Анализа: Нијемци пре 10 година са Летонијом 0:0, а сад шампиони свијета!

Немци су заслужено постали владари фудбалске планете, а 2004. су били под рафалном паљбом критика у отаџбини.

Фудбал 16.07.2014 | 12:58

Иако је Аргентина била опасан ривал у финалу, иако је титула искована тек у 113. минуту голом резервисте Марија Гецеа, мало је оних који ће оспорити заслужен тријумф репрезентације Немачке на Мундијалу у Бразилу. Општи је утисак да су показали највише, да су били најпоштенији према фудбалу и навијачима, да су имали најдопадљвију игру и најлепшу фудбалску идеју.

Титула није била награда, већ неминовност. Плод поверења, узајамног поштовања и напорног рада. Плод вере у идеју и селектора Јоакима Лева. Немци су у Бразилу само оправдали очекивања да су најбоља европска екипа, јер су од свих селекција са Старог континента уочи турнира били највећи фаворит. А, онда су показали и да су најбољи на свету скинувши скалп јужноамеричким перјаницама и првим фаворитима.

Чисто као суза!

Много тога је ова репрезентација прошла заједно. На сваком такмичењу је расла као колектив, извлачила пуке из пораза, ма колико болан био. Иако су у Немачкој већ полако почели да губе стрпљење, Јоги Лев је истрајао у послу који је започео пре десет година и коначно Немцима донео велику титулу коју су чекали од оних Бирофових голова 1996. на Вемблију, а на Мундијалима још дуже - 24 године!

Зато је ово најбоља прилика и да се подсетимо како је Лев почео мисију са Панцерима. Било је лето 2004. године после дебакла немачке селекције на ЕП у Португалу. Јоги је дошао као помоћник новоизабраног селектора Јиргена Клинсмана.

Немци су иза себе имали очајно учешће на Европском шампионату. Испали су у групи пошто су им Холанђани и Чеси одржали фудбалске лекције, а чак нису успели да победе ни највећег аутсајдера Летонију са којом су играли само 0:0. Какав шамар немачком фудбалу!

Селектор Руди Фелер је аутоматски добио отказ, иако је само две године раније довео Немце до финала Мундијала. И управо је то финале била оптичка варка. Као што сада кажу да у неку руку не би било праведно да су Аргентинци освојили светску круну, тако би била неправда да је тадашња екишпа Панцера поред Бразила тријумфовала у Јапану и Јужној Кореји. Нису били убедљиви, зависили су од монструозних одбрана Оливера Кана, индивидуалног квалитета Михаела Балака и углавном скок игре Клосеа, Бирофа, Јанкера и осталих сидраша. Међутим, Немци су имали довољно мудрости да им то финале не затвори очи и отрежњење у Португалији је значило да, ипак, нису на правом путу.

Уместо Фелера су дошли легендарни Клинси и Јоги Лев. Тадашњи Клиснманов помоћник је брзо заслужио велики респект у Немачкој и није био само обични помоћник који шефу поставља чуњеве на тренингу. Називан је „мозгом“ и „човеком из сенке“ који има много више утицаја не екипу него што то предвиђа функција асистента. Оно што је добро је да је Клинсман инсистирао на великој аутономији Лева и да није било сујете.

За разлику од Бразилаца који су са Сколаријем годину и по уочи Мундијала панично почели да праве нешто што би требало да изгледа као шампионски тим, Немци пре десет година нису упали у ту замку. Били су сурово реални иако их је за две године очекивао Мундијал на домаћем терену. Клинсман и Лев су потпуно подмладили тим, било је готово са ветеранима попут Бобића, Хамана, Јеремиса, Баумана, Вернса, неки други попут Новотног или Кана су морали да се задовоље само епизодним улогама. Било је време за свежу крв. Младићи попут Подолског, Мертезакера, Лама или Швајнштајгера су промовисани у нове ослонце екипе... Од искуснијих су „преживели“ Балак, Клосе, Шнајдер, Нојвил, Леман и још неколицина који су помогли да се направи кичма тима по Клинсмановом и Левовом укусу. На Мундијалу су надмашили очекивања и освојили треће место.

Клинсман је отишао, али је Лев остао и задржао заједничку филозофију и идеју. Чак се прича да је у време преузимања надлежности челницима савеза доставио елаборат на више од сто страна у коме је детаљно описао како би Панцер дивизија у наредних шест година требало да освоји европску и(ли) светску титулу. Планирано је да круна тог рада буде Европско првенство 2012.

Но, најпре су Шпанци били препрека на путу до европске круне. Пораз у финалу 2008. није деморалисао Немце. Наставили су да раде још јаче, а Лев је постао одлучнији да своју идеју спроведе до краја.

Светско првеснтво у Јужној Африци 2010. је била најбоља најава да је на правом путу. Немци су играли најлепши фудбал на турниру, лансирали Озила, Милера, Боатенга, Нојера, Кедиру... Претходно је Лев раскрстио и са Балаком, Нојвилом, Леманом, била је то потпуно другачија екипа од оне коју му је Клинси оставио у аманет. Али, опет су Шпанци били непремостива препека. И опет су Немци остали уздигнутих глава после пораза.

Уследило је прво такмичење на којем се заиста очекивала титула. Прво на којем су Немци били уз раме Шпанцима у кругу фаворита. И највећи испит у Левовој каријери. До планираног реванша са Фуријом није дошло јер је Марио Балотели убио немачке наде. Овога пута, пораз није имао оправдање. Лев је први пут наишао на отпор у земљи, али његов статус се није доводио у питање. Подржан је од стране Савеза, клубова и легенди попут Кајзера Франца што је врло битно.

Процват немачког клупског фудбала је само још више оснажио ионако моћан, већ формиран тим Панцера. Добили су Хумелса, Гецеа, Ројса, Ширлеа, Кроса... Доминриали су у квалификацијама, могли су да саставе два подједнако јака тима. Једини проблем је био што у самом шпицу нису имали толику моћ као на осталим позицијама. Лев не прашта недисциплину и дугачке језике и управо због тога се решио Курањија и Кислинга, иако би му били од велике користи. На крају му се повредио и Гомез, па је све пало на плећа Милера и ветерана Клосеа.

Бразил је био коначан испит зрелости једне генерације и једне идеје. Нови пораз у полуфиналу и финалу, овога пута не би био оправдан. Седмица у мрежи Бразила је била катарза Левовог ремек дела, а финале само последица. Сад више нико и не помиње изостанак фантастичних маневриста попут браће Бендер или Гиндогана, јединог правог левог бека Марсела Шмелцера чије одсуство је Јоги крпио неубедљивим Хеведесом, а тешко је и замислити колико играч калибра Марка Ројса може да недостаје неком тиму. Све то су биле загонетке које је Лев успешно решавао у ходу до светске титуле.

Како сада чудно звучи да Немци пре само десет година нису могли да дају гол Колинку, Астафјевсу, Верпаковскису, Лаизансу и осталим летонским анонимусима.

Али, то су Немци - рад, ред и дисциплина. План, систем....И што би рекао онај у "Маратонцима" - е, тако се то ради!