Трпе увреде и раде за сићу: Плата текстилаца 375 КМ

Шефови на њих вичу, називају их стоком, курвама и глупачама, и све то за минималац или плату чак мању од минималца.

Босна и Херцеговина 07.02.2021 | 21:00

Истраживање проведео уз подршку Фондације “Фридрих Еберт” у БиХ потврдило је оно о чему се, као о јавној тајни, говори већ годинама текстилци и обућари трпе свашта, само да би сачували какав-такав посао.

Како се наводи у истраживању, које ће Фондација ускоро објавити, плате у овој бранши су мизерне и могу покрити једва трећину онога што је радницима неопходно за основне животне потребе.

Пријављени радници и раднице раде најћешће за минималац, који у РС износи 520 КМ, а у Федерацији БиХ 406 КМ, или тек нешто веће плате, које ријетко прелазе 600 КМ мјесечно.

У ту плату “угурано” је све, па и прековремени рад, који није додатно плаћен, нити је добровољан, како је законом прописано. Ко неће да остаје на послу од зоре до пет поподне и да ради суботом може остати без посла.

Непријављени радници, а и таквих има, раде за плату мању од минималца и без икакве заштите.

Овим истраживањем, које су у првој половине прошле године провеле Бојана Трнинић и Јелена Вукелић из Хелсиншког парламента грађана Бањалука, обухваћени су радници и раднице три фабрике: двије у Републици Српској и једне у Федерацији БиХ.

– У једној од те три фабрике за редован посао радници и раднице зараде мање од законског минимума, а неки чак и с прековременим радом примају плату мању од минималца – наводе ауторке истраживања.

Додају да је већина интервјуисаних радника и радница те фабрике навело да има потписан уговор о раду на неодређено, с просјечном нето платом од 375 КМ за редован рад, што је далеко мање од минималца.

И законом загарантовано право на годишњи одмор је, наводи се у истраживању, само мртво слово на папиру. Годишњи одмор је у овој бранши често колективни, тако да радници на одмор иду кад им послодавац одреди.

– Само је један од интервјуисаних радника рекао да је искористио свој пуни годишњи одмор. Сви остали наводе да су користили седам до 10 дана годишњег одмора, иако је законски минимум 20 дана.

– За неискориштене дане годишњег одмора нису добили надокнаду и не знају да ли су ти дани евидентирани као искориштени, у извјештајима које послодавци подносе инспекцији, наводи се у истраживању. Додају да се радници жале да инспектори, и када дођу у контролу, разговарају искључиво с менаџментом и власницима фабрика, а никад с радницима.

Једна од њих је Дарија (24), која у фабрици текстила ради од 18. године. Није удата, нема дјецу, живи с родитељима и браћом и пресрећна је што има посао и  плату од 400 КМ, наводи се у истраживању.

– У фабрици сам почела радити чим сам завршила средњу школу. Након осам мјесеци пробног рада понуђен ми је стални посао. То ми  је био један од најсрећнијих дана у животу – каже Дарија.

Кад год треба, она остане да ради прековремено. Признаје да у њеној фабрици шефови галаме и вријеђају друге раднице, али не и њу, јер је она добра и вриједна радница.

Хвали се да је прошлог љета први пут отишла на море, на један викенд. Нада се да ће идућег љета имати новца да чак два пута оде на викенд купање на Јадран.

За Мирјану (33), која има двоје дјеце, чак и викенд на мору је недостижан луксуз.

– Моја дјеца имају пет и седам година и никада нису била на мору. То им је неостварена жеља, сањају о томе. Иако смо и супруг и ја запослени, немамо довољно новца чак ни да их одведемо на викенд на море – каже Мирјана.

Додаје да би била срећна кад би њена деца могла да иду у вртић, али је и вртић за њену породицу прескуп, па дјецу чува бака, иако то, како каже Мирјана, “није адекватно рјешење”.

Мирјана и њена дјеца немају прилику да оду на море “преко синдиката”, јер у фабрици у којој она ради нема синдиката.

Међу текстилцима и обућарима нема ни превеликог повјерења у синдикате. Радници су убијеђени да ће, ако се укључе у синдикат, имати силних проблема с послодавцем, па чак страхују да би због чланства у синдикату могли остати без посла.

С друге стране, у фарикама у којима синдикат постоји радници оптужују синдикалце да су “повезани с власницима и директорима” и да не брину о њиховим, него о својим интересима.

Данко Ружичић, предсједник Синдиката текстила, коже и обуће РС, каже да разумије радничке страхове и сумње, али да пракса показује да су тамо гдје синдикат постоји радници много боље заштићени него у предузећима гдје нема синдиката.

– Уосталом, шта је друга опција?! Не можемо послодавцу препустити на вољу да о правима радника одлучује како њему падне на памет. Послодавац ће онда увијек изабрати опцију која њему доноси више профита – каже Ружичић и подсјећа да је синдикално организовање законом загарантовано право сваког радника.

У истраживању, које је подржала Фондација Фридрих “Еберт”, подсјећају да се многа права, иако су законом прописана, не поштују.

Коријен многих проблема је и у томе што већина послова, које раде текстилне и обућарске фирме у БиХ, спадају у такозване лон послове, који су најслабије плаћени, и од којих користи имају само наручиоци са Запада, а то су велике компаније, власници водећих свјетских брендова обуће и одјеће.

Други проблем је недовољно јасно дефинисан законски минимум радничких права, јер је много тога остављено да се дефинише колективним уговором, али послодавци у РС, као и у другим привредним гранама, тако и у кожарско-текстилној бранши, упорно избјегавају потписивање колективног уговора.

Управо због тога, поручује Данко Ружичић, синдикат ради на измјенама Закона о раду РС, како би се законом децидно и детаљно прописао минимум радничких права.

Али, како обично бива, закон је једно, а живот друго. Показују то и искуства истраживачица у овом пројекту. Наиме, оне су, да би анкетирале раднике и раднице, одлазиле код њих кући или разговор обављале преко онлајн платформи.

Не само да нису биле добродошле у фабрикама, него су радници страховали чак и да се у свом мјесту појаве у кафићу с “непознатим људима”, како на њих не би пала сумња да “нешто роваре”.

Како је наведено у истраживању, у фабрикама у БиХ производи се одјећа и обућа, или дијелови одјеће и обуће, 30-ак свјетски познатих модних или спортских брендова. Гардероба, патике и ципеле, које производе раднице у БиХ, за њих су недостижан луксуз.

– Сањам да купим ципеле које ми се свиђају, а не оне које себи могу приуштити. Вјерујем да ћу једног дана моћи да купим ципеле које коштају више од 50 марака – навела је Виолета (28), која је запослена у једној фабрици обуће.

Обућа коју ова радница производи за западно тржиште кошта и до 300 евра за пар, што је више од Виолетине мјесечне плате, чак и уз прековремени рад.

(Српскаинфо)