'Orlovi': Crveni ili plavi da budu?

Fudbal 09.09.2014 | 10:00

Pokušajte da se setite svih tih velikih utakmica, svih poteza koji su nas obeležili kao naciju, i zadužili svakog od nas ponaosob. Svih trenutaka koji su vas ispunili ponosom što ste baš odavde, s trusnog podneblja koje toliko često smeta svim tim Evropljanima, koji nas posmatraju kao slepo crevo kontinenta...

Zatvorite oči, ako treba.

Možda ste stariji, pa vam kroz glavu prolazi gol Katalinskog u Frankfurtu, koji nas je odveo na Svetsko prvenstvo 1974. Otvorićemo ga protiv svetskih vladara, Brazilaca, prvi put posle toliko godina bez Pelea, i naidgraćemo te strašne Južnoamerikance, mada će ostati 0:0. Ili ste se setili košarkaškog Svetskog prvenstva, onog u Ljubljani 1970, kada će Jugosloveni prvi put stupiti na najviše postolje, s kojeg ih, čak i kad su povremeno odstupali, niko neće pomeriti... Možda je posredi samo neki detalj - odbojka Kiće i Praje u Liježu, ono „Vujović, Vujović“ Mladena Delića, pa gol Radanovića glavom Bugarima...

Možda ste mlađi, pa vam je prvo sećanje Dejova šansa protiv Argentine i nesrećni penali, slede dva gola Nemcima i Piksi im gleda na sat, kao da im odbrojava nokdaun pred mladim sekundantom Dekijem Stankovićem, sećate se i Saletovog sipanja trojki Litvancima, Grka koji urlaju uvrede u zloslutnoj Atini i Sabonisa kojem se više ne igra, u um stiže i Indijanapolis, Gurovićevo i Jarićevo trpanje Amerikanaca, onda blaga krađa protiv fantastičnih Argentinaca, između toga umetnuo se Vanja Grbić, najboljim potezom u istoriji odbojke, tamo daleko u Sidneju: baca se u reklame, izlazi iz kadra, Rus diže loptu, a veliki Vanja - u tom trenutku ima najmanje četiri metra, bez odraza - blokira i svima je jasno ko je olimpijski šampion...

Ima mnogo stvari koje su zajedničke svim ovim slikama: već opevani ponos i inat jedne sportske nacije, drugačije od drugih po timskom duhu koji se jednako vidi u kafani i na parketu i na travi, po ljudima koji u isto vreme mogu da vole i mrze, da se smeju i plaču...

Ali ima i još jedan detalj: boja na dresu, ponekad uparena sa belom, nekad sa blagim dodatkom crvene, ali uvek ista, i uvek isti huk navijača negde u pozadini...

„Plavi, plavi...“

Nema više istinskih sportskih heroja u timskim sportovima. Nestali su zajedno sa tom bojom koju smo voleli. Nekako je u vreme kada je „plava četa“ otišla u istorijske čitanke i ostala samo na Youtube klipovima, kalirala i proizvodnja legendi, i nećemo biti toliko prazni niti banalni da tvrdimo da to ima veze sa plavom, ali ko zna, možda je baš ta boja bila onaj poslednji sastojak u koktelu snova koji su nam toliko godina služili jugoslovenski i srpski velikani...

Ima nešto u srpskom narodu što ga tera da svakih nekoliko decenija piše svoju istoriju iz početka, stideći se onoga što je bilo ranije, da zatire bivše junake i stvara nove, ne hajući previše za ono što su mu podarili. Vidi se to po maničnom menjanju imena ulica i škola po sistemu „nova vlast - nova nafaka“, vidi se po odricanju od svojih kraljeva, svojih junaka, svojih partizana, svojih antikomunista, svojih kumova, svojih disidenata, a vidi se i u sportu...

Negde s konačnim i jedva dočekanim raspadom poslednje verzije Jugoslavije, kada su i Crnogorci odlučili da im je bolje da budu sami, pojavio se pritisak da Srbija, u svim kolektivnim sportovima, promeni dresove. Odgovor na dilemu zašto je javnost zapela da se arhiviraju plavi dresovi, oni koji su nam doneli toliko radosti, nije baš poznat, sem ako se ne pozovete na prethodno pomenuto kratko istorijsko pamćenje našeg naroda.

Tada je, s jeseni 2006, Srbija postala crvena, mada nam je patriotizam ostao negde na sredokraći nepostojećeg i nasilnog, bez one zdrave, nenametljive, neupitne, tek uzgredno iracionalne zaljubljenosti u svoju zemlju. A nisu li sve prave ljubavi barem malo iracionalne...

Tada je ono „plavi, plavi“ isparilo iz dvorana i stadiona, a najveći srpski asovi - manji od onih nekadašnjih, ali i dalje asovi - presvukli su se u nove boje. I u njima ostali. Sem vaterpolista, silom prilika...

Šteta, jer nijedna boja kao ona naša plava ne bi ovog poznog leta, tamo u Španiji, pristajala Milošu Teodosiću ili Bogdanu Bogdanoviću - nijedna kao ona koja je bi simbolično značila nastavak loze jugoslovenske i srpske škole košarke, koja je i sama simbol ljubavi, plemenitosti, duha, odanosti, pouzdanosti, harmonije, mašte... Ne ova agresivna, tako obična crvena, već baš plava.

Prelazak sa plave na crvenu mnogi su pokušali da objasne povratkom tradiciji. I pogrešili, kao i mnogo puta dosad - ni na onom prvenstvu u Montevideu, suprotno onome u šta je sada već čuveni film pokušao da vas ubedi, igrači Kraljevine Jugoslavije nisu nosili crvene dresove (valjda scenarista nije hteo da dodatno zbunjuje nova pokoljenja, ali o tome postoje egzaktni podaci, te svedočenja i zapisi fudbalskih hroničara i istoričara). Bila je na zastavi, imali smo more, imali smo i kralja, pa je plava bila logičan izbor. I baš nam je prijala, taman kao i Italijanima njihova azurna, boja dinastije Savoja i Sredozemnog mora...

U plavom smo doživeli najveće pobede i preživeli najveće poraze, u plavom smo plakali, slavili, gušili se od radosti i skupljali parčiće polomljenog srca, na plavom su se ocrtavali i znoj i krv...

Ima i ironije u tome što smo presvlakom baš u crveno želeli da pokažemo da smo se vratili korenima, da smo raskrstili sa komunizmom i Jugoslavijom. Kud ćeš komunističkije boje od crvene, a nju, gle ironije, sada nose i Hrvati, i Crnogorci, i Makedonci...

A ako je do naših korena, do tradicije, do stare Srbije, zar ne bi bilo logičnije da se obučemo u najmističniju boju koju svet poznaje? Vizantijsko plavu, lepšu od one plave u Padovi koju je koristio jedan Đoto.

Eno je u Studenici, zadužbini Stefana Nemanje, koji će tu započeti i svoj monaški i književni život, na zapadnom zidu manastira, na „Studeničkom raspeću“, kojem samo „Beli anđeo“ može da stane uz rame po lepoti, značaju i broju sekundi koliko ćete pred njom ostati bez daha.

Freskom dominira vizantijsko plava boja, koja je tada, početkom 13. veka, bila skuplja od zlata, i ktitori su, kaže legenda, morali da daju više od kilograma plemenitog metala za samo litar dragocene boje, dobijene iz skupocenog poludragog kamena po imenu lapis lazuli...

Zagonetna i hrabra u isto vreme, sposobna da se vekovima odupire zubu vremena i svima koji su hteli da je unište, zar nije ta vizantijsko plava mnogo prikladnija našim mladim košarkašima, našim hrabrim odbojkašima, našim fudbalskim Orlovima koji bi najzad morali da uzlete?

Zar nam je toliko smetalo ono „plavi, plavi“, da smo zaboravili da se „plavo“ i u srpskom jeziku, tako lako, kao alhemijskom reakcijom, pretvara u boju zlata, baš kao svi trofeji i sve medalje koje smo sakupljali?

Možda bi, iz pijeteta prema svim asovima koji su sanjali dres baš te boje, svejedno da li sa šest baklji ili sa dvoglavim orlom na srcu, trebalo udahnuti novi život plavoj boji. Prvo u košarci, našem sportu, pa onda redom.

I možda se tada, kada se opet začuje ono „plavi plavi“, ponovo pojave neki heroji...