Бразил се 'буди' са Дунгом!

Бразил се полако буди из мундијаског кошмара, неке нове снаге марширају под заставом Карлоса Дунге, а “промашаји” су нови адути најфудбалскије нације света.

Фудбал 17.10.2014 | 16:45

Навијачи репрезентације Србије су разочарани, играчи су разочарани навијачима, створила се нека негативна клима...Прилично напета атмосфера, али то није приближан степен тензије и стреса као у Бразилу. Питање репрезентације у најфудбалскијој нацији света је питање општег националног интереса.

Тим који је преживео хорор прошлог лета и нација која је доживела потпуно помрачење на Мундијалу који се чекао 64 године, сада опет шапућу о најважнијој ствари на свету. Тихо шапућу, кошмар из Бело Хоризонтеа им још не дозвољава миран сан и гласно помињање неких амбиција и нада, али полако долазе себи...

Бразилци полако опет враћају веру у свети жути дрес. После очаја на Мундијалу, репрезентација је претрпела прочишћење. Али, не и подмлађивање, које је било прва помисао сваког Бразилца после оних седам комада против Немачке.

Селесао је променио своје контуре, али није ништа зеленији и млађи него у оном мечу против Немачке. Насилно подмлађивање Бразила се десило код Сколаријевог претходника Мана Менезеса и није дало ефекат.

Улога спасиоца је поверена Карлосу Дунги. По менталитету и тренерском опредељену, човеку сличном Сколарију. Жога бонито је нешто што је далека прошлост Бразилаца, за коју више нема ни ресурса, ни стрпљења. Пре четири године Карлос Дунга је после Мундијала у Јужној Африци испраћен повицима "Магарче, магарче". Никада није био човек по укусу нације размажене лепотом фудбала.

И као играч је имао проблем када се појавио у репрезентацији. Био је "ружан" тип играча, на које Бразилци до тада нису навикли и које нису могли лако да сваре. Задњи везни, сушта супротност тадашњим уметницима, који је морао да пролије литре зноја да би стекао какву-такву наклоност навијача. Када је као капитен подигао пехар првака света 1994. са Бразилом који није умирао у лепоти фудбала, прихваћен је као командант и неминовност бразилског фудбала.

Тиме је заслужио и први селекторски мандат на клупи Бразила. Полако је стицао поверење јавности. Радио је то победама, уз пут постављајући неке нове стандарде за бразилски фудбал. За разлику од претходног "дрим тима" који је 2006. разочарао нацију, Дунги није била важна репутација играча и име клуба у загради. Пробио је баријеру позивањем играча из "тамо неке" руске или украјинске лиге, дао шансу фудбалерима из домаћег првенства. Када је декласирао Аргентину са 3:0 у финалу Копа Америке, убедио је јавност да је то прави пут којим треба да се иде. Али, с обзиром да се у Бразилу рачуна само титула првака света, пресудила му је елиминација од Холандије у Јужној Африци. Сви они који га не воле су то једва дочекали.

Када је ђаво однео шалу прошлог лета, Бразилци су "Магарца" опет позвали у помоћ. Борац какав јесте, прихватио је нову шансу.
"Немам ништа против да ми скандирају да сам магарац. Све док Бразил побеђује", рекао је Дунга.

И опет је направио "ружан" Бразил по његовом укусу. "Влажни снови" фудбалских заљубљеника о повратку Роналдиња и "Жоги бонито" тек код Дунге нису имали шансу. Дунга није сујетно мењао све, али је донео своју идеју и концепт. Тренерски печат. Бразил опет игра са два задња везна као код Сколарија, све је и даље подређено идолу Нејмару (јер нема бољег), али Дунгин Бразил делује много гладније, оштрије и одлучније од Сколаријевог.

Нема Жулија Цезара, Марсела, Хулка, Фреда, Алвеса, Паулиња, Дантеа, Мајкона... Неки су потпуно прецртани, неки су маргинализовани, неки су прокоцкали последњу шансу.

Дунга је изабрао играче по свом укусу. Фудбалере који ће Бразилу вратити понос, сахрањен на фудбалском гробљу у Бело Хоризонтеу. Исправио је Сколаријеву грешку и у првој постави зацементирао Миранду и Филипеа Луиза. Данило из Порта му је прва опција на левом боку испред Марсела. Ту су и понајбољи играчи бразилске Серије А, Рикардо Гулар и бисер Евертон Рибеиро... Три меча је одиграо нови Дунгин Бразил, три је победио и три пута није примио гол. Два пута минималци против Колумбије и Еквадора и победа над Аргентином у Пекингу која је била мелем на рану Бразилаца.

Три имена се посебно издвајају у тој Дунгиној перестројци. Голман Џеферсон, везиста Елијас и нападач Дијего Тардели.

Већина Бразилаца је и уочи Мундијала у њиховој земљи говорила да је 31-годишњи Џеферсон најбољи голман којег та земља има и да заслужује да брани пре Цезара. Џеферсон данас брани у последњепласираном тиму Серије А - Ботафогу. Дакле, ни туце примљених голова не може да му угрози репрезентативни статус. Зато што је најбољи. И што је доказао у три меча без примљеног гола.

Елијас (29) је момак који је често у каријери на леђима имао етикету "промашај". Атлетико Мадрид га је довео из Коринтијанса и већ после шест месеци гледао како да га се реши. Успео је у томе, а Елијас је постао најскупљи играч у историји лисабонског Спортинга. Ни тамо није одушевио, данас је опет у свом Коринтијансу. Тамошњи навијачи га обожавају, Дунга га је у прва два меча уводио са клупе, против Аргентине му је био у првој постави. Задужен за деструкцију креације противничког тима, али и кориснији у офанзиви од Фернандиња, Паулиња и осталих...

Дунгин највећи погодак за сада је нападач Дијего Тардели. Промашај у Бетису, промашај у ПСВ Ајндховену, промашај у Анжију - данас суверена деветка селекције Бразила. Са 29 година је на врхунцу каријере. Постигао је оба гола против Аргентине и отерао Фредове духове прошлости. Деветка у Бразилу са собом носи огроман ризик и притисак, али Тардели за сада има подршку.

Под Дунгином командом марширају неке нове снаге. Успех је и што играчи попут Каке и Робиња прихватају да добијају шансу на кашичицу и да буду задовољни са неколико минута на терену. Нису више у некадашњој форми, али селектор их се не одриче. Не могу да буду ударне игле, али могу да буду фатално оружје са клупе.

За многе Бразилце, Дунга је и даље "Магарац" који није заслужио другу шансу, али док резултати причају у његово име, а сећања на мундијалску срамоту су и даље свежа, сада је и праг толеранције виши. Бразилци су брутално спуштени на земљу прошлог лета, сада знају да постоје и горе ствари од "ружног" фудбала...