'Орлови': Црвени или плави да буду?

Фудбал 09.09.2014 | 10:00

Покушајте да се сетите свих тих великих утакмица, свих потеза који су нас обележили као нацију, и задужили сваког од нас понаособ. Свих тренутака који су вас испунили поносом што сте баш одавде, с трусног поднебља које толико често смета свим тим Европљанима, који нас посматрају као слепо црево континента...

Затворите очи, ако треба.

Можда сте старији, па вам кроз главу пролази гол Каталинског у Франкфурту, који нас је одвео на Светско првенство 1974. Отворићемо га против светских владара, Бразилаца, први пут после толико година без Пелеа, и наидграћемо те страшне Јужноамериканце, мада ће остати 0:0. Или сте се сетили кошаркашког Светског првенства, оног у Љубљани 1970, када ће Југословени први пут ступити на највише постоље, с којег их, чак и кад су повремено одступали, нико неће померити... Можда је посреди само неки детаљ - одбојка Киће и Праје у Лијежу, оно „Вујовић, Вујовић“ Младена Делића, па гол Радановића главом Бугарима...

Можда сте млађи, па вам је прво сећање Дејова шанса против Аргентине и несрећни пенали, следе два гола Немцима и Пикси им гледа на сат, као да им одбројава нокдаун пред младим секундантом Декијем Станковићем, сећате се и Салетовог сипања тројки Литванцима, Грка који урлају увреде у злослутној Атини и Сабониса којем се више не игра, у ум стиже и Индијанаполис, Гуровићево и Јарићево трпање Американаца, онда блага крађа против фантастичних Аргентинаца, између тога уметнуо се Вања Грбић, најбољим потезом у историји одбојке, тамо далеко у Сиднеју: баца се у рекламе, излази из кадра, Рус диже лопту, а велики Вања - у том тренутку има најмање четири метра, без одраза - блокира и свима је јасно ко је олимпијски шампион...

Има много ствари које су заједничке свим овим сликама: већ опевани понос и инат једне спортске нације, другачије од других по тимском духу који се једнако види у кафани и на паркету и на трави, по људима који у исто време могу да воле и мрзе, да се смеју и плачу...

Али има и још један детаљ: боја на дресу, понекад упарена са белом, некад са благим додатком црвене, али увек иста, и увек исти хук навијача негде у позадини...

„Плави, плави...“

Нема више истинских спортских хероја у тимским спортовима. Нестали су заједно са том бојом коју смо волели. Некако је у време када је „плава чета“ отишла у историјске читанке и остала само на Yоутубе клиповима, калирала и производња легенди, и нећемо бити толико празни нити банални да тврдимо да то има везе са плавом, али ко зна, можда је баш та боја била онај последњи састојак у коктелу снова који су нам толико година служили југословенски и српски великани...

Има нешто у српском народу што га тера да сваких неколико деценија пише своју историју из почетка, стидећи се онога што је било раније, да затире бивше јунаке и ствара нове, не хајући превише за оно што су му подарили. Види се то по маничном мењању имена улица и школа по систему „нова власт - нова нафака“, види се по одрицању од својих краљева, својих јунака, својих партизана, својих антикомуниста, својих кумова, својих дисидената, а види се и у спорту...

Негде с коначним и једва дочеканим распадом последње верзије Југославије, када су и Црногорци одлучили да им је боље да буду сами, појавио се притисак да Србија, у свим колективним спортовима, промени дресове. Одговор на дилему зашто је јавност запела да се архивирају плави дресови, они који су нам донели толико радости, није баш познат, сем ако се не позовете на претходно поменуто кратко историјско памћење нашег народа.

Тада је, с јесени 2006, Србија постала црвена, мада нам је патриотизам остао негде на средокраћи непостојећег и насилног, без оне здраве, ненаметљиве, неупитне, тек узгредно ирационалне заљубљености у своју земљу. А нису ли све праве љубави барем мало ирационалне...

Тада је оно „плави, плави“ испарило из дворана и стадиона, а највећи српски асови - мањи од оних некадашњих, али и даље асови - пресвукли су се у нове боје. И у њима остали. Сем ватерполиста, силом прилика...

Штета, јер ниједна боја као она наша плава не би овог позног лета, тамо у Шпанији, пристајала Милошу Теодосићу или Богдану Богдановићу - ниједна као она која је би симболично значила наставак лозе југословенске и српске школе кошарке, која је и сама симбол љубави, племенитости, духа, оданости, поузданости, хармоније, маште... Не ова агресивна, тако обична црвена, већ баш плава.

Прелазак са плаве на црвену многи су покушали да објасне повратком традицији. И погрешили, као и много пута досад - ни на оном првенству у Монтевидеу, супротно ономе у шта је сада већ чувени филм покушао да вас убеди, играчи Краљевине Југославије нису носили црвене дресове (ваљда сценариста није хтео да додатно збуњује нова покољења, али о томе постоје егзактни подаци, те сведочења и записи фудбалских хроничара и историчара). Била је на застави, имали смо море, имали смо и краља, па је плава била логичан избор. И баш нам је пријала, таман као и Италијанима њихова азурна, боја династије Савоја и Средоземног мора...

У плавом смо доживели највеће победе и преживели највеће поразе, у плавом смо плакали, славили, гушили се од радости и скупљали парчиће поломљеног срца, на плавом су се оцртавали и зној и крв...

Има и ироније у томе што смо пресвлаком баш у црвено желели да покажемо да смо се вратили коренима, да смо раскрстили са комунизмом и Југославијом. Куд ћеш комунистичкије боје од црвене, а њу, гле ироније, сада носе и Хрвати, и Црногорци, и Македонци...

А ако је до наших корена, до традиције, до старе Србије, зар не би било логичније да се обучемо у најмистичнију боју коју свет познаје? Византијско плаву, лепшу од оне плаве у Падови коју је користио један Ђото.

Ено је у Студеници, задужбини Стефана Немање, који ће ту започети и свој монашки и књижевни живот, на западном зиду манастира, на „Студеничком распећу“, којем само „Бели анђео“ може да стане уз раме по лепоти, значају и броју секунди колико ћете пред њом остати без даха.

Фреском доминира византијско плава боја, која је тада, почетком 13. века, била скупља од злата, и ктитори су, каже легенда, морали да дају више од килограма племенитог метала за само литар драгоцене боје, добијене из скупоценог полудрагог камена по имену лапис лазули...

Загонетна и храбра у исто време, способна да се вековима одупире зубу времена и свима који су хтели да је униште, зар није та византијско плава много прикладнија нашим младим кошаркашима, нашим храбрим одбојкашима, нашим фудбалским Орловима који би најзад морали да узлете?

Зар нам је толико сметало оно „плави, плави“, да смо заборавили да се „плаво“ и у српском језику, тако лако, као алхемијском реакцијом, претвара у боју злата, баш као сви трофеји и све медаље које смо сакупљали?

Можда би, из пијетета према свим асовима који су сањали дрес баш те боје, свеједно да ли са шест бакљи или са двоглавим орлом на срцу, требало удахнути нови живот плавој боји. Прво у кошарци, нашем спорту, па онда редом.

И можда се тада, када се опет зачује оно „плави плави“, поново појаве неки хероји...