Српски Хладни Рат

Након састанка у Брчком између СНСД-а, ДНС-а и СПРС-а, Додик је мало мање дезоријентисан, него што је то био последњих дана; Павић и даље слијепо вјерује у сопствених осам посланика, док Петар Ђокић поново “органима странке” прикрива недостатак сопствене одлучности.

Сва тројица “органима” прикривају од очију јавности да су резултати преговора мршави и да немају појма шта и како даље. Њихове приче “о формирању програмских циљева” које је у току, свједоче да ни до сада нису знали куда иду. Ако за девет година нису успјели успоставити, профилирати и прецизирати програмске циљеве, тешко да ће им то поћи за руком у наредних седам осам дана, колико је остало до коначног објављивања званичних резултата.

Кренимо са чињеницама о последњој медијској манипулацији Милорада Додика&цо, која јесте по лидера СНСД-а дала неке позитивне, али мршаве, резултате.

СНСД, ДНС и СПРС у овом тренутку немају 42 српска гласа у Народној скупштини Републике Српске. Да је сједница парламента данас, те три странке не би могле саме формирати већину и изабрати руководство високог дома нити Владу Републике Српске. Ове три партије, које чине Режим, што је још увијек на власти, у овом тренутку имају највише 39 српских посланика иза себе.

Ова чињеница ни на који начин не минимизира тренутни медијски успјех Милорада Додика, који је на састанку у Брчком, успио да Петра Ђокића привидно врати у стадо, иако ће о томе, како рече први социјалиста, одлучивати органи странке. Додик се, дриблајући на празно, колико толико вратио у игру, премда његове кретње указују да још увијек трпи последице тешког нокаута, који је доживио понудом Младена Босића Петру Ђокићу да буде премијер.

Када се пажљиво сагледају изјаве Додика, Павића и Ђокића, након састанка у Брчком, уочљиво је да никакав документ није потписан, али ни да никакав договор око позиција у власти није постигнут.

“Желим да вјерујем да то неће бити сметња, јер очекујем да ће органи странака озбиљно размотрити и пронаћи рјешења. Рјешења те врсте су увијек заснована на компромисима и без компромиса се то неће моћи риешити, јер се увијек неко нечега одриче у корист нечег другог”, казао је Ђокић.

Ако Ђокићеву изјаву преведете на народни језик, она би гласила да Додик тек треба да унутар СНСД-а заврши оно што је обећао социјалистима и ДНС-у, а што изгледа никако није мало; Исто тако, Ђокић ће морати да објасни у врху партије због чега се одриче премијерске фотеље и водећег мјеста у Републици Српској, што му никако неће бити лако. Јер, Ђокић је и са Савезом имао 42 српска посланика иза себе и био би у тој варијанти премијер. Могуће да му је и Додик обећао премијерско мјесто?!
И Марко Павић ће имати штошта објаснити у странци, јер је у цијелој причи стављен у позицију “малог од палубе”.

Уз то, Додик је рекао да су "усагласили Споразум", а Ђокић да ће се "Споразум тек усаглашавати", па све дјелује као да је тројац оставио себи више простора за узмицање из цијеле приче, него што је заједничког простора за саборовање. Потврђују то и њихове изјаве да ће "потписати коалицију тек након објављивања резултата", иако су у коалицији девет година. Зашто не одмах опечатити континуитет, ако је све договорено? Наравно да није договорено ништа чврсто, префлуидно је и ниједан нема ништа конкретно у руци.

Све ово јесте тачно, али је тачно и да је Додик, сликајући се са Ђокићем и Павићем, уз тврдњу да је на Коти 42, себи проширио маневарски простор за дјеловање. И ухватио мало даха након снажног Босићевог ударца у плексус.

Једноставније речено, Ђокић је својим поступком и ретерирањем од Босићеве понуде, Додику дао десетак дана да заиста и покуша достићи Коту 42. То је, након свих година заједничког дјеловања, најмање што је могао да учини за лидера СНСД-а, под условом да му је Додик обећао да ће бити премијер. У супротном, Ђокић је себе смјестио на позцију канте за набијање, која ће понијети највећу одговорност за изузетно турбулентно вријеме, што надире у Републику Српску.

Вјештом медијском манипулацијом, која даје привид да је све договорено, иако није усаглашено баш ништа, Додик покушава посијати дефетизам у Савезу за промјене. Међутим, врло је то тешко постићи, јер када он прича о “усаглашавању политика са ДНС-ом и СПРС-ом”, а Павић “о формирању коалиције”, након девет година заједничке владавине, јасно је да су још увијек јако јако далеко од формирања власти, ма колико тврдили супротно. Једино што је Додик тренутно успио јесте да неке своје чланове “скине са штрика”, а неке друге спријечи да одмах пребјегну, што и није тако мало.

Полудезоријентисани Додик, који је коначно ухватио мало даха, сада ће почети да “окреће и небо и земљу” да достигне подршку 42 српска посланика.

То је одсутна битка за политички живот, а Додиково спуштање прага на Коту 42 (раније је тврдио да има сигурних 50 посланика иза себе), дефинитивно доказује да је у великим проблемима, из којих има врло врло мало излаза. Чак и да успије достићи потребну коту у наредним данима, таква већина је претанка и гарантује агонију.

Питање гласи: треба ли Савез за промјене да жали за Ђокићем? Не треба; Понуђен к’о почашћен, максима је која важи у овом тренутку, а опозиционе странке које, такође, сада имају 39 посланика у свом тиму, морају чувати сваку своју “главу”, како им Додик не би успио повратити три мандата која су му до сада одузели.

Права битка тек слиједи; Два српска блока дефинитвно су супротстављена, без шансе за компромисом. Како вријеме буде одмицало, Домовина ће и једнима и другима бити све пожељнија.

СлободанВасковицБлог