Прича: Прашко прољеће открића ЛЕ...
Прича о Славији из Прага, овогодишњој сензацији Лиге Европе. . .
Фудбал 23.03.2019 | 23:30
Али истина је да чак ни Војводина, и то не само због тога што се протеклих година налази у срамотном положају, нема много од онога што има Славија из Прага, помало изненађујући четвртфиналиста Лиге Европе, који живи свој сан и, у исто време, објаснићемо и то, можда и благи кошмар свих оних људи који су дисали за Славију када се то није смело.
У Југославији, оној великој, ма колико данас творци неке нове, измишљене историје, покушавали да вас увере у то, није било истинског дисидентског клуба; сви су, па чак и Војводина као најстарија и најграђанскија, били миљеници, штићеници или макар толерисани од комунистичке врхушке, на ком год нивоу се налазио тај врх, од тајних служби до локалних јагњећих бригада.
Ако је и на трибинама било понеког антирежимског гласа, било је то дозвољено, као што су били дозвољени вицеви, уосталом, негде се вентил мора одврнути да претис лонац не експлодира.
У Прагу, оном црвено-белом, оном у којем је слављена и потом дављена “дунавска” школа фудбала (и нема никакве везе што испод Карловог моста протиче Влтава, а не плава река), било је другачије, то ће вам с поносом рећи сваки присталица историјски мањег, али значајем можда и већег градског клуба, који је ових дана оним чудесним поготком против Севиље у 120. минуту реванша донео мирис прашког пролећа у Европу, пола века након његове оригиналне, политичке верзије.
Славија је била највећи фудбалски клуб уједињење Чехословачке, тим Пепија Бицана, састав који је дао готово костур селекције што ће на Светском првенству 1934. играти финале, клуб грађанске класе, буржоазије, уметника који су седели и писали песме, драме, смишљали филмове и просипали филозофију по прашким пивницама.
За Славију је, као клинац, на левом крилу, наступао Едвард Бенеш, највећа фигура чехословачког двадесетог века – уз Вацлава Хавела – и ко зна да ли би све било другачије да отац заједничке државе није сломио ногу и морао да батали јурњаву за лоптом, па уписао факултет...
А онда је дошао и прошао рат.
Чехословачка није одмах сакривена испод совјетске гвоздене завесе, неколико година после Другог светског рата и даље је постојао привид демократије, али онда је велики московски брат одлучио да је доста западњаштва. Бенеш је морао да се повуче (разочаран и болестан, убрзо је и преминуо), либерална демократија ће устукнути у наредних двадесет година, а онда ће проћи још толико пре него што падне Берлински зид.
Било је то 1948. године.
И није случајност, апсолутно никаква, што је Славија освојила своју последњу титулу претходног пролећа. Од те 1947. па у наредних пола века, клуб ће бити систематски гажен, раубован, мењаће му име и покушавати да му промене ДНК и да промене људе који га воле, избациће га из дела града у којем је настао и одрастао у туробни индустријски крај Вршовице, тераће га у другу лигу и тек повремено му дозвољавати да подигне главу – и то је, канда, био онај вентил? – избациће Летна и сијасет великих играча, али градски ривал Спарта ће бити протежиран на сваки начин, а волеће партија и лојалне клубове из Словачке, само неће Славију.
Било је једноставно мислити да је Праг имао два велика фудбалска клуба који су се такмичили један против другог, као у Београду, као у европским метрополама, али то једноставно није истина: имао је само Спарту, званично, а њихов етос, њихово радништво, њихов колективизам пријао је пропаганди, апаратчицима, московским пуленима и совјетским жбировима (мада је постојао један још комунистичкији клуб, по имену Дукла, садашњи прволигаш носи само њихово име, не и историју); и имао је сећање на године када је Славија била највећа.
Нису их подносили, једноставно, желели су да их нема, али нису могли против љубави, против традиције. Упркос свему, највише се људи окупљало на утакмицама Славије, чак и када је била у нижем рангу такмичења.
Оданост Славији била је и крик против бесмисла и начин да се искаже бунт и нада да ће се некада ствари променити и да ће се поново гласати, живети, љубити.
Било је важно играти фудбал, и било је важно играти га лепо, титуле би ионако освајали они други...
Ето зато кажемо да се, упркос натегнутим покушајима, посебно откако је пожељно измишљати неку другачију, некима лепшу прошлост, не може повући паралела ни са једним клубом из СФР Југославије.
За Славију је, сем Бенеша који ће је до краја живота подржавати, навијао и Алоис Елијаш, једини премијер у Европи којег су убили нацисти, члан покрета отпора у рату, и Јан Масарик, син председника Томаша, страдао под сумњивим околностима током те турбулентне 1948; касније и Бохумил Храбал, онај што је строго контролисао возове, и Милош Форман, који је узлетео изнад кукавичјег гнезда и доживео и последњу титулу првака, пре него што се упокоји, мирног срца.
Славијини навијачи, познати и они обични, прихватали су ситуацију помирљиво, с дозом аутоироније, сами су себе прозвали “Вечито други” и стрпљиво чекали.
Било је очекивано, мислили су они – а учествовали су, активно, и у “Плишаној револуцији” – када је пао комунизам, када се вратила демократија, када је слобода поново замирисала златним градом, мислило се да ће се надокнадити све оно што је отимано. Не, титула је стигла тек 1996. године, и била је изузетак, никако правило.
Макар је те сезоне било као некада давно, и репрезентација Чешке Републике која ће играти финале Европског првенства против Немачке имаће окосницу у тадашњим и играчима потеклим из Славије: Патрик Бергер, Владимир Шмицер, Карел Поборски, Павел Кука и Радек Бејбл, сви су фудбалски проходали у Славији и пронели њену славу читавим континентом у пролеће 1995. (полуфинале Купа победника купова, са Бордоом Зидана и Дугарија) и наредног невероватног лета.
Али ако је стари режим желео да угуши Славију, она је, несрећна, нашла начина да сама себе спотиче у доба демократије: пехари су стигли још 2008. и 2009, пала је у руке неких обешчашћених бивших политичара који су је само искористили и оставили, кокетирало се са банкротом, и изгледало је 2015. да ће поносни клуб бити судски и банкарски ликвидиран.
Потом су, готово изнебуха, као дар с источног неба, стигле инвестиције и Славија је постала још једном првак 2017. Догодине је била вицешампион, а сада има пристојну предност у првенству и намериће се на Челси у четвртфиналу Лиге Европе, само...
... Само што на те инвестиције, које су омогућиле да се дотера стадион, да се доведу најталентованији чешки и словачки играчи и странци који су забасали у овај део Европе, не гледају сви благонаклоно.
Јер упркос грбу у којем је увек стајала црвена петокрака, већина навијача је и даље, традиционално антикомунистички настројена; и када су чули да је већински деоничар постала кинеска корпорација ЦЕФЦ, енергетски и инвестициони гигант – наравно, блиска са највишим ешалонима Комунистичке партије Кине и под великим утицајем армије – био је то велики испит за њих.
Толико су се борили, толико певали против таквих, толико се залагали за прогрес, за патриотске вредности, за слободу оно кад се устало против Совјета, пре него што су их из слатког сна пробудили тенкови на улицама, а сада морају да подрже странце, и још да им буду захвални?
Тврдо језгро навијача бојкотовало је клуб испрва, они мало умеренији дипломатски су се супротставили плану да се на дрес накачи још једна црвена звезда, са логоа компаније, и успели су у томе. А листом су сви и даље зазирали од могућности да вољена Славија, увек на бранику слободе, постане оно што је била мрска Спарта свих тих дугих, железних година – само средство за пропаганду једне државе, ма како се она звала.
Но како су преносили чешки и европски медији, Кинези су ипак радили нешто добро: вратили су у клуб бивше играче, привукли чувене навијаче натраг на трибине, зарекли се да ће поштовати традицију и да неће урадити ништа што се не би допало боемском, слободарском духу који и даље еманира из пивница и протеже се све до северне трибине: у овој за Славији чудесној сезони на сезонским картама налазе се управо ликовиБенеша, Масарика, Храбала, Земана...
Није случајно, дакле, и није толико романтично као што је заличило у првом тренутку када је Славија избацила дежурног освајача Лиге Европе и резервисала место међу осам у европском такмичењу.
Клуб Пепија Бицана, који је научио Југословене да играју фудбал, а Војводину како се везу дресови, тим уметника, филозофа, дисидената, шездесетосмаша, сада је, подмазан јуанима, чешка верзија Манчестер Ситија или Челсија, управо њиховог противника у наредној рунди.
Треба ли кукумавчити због тога, затварати се опет у уске кружоке и аутоиронисати? Или је, заправо, сасвим у реду оставити историју да буде у историји, чак и ако је права, а не измишљена, и ако сте толико поносни на њу, и уживати, колико год да траје, у опојним мирисима још једног прашког пролећа?
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар