Трифуновић или како објаснити дјеци да је неко изгребао баш њихов аутомобил

Александар Трифуновић пристојан је грађанин. Један од све малобројнијих који има свијест не само о етничким и вјерским разликама међу грађанима своје земље, него и о томе да није допустиво у моралном или у било којем другом смислу хијерархизирати њезине народе.

Република Српска 22.03.2023 | 21:10

Пише: Миљенко Јерговић

По начину на који се односи према Бошњацима, Србима и Хрватима Трифуновић би, рецимо, могао бити становник Женеве, а Босна и Херцеговина могла би бити Швицарска. Неподношљиво сиромашна, жалосна и опустошена, дисфункционална као Света породица, без чоколаде, чакија и банака, али ипак Швицарска. Александар Трифуновић је, као што му се то чује у имену и презимену, босански Србин.

У његовом случају то значи да поштује онај у јавности одавно заметнути бонтон: када наводи лоше примјере, увијек ће започињати од Срба, док ће наводећи добре примјере, започињати од оних других. То у хармоничној вишенационалној заједници значи припадати. То значи заиста бити Србин, без обзира на то како се опредјељујеш док испуњаваш анкетне упитнике. 

Таквих као што је Трифуновић има много у Бањој Луци, Мостару и Сарајеву, као и у оним мањим градовима, варошима и касабама, гдје год по Босни људи још увијек у живом додиру једни с другима. А мало је мјеста гдје нису. Начин на који он јавно комуницира уствари је начин на који се далеко од јавности, у својим приватним животима, међусобно опходе људи.

У јавности је, међутим, друкчије. Као што је друкчије и кад излазе на изборе, или на било који други начин исказују властиту политичку или културно-идентитетску нарав и вољу. Идентитет је у Босни облик насиља према другом.

Можда не само у Босни. А људи у тридесет и кусур година крваве и упљуване босанске демократије нису схватили да би у јавности једни према другима могли бити онакви какви су у приватном животу, и да идентитет није нужно псовка упућена другом идентитету.

Александар Трифуновић власник је, уредник и свакодневни покретач Буке, једнога од малобројних босанскохерцеговачких ненационалистичких медија. Много више их је било док је трајао рат: странци су тад давали велике новце за ту врсту новинарства. Бука, вјеројатно, смета властима у Бањој Луци.

Ништа мање него што би сметала властима у Сарајеву, е да се Трифуновић друкчије зове па да Буку има у Сарајеву. Али није то оно главно што њима смета, нити што Милорада Додика разгњевљује: горе је оно што на свој врло пристојан и љубазан начин говори сам Александар Трифуновић. Мали и скрајнути слободарски медији, Бука у Бањој Луци, Прометеј у Сарајеву, још један или два слична портала у Мостару, немају таквог утицаја на јавност да би изазивали бијес господара босанских етнија, као ни њихових граџанлијских слугу, али само један човјек који љубазно и пристојно говори оно што мисли, само један стварно слободан човјек, ремети идилу тихога грађанског рата, опћенародне апатије и идентитарне параноје.

Гдје он то говори, да га се, ипак, тако добро чује? Говори у емисији “Недјељом у 2”, некој врсти Сан Марина, Монака, Лихтенштајна, усред ХРТ-а, говори у емисији “24 минуте”, ауторском пројекту Зорана Кесића. Оба мјеста на којима Александар Трифуновић остварује право мишљења и говора врло су уочљива из бањалучке или сарајевске перспективе, те се, проматрана из тих крајева, чине и важнијим, и гласнијим него што то јесу у својим загребачким и београдским домицилима.

Парадоксално јест, али неугоднији је по Додика Трифуновић у “Недјељом у 2”, него што би по Пленковића ико икад у тој емисији могао бити. Притом, ваља знати да Додик и Пленковић имају поприлично сродан доживљај медија. И није необично да у исто вријеме разматрају доношење закона који је у вези с радом, писањем, говором и дјеловањем новинара.

Притом, бијес господара овај пут узаврео је након треће емисије: “Прессинга” Илије Јандрића, на хрватском Н1, емисије крајње љубазне, пристојне, грађанске. По господаре, дакле, најгоре.

Милорад Додик наканио је, по угледу на Сједињене Америчке Државе и Акт о регистрацији страних агената из 1938, донијети закон о нужној регистрацији свих медија у Републици Српској који примају иностране донације. Дакле, циљ му је да на исти начин и по истој логици по којој су Американци на свом територију блокирали дјеловање Руссиа Тодаy, а Руси на свом територију Глас Америке и Радио Слободну Еуропу, он блокира Буку и још нека гласила, а да дјеловање људи какав је Александар Трифуновић с једне стране обесмисли, тако што ће их практично онемогућити у новинарском послу, и озлогласи, тако што ће их прогласити страним шпијунима.

Пленковић нема проблема с иностраним финансијерима неподобних медија – њих је нестало још прије него што је Хрватска ушла у Европску Унију – али има проблем с новинарским изворима, те с цурењем података из истрага за које је на различите начине заинтересиран. Притом, он, за разлику од Додика, има готово потпуну контролу над Државним  правосуђем, тако да је тек појавом европског тужилаштва могло бити објелодањено да му се министрице и министри активно баве криминалом.

Наравно не сви. Једнако као што се ни сви медији не баве откривањем онога што раде поједине његове министрице и министри. Пленковићев циљ ту се не разликује од Додиковог: створити информативну идилу, која у хрватском случају значи да новинари пишу само о правомоћним судским одлукама, док је у републичкосрпском случају ствар мало различита, јер тамо међународна заједница има становиту контролу над дијеловима правосудног система.

И онда се, усред свега овог, једнога дана Александар Трифуновић ујутро пробудио те је пред кућом, испред зграде, затекао крвнички изгребан ауто. Није он то ни примијетио, него његова млађа кћи. Недужно је, али сасвим разложно, упитала: зашто нама? На то питање одговор није нимало једноставан.

Сваки покушај да се на њега одговори суочиће човјека с темељним неспоразумом око смисла и садржаја посла којим се бави. Како да Александар Трифуновић својој кћери објасни у чему је грешка? И у чему је, заправо, грешка? Успут, ауто није био изгребан само њему, него и његовоме сусједу, новинару Николи Морачи, који је претходно одбијао одати своје изворе у случају сексуалног насиља над једном дјевојчицом.

Морача се био упитао како је и зашто починилац могао бити пуштен на слободу. И Никола Морача има кћерку. И опет је дијете прво видјело огреботине на ауту… Не, није ни ту до огреботине, него до одговора на питање: зашто баш нама?

Сат-два касније, Милорад Додик јавно говори да су Трифуновић и Морача, можда, сами себи изгребали аута. “Речено ми је да има индиција да су сами организовалиту активност”, каже Додик, казујући што су све само у стању учинити ти неразумни мандељштами, е не би ли напакостили властима и владару. Наравно, ништа њему није “речено”.

Не вјерује он у то што говори, нити икога има тко би у такво што повјеровао. Смисао Додикова цинизма је у томе да се Александру Трифуновићу и Николи Морачи покаже колико су у свему овом немоћни и јадни, и колико мало у свијету којим он влада вриједи не лимарија њихових аутомобила, него њихово људско име. Што да та двојица очева кажу својим дјевојчицама? И о чему да им говоре: о Милораду Додику или о аутима? 

Александар Трифуновић је скупа с Пеђом Личином, Христином Поповић, Северином и Гораном Богданом аутор најефектније кампање против говора мржње и дискриминације сусједа, која је у овим крајевима осмишљена. Њезин смисао је, на неки начин, био управо у томе да се деактивирају оружја и оруђа цинизма.

Потребан је мали помак, сасвим мала промјена тачке гледишта, па да човјек схвати како све ово скупа нема неког великог смисла, и како би, можда, било боље опет бити добар и пристојан према другим људима. Темељна разлика између Александра Трифуновића и Милорада Додика у томе је што је Додик некад давно био на оним позицијама на којима је данас Александар Трифуновић, а Трифуновић никад није био на позицијама на којима је данас Додик. И неће ни бити.

Он кући пече хљебове за породицу и пријатеље, узгаја тијесто као да је и оно живо биће, брине се за њега на исти начин на који се покушава бринути за заједницу… Он је грађанин који није изгубио вјеру у оно што ради, као што је Додик ту вјеру, претпостављам, једном давно изгубио. Био би сретнији да се тад негдје далеко одселио. Цинизам циника не чини сретним.

Случај Александра Трифуновића неће међу оним другим националистима изазвати реакцију. У свему ће они, по потреби, бити и против Додика, и против Републике Српске, и против Срба, али кад Додик ошине по Трифуновићу, њима је добро при души.

На овај случај неће реаговати ни ПЕН центар у Босни и Херцеговини, ти надалеко чувени антифашисти из пенџилука Асмира Кујовића, који иначе спремно бдију над сваком опачином коју почине Срби и Хрвати, било у Босни, било широм свијета.

Али Трифуновић је и њима, као и Додику, баш легао као шамар будали. Позлатили би кључ и чакију ономе тко је Трифуновићу по ауту гребао.

(јерговиц.цом)