Тужна прича Ботафога

Његови фудбалери су одиграли 1.086 мечева за репрезентацију Бразила чиме не може да се похвали ниједан бразилски клуб. Ни за један клуб у Бразилу није играло толико сјајних фудбалера као за Усамљену звезду, али овај клуб већ две деценије не зна за титулу иако се дичи историјом са Гаринчом, Дидијем, Нилтоном Сантосом, Амарилдом, Жаирзињом, донедавно и Седорфом…

Фудбал 24.06.2014 | 20:09

Његови дресови доминирају у Рију, нешто је мање Васкових, има и Флуминенсеових, али ћете баш ретко видети младића и девојку у дресу четвртог великог клуба из Рија – Ботафога. Кажу да овај клуб одумире...

Истина, никада није био најпопуларнији клуб у Рију, али је представљао престижан и аристократски клуб којем су други завидели. Ботафогови играчи су сакупили 1.086 мечева за репрезентацију Бразила. Више него фудбалери из било којег другог бразилског клуба. Ипак, данас за Ботафого навијају углавном старији људи и број навијача се рапидно смањује јер млађи углавном не желе да симпатишу некадашњег великана. Тренутно Ботафого има нешто мање од три милиона навијача, што је за два милиона мање од Флуминенсеа, пет пута мање од Васка, а више него 13 пута мање од Фламенга.

Шта се то десило Ботафогу?

Историја је најважнија ствар овог клуба. Основали су га 12 средњошколаца на часу математике, а име му је дала бака једног од њих. Боје су добили по Јувентусу за који је навијао један од оснивача. У том делу града је био још један клуб сличног имена и та два ривала су се ујединили после трагедије на једном међусобном кошаркашком мечу. Играч Армандо Албано је 1942. године преминуо на терену и ово је дрес који је носио тог кобног дана и чува се као реликвија у музеју Ботафога.

Локални ривали су закопали ратне секире и ујединили се у један клуб.

Ботафого никада није био најпопуларнији или најтрофејнији, али јесте најгламурознији. За њега су навијали богаташи и аристократија. О томе нам прича и други човек Ботафога, директор Сержо Ландау.
"Подвуците црту и лако ћете видети који клуб је имао најбоље играче у нашој земљи. Не само у Бразилу, већ и у свету се за најбољу навалу свих времена сматра квинтет: Диди, Гаринча, Пеле, Вава, Загало који је предводио Бразил до прве мундијалске титуле 1958. године. Код нас су играли тројица од њих, нису само Пеле и Вава. Гаринча је био тиха патња сваког светског клуба и спектакуларнији играч од Пелеа. Скоро целу каријеру је посветио нама. Такође, сваки Бразилац ће вам рећи да је највећи џентлмен у историји овдашњег фудбала, наш легендарни капитен Нилтон Сантос који је целу каријеру провео у Ботафогу. Оно што је касније био Малдини у Милану. Гаринча и Нилтон Сантос су фудбалске иконе какве немају ни Фламенго, ни Флуминенсе, ни Васко. Заједно су за Ботафого одиграли преко 1.300 утакмица. Када се Пеле 1962. повредио на почетку Мундијала, наш Амарилдо је ушао у тим уместо њега и водио Бразил до титуле као најбољи играч Мундијала. И на трећу светску титулу Бразила, ону из Мексика 1970. године, печат је ставио Ботафогов фудбалер. На том такмичењу наш је "Ураган" Жаирзињо постигао гол на свакој утакмици и по томе је јединствен у историји фудбала", поносно прича Ландау.

"Толико спектакуларан тим, да нема места ни за Загала. Морам да поменем и играча по имену Елено Фреитас. Он је у време Другог светског рата био најбољи играч Бразила, али није имао срећу да се покаже свету јер се тада Мундијали нису играли".

Тако је Ботафого једно време био стециште најбољих фудбалера Бразила. Али, ни тада нису имали резултате еквивалентне квалитету тима. То је посебно одушевљавало навијаче осталих клубова, поготово Фламенга који је народни клуб. Зато, Фламенгово име не помињите ако сте у Ботафогу.

Попут градских ривала, и Ботафого има кошаркашку, пливачку, ватерполо и друге секције, али све је то у сенци фудбала. Који на њихову жалост не доноси резултате. Последња титула је освојена 1995. године и од тада траје пад Ботафога, који је пре пар година први пут у историји испао из лиге, али се експресно вратио.

Аристократија које је некада навијала за овај клуб му је остала верна. Али, ње је све мање. Омладина избегава овај клуб јер га самтра губитничким и буржујским.
"Разумемо и млађе људе који желе да навијају за шампионске тимове. Уверени смо да ће само једна титула преокренути ствари и да ће популарност почети да нам расте", рекао нам је момак из маркетинг службе.

Иако има тај ариторкратски педигре, Ботафого не плива у парама. Мучи исту муку као и остали бразилски клубови.
"Некада је приход од улазница био довољан да покријемо цео буџет. Сада зависимо од ТВ права и спонзорских уговора. Оно што нам смета је што смо у претходних пар година често имали јак тим на папиру, способан да се упусти у трку за титулу, али се то није десило. Имамо свој буџет и председника бирају чланови на сваке три године. Имамо око 3.000 чланова који гласају на изборима и плаћају месечну чланарину од 40 реала (око 13 евра оп.а.). Ти чланови се зову "сосиос протеторадос" и они су озбиљнији људи који обраћају пажњу на развој клуба. Они који воде навијање на трибинама су "сосиос торседерос" и они са месечном чланарином од 30 реала могу да користе садржаје спортског центра као што су терени, базени, теретане, имају попуст за карте и сувенире", каже директор Ландау.

Ботафогу није помогло ни довођење Кларенса Седорфа.
"То је била моја идеја. Било нам је потребно неко велико име и када сам сазнао да Седорф напушта Милан, а још раније сам чуо да цени бразилску лигу, синула ми је идеја. Сео сам у авион и отпутовао у Милано. Преговарали смо и постигли договор. Он је највеће име које је у бразилски фудбал стигло из Европе. Играо је одлично, али ни он није био гарант титуле", открива директор Ботафога.

Данас је највећа звезда клуба голман Џеферсон.
"Он је тренутно други голман репрезентације, али тврдим вам да је најбољи голман којег Бразил има. Биће нам тешко да га задржимо. Такође, млади штопер Дорија ће бити сјајан играч и већ га траже најпознатији европски клубови", каже Ландау.

Попут остала три великана из Рија, ни Ботафого нема свој стадион. Има овај прелепи спортски комплекс у којем тренирају све клупске секције и који са палмама, зеленилом, фонтанама и очуваним старим зградама подсећа на неку вилу на Куби.

Међутим, Ботафого је што се стадиона тиче, ипак у предности у односу на Васко, Фла и Флу. Он своје мечеве игра на стадиону Жоао Авеланж, популарнијем по имену Енженао. Реч је о градском стадиону који је Ботафого закупио и биће његов газда у наредних 40 година. Зато се често дешава да Ботафого исти стадион изнајмљује градским ривалима када је Маракана заузета. Наравно, за новчану надокнаду која није мала.

Ботафого има надимак "Естрела солитариа" што у преводу значи "Усамљена звезда". Надимак који савршено одговара клубу. Био је звезда, сада је усамљена звезда чији сјај се гаси...