0, 31. avgust

Prvo je napravio penal posle nesmotrenog faula nad Fabiom Kvaljarelom, ali je Samir Handanović odbranio Larondov šut s kreča. U nadoknadi vremena Vidić je dobio crveni karton pošto je ironično aplaudirao arbitru posle jedne sporne odluke.

PALERMO - INTER 1:1, 21. septembar

Već u 3. minutu Vidić je dugo i bespotrebno držao loptu u nogama kod gol-aut linije, dozvolio spretnom Argentincu Franku Vaskezu da mu je oduzme i Sicilijanci su poveli. Inter je potom potrošio ogromnu energiju da stigne do izjednačenja, ali za više nije imao snage.

INTER – KALJARI 1:4, 28. SEPTEMBAR

Bila je to očajna partija kompletne odbrane Intera, ali je Vidić najviše kritikovan u italijanskoj štampi. Sve je krenulo nizbrdo posle isključenja Juta Nagatoma u 25. minutu, a stari trenerski vuk Zdenjek Zeman umeo je da ogoli sve slabosti zadnje linije Nerazura.

FJORENTINA – INTER 3:0, 5. oktobar

Treći vikend zaredom Macarijeva odbrana je izgledala kao da prethodno nije igrala zajedno ni na treningu. Fudbaleri Viole su se šetali u visini kaznenog prostora gostiju kao po livadi i sa tri prelepa gola overili ubedljivu pobedu. Trener Intera je menjao Ranokiju i Doda, Vidić je delovao veoma nesigurno.

INTER – NAPOLI 2:2, 19. oktobar

Nemanja Vidić je odigrao dosta dobro u derbiju, do poslednjih 15 minuta. Ipak, na dušu mu je delom išao prvi gol Kaljehona, mada ga je trener Macari uzeo u zaštitu: "Igrao je odlično, zadovoljan sam. U toj situaciji samo nije imao sreće, lopta se srećno odbila do Kaljehona. Ja mu ne zameram, mada znam da mnogi hoće".

SENT ETJEN – INTER 1:1, 6. novembar

Inter je imao gol prednosti od 33. minuta, strelac je bio Dodo, ali... Na samom startu drugog poluvremena nekadašnji kapiten srpske reprezentacije nije uspeo da počisti laganu loptu posle kornera, praktično ju je poklonio rivalu, a Saluu nije bilo teško da je sprovede na pravo mesto.