'Profo, diša zove Ikera' - 17 godina docnije

Pročitajte kako je legendarni golman odveden sa časa te 1997. da bi putovao sa Realom u Norvešku. "Niko nije imao pojma zašto sam otišao sa nastave", pamti i danas.

Fudbal 04.11.2014 | 21:00

Kultni golman Reala Iker Kasiljas (33) postaće u utorak uveče fudbaler sa najvećim brojem odigranih mečeva u Ligi šampiona.

Sjajni čuvar mreže nastupiće protiv Liverpula 144. put u grupnoj fazi najjačeg klupskog takmičenja na svetu.

Kada je prvi put bio u sastavu? Engleski list "Gardijan" otkrio je zanimljivu priču u vezi sa tim danom.

"Iker Kasiljas ne može da se seti šta je crtao u konkretnom času kada je pozvan u ekipu Reala za utakmicu Lige šampiona. Ali, pamti da je crtao, jer je saznao da će biti deo tima na času tehničkog, jednog popodneva, u školi južno od Madrida".

"Dežurni učenik ušao je u svlačionicu i rekao profesoru da je direktor škole pozvao mladog Ikera na razgovor. Iker je otišao u njegovu kancelariju, gde mu je rečeno da brzo mora da ode kući. Prvi tim Reala leteo je za Norvešku i Kasiljas je takođe putovao".

Bio je novembar 1997. Iker Kasiljas imao je samo 16 godina. Od tog popodneva do danas osvojio je tri Lige šampiona, dva Evropska prvenstva i Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Podigao je tačno 20 trofeja, sve u dresu jedinog kluba za koji je nastupao.

Promenio je 15 trenera, pet predsednika i tri Realova trening centra.

"Sveti Iker" ući će u utorak uveče u istoriju kao fudbaler sa najvećim brojem nastupa u Ligi šampiona. Njegova forma oscilirala je prethodne dve godine, kao i broj nastupa. Na momente je katastrofalno grešio - kao u finalu Lige šampiona, a na momente podsećao da je i dalje jedan od najboljih golmana u Evropi. Na primer, na poslednjem "El Klasiku".

I dalje pamti to popodne kada mu je u školi rečeno da putuje za Norvešku.

"To je bila 1997. godina, a sada je 2014. To je, dakle, bilo pre 17 godina? Sunce ti...", zastao je Kasiljas, pa nastavio: "Zapravo sam prilično nostalgičan. Volim da gledam isečke iz starih novina i stare video snimke. Fudbal se promenio".

Kako se našao u avionu za Norvešku?

"Bodo Ilgner je bio povređen, a Santjago Kanjizares je dobio jak udarac, pa sam timu bio potreban kao treći golman. Doslovno su me izvukli sa časa tehničkog. Možete da zamislite profesora koji kaže: "Pa, trebalo bi da ostane da radi na mom času". Ipak, direktor je bio veliki navijač Reala. Znao je da sam omladinac Reala i svaki put kada bismo se sreli, razgovarali smo o klubu. Rekao mi je da moram da odem u klupski hotel i da se spremim za put".

"Odvezli su me kući školskim autobusom. Majka je mahnito pakovala moju torbu umesto mene. Presvukao samo se, obukao jaknu koju sam doneo iz kadetske reprezentacije i krenuli smo. Druga deca nisu imala pojma zašto sam napustio čas. Niko tada nije imao mobilni telefon. Sada gde god da odete dočekani ste sa telefonima sa kamerama".

Tako je Iker završio u avionu uz Peđu Mijatovića, Roberta Karlosa, Klarensa Sedorfa... Nikoga nije poznavao.

"Zapravo, znao sam ih sve, ali oni nisu imali pojma ko sam ja. Seo sam za sto sa Fernando Sanzom, Morijentesom i Kanjizaresom. Jedva da sam progovorio i reč. Samo sam sedeo. Izgledalo je kao da sam tu jer sam dobio to mesto na lutriji", živo se seća legendarni golman.

Šansu, naravno, nije odmah dobio, jer je putovao samo da bi popunio broj i radi preventive. Ipak, već 2002. godine postao je najmlađi golman koji je ikada branio u finalu Kupa/Lige šampiona u istoriji. Dve godine potom, ušao je protiv Bajera u Glazgovu, spasavao ekipu i osvojio drugi "ušati" pehar.

Da nije očekivao taj nastup svedoči i to da je na klupi sedeo obučen u dres sa dugim rukavom.

Dok se presvlačio, svi igrači su morali da sačekaju, dok je makazama sekao rukave. Ni majka mu nije bila prisutna, ali je i bez njene podrške na stadionu podigao još jednom najvredniji fudbalski trofej uz "boginju".
"Kada imate dva Kupa šampiona sa 20 godina, zaista računate da ćete završiti karijeru sa bar pet ili šest. Deluje lako, ali nije tako. Sve što se dogodilo od 2000. godine najbolji je dokaz za to. Do ove godine se čak nismo vratili ni u finale. A, od tada je prošlo 12 godina. Ljudi počnu da cene koliko je teško osvajati to svake godine. Može postati teško naći motivaciju", pamti Kasiljas.

Međutim, trofej je osvojio (za sada) još jednom. Pre nekoliko meseci, u lisabonskom finalu koje će biti pamćeno po golu Serhija Ramosa i uzbudljivoj pobedi Reala. Naravno, moglo je i da ostane upamćeno samo po njegovom kiksu, koji je prethodio vodećem golu Atletika.

Da Serhio Ramos nije pogodio u nadoknadi za produžetak...

"Ramosov gol značio je mnogo stvari i jedna od njih je moje spasavanje. Siguran sam da bih svakog dana bio kritikovan. Prilično sam siguran da je nekoliko dnevnih listova moralo da menja svoje naslove kada je izjednačio. Naravno da ste na terenu svesni toga. Dugo sam u ovoj igri".

"Pamtim jednu šansu Gereta Bejla s te utakmice, koju zamalo nije iskoristio i na osnovu koje ste mogli da vidite koliko su navijači bili nervozni. Videlo se na njihovim licima da misle: 'Stiže gol, stiže gol, stiže gol'. Ali, gola nije bilo..."

Kako je njemu bilo u tim trenucima?

"Kako je bilo? Stojite na gol liniji, razmišljate o svemu, a hoćete da otrčite 'gore' i da sami izjednačite... E, onda možete da zamislite kako sam se osetio kada je Serhio izjednačio. Potpuno olakšanje. Nisam samo razmišljao o sebi. Razmišljao sam o svim ljudima tamo. Ogroman, ogroman značaj", pamti Kasiljas.

Iker je i ove sezone pred golom Reala. Na čelu sa Kristijanom Ronaldom, "kraljevići" pokušavaju da osvoje četvrti "ušati" pehar u eri Ikera Kasiljasa, golmana koji će ostati upamćen kao veliki, bez obzira na to koliko još branio i trofeja osvojio.