Неки из опозиције не желе власт зарад комфора у опозиционим редовима?!

Шта је лакше: сједити у опозиционим клупама и критиковати све што вам се не свиђа или преузети одговорност и на дјелима показати како систем треба да функционише?

Мирна Савић Бањац, посланик ПДП-а у Народној скупштини Републике Српске (НСРС), нема дилему да је сврха политичара да се докаже на дјелу.„Сигурно је лагодно за појединце примати високу плату, рећи 'ја сам поштен', нико вас ништа не опомиње, ваше је само да говорите шта не ваља. Међутим, то није сврха политичара било којег. Ја ћу увијек настојати да за оно за шта се борим добијем прилику да то покажем и на дјелу“, истиче Савић Бањац.

Кандидатуре, уцјене и политичка трговина

Показало се да нису сви у опозицији усмјерени ка том циљу, јер да јесу – збијали би редове и постизали договоре. Умјесто тога, на сцени су ултиматуми, међусобне оптужбе, свађе, уцјене око кандидатура и политичка трговина.

Милан Петровић, посланик СДС-а у НСРС, наглашава да за уцјене не смије бити мјеста и да грађани све јасно виде.„Свако онај који данас уцјењује са мјеста на листи, тако ће сутра уцјењивати и кад дође до промјене власти, или ако је данас у власти са неким позицијама – како за себе, тако за своје чланове породице. Са таквима треба на вријеме да се обрачуна. Нема уцјене! Сви смо ми овдје да покушамо бити изабрани и будемо слуге наших грађана“, категоричан је Петровић.

Луксуз критике без трунке одговорности

Опозициони посланици имају загарантовану плату, паушале, службена возила и право на „бијели хљеб“. Финансијски пакет је готово идентичан оном који има и сама власт, али са једном битном разликом – имају луксуз критике, без трунке одговорности.

Политиколог Велизар Антић сматра да је овакав положај многима привлачан.„Неки опозициони функционери заиста нису улагали максимум својих напора у то да у једном тренутку постану власт. Зашто? Зато што власт са собом носи одговорност. А у опозицији имате једну зону комфора, гдје можете да критикујете политике власти, а са друге стране не сносите никакву одговорност“, објашњава Антић.

Сигуран врабац у опозиционој руци

Прелазак са ријечи на дјела је тренутак пред којим се многи повлаче. Колико год парадоксално звучало, у домаћој политици страх од преузимања одговорности очигледно је постао већи од саме жеље за побједом и промјенама.

На крају, стиче се утисак да се појединци у опозиционим редовима данас воде искључиво оном старом народном изреком: боље сигуран врабац у руци, него голуб на грани.

(БН)