Чудо је кад Звезда туче Ливерпул, а не Јуве Атлетико!

О круњеном угледу Чола Симеонеа, сјајном Максу Алегрију, рађању нове звезде Бернардескија. . .

Фудбал 13.03.2019 | 23:45 Чудо је кад Црвена Звезда победи Ливерпул 2:0, а не када Јувентус, са најбољим фудбалером 21. века, среди Атлетико Мадрид 3:0 у Торину. Еуфорија после тријумфа Бјанконера је разумљива, али кад се слегну утисци и анализира хладне главе утакмица, на површину изађе да се успех Ајакса у Мадриду или Манчестер јунајтеда у Паризу котирају боље на листи подвига и изненађења. Другим речима: ако је Јуве велики тим кадар да освоји Лигу шампиона, онда је синоћњи меч нормалност ,а инцидент је био пораз од Атлетико Мадрида на Ванда Метрополитану пре три недеље.

Добар део навијача Старе даме се сетиодобро познате пошалице о деди и флиперу. Могло би се рећи да су сањали да почасте том духовитошћу Чола Симеонеа када је показао да има „лос хуевос“ после голова на првој утакмици. Питање гласио овако: „како се зове деда са три јаја? Флипер! Дакле, ако Симеоне има јаја, Алегри је флипер, односно италијански стручњак је одржао лекцију аргентинском колеги који није успео да убризга ратнички дух свом тиму.

Атлетико је дошао у Торино само са једном идејом: катенаћо до изнемоглости. Тактика Симеонеа је усмртила чак и такав таленат какав је Гризман. Не памти се меч у ком Атлетико Мадрид са Симеоном на клупи није упутио макар један ударац у оквир гола, као против Јувентуса. Чоло је покушао да прође у следећи круг Лиге шампиона примењујући тактику која је у последњх десет година само двапут дала резултате у Лиги шампиона. Реч је о Интеру и Челсију који су против Барселоне у полуфиналима Лиге шампиона 2010. и 2012. класичним катенаћом стигли до резултата. 

Алегри је прочитао Симеонеа као отворену књигу, предвиђајући сваки његов потез, док је тосканских стручњак био нерешива енигма за Чола. Тренер италијанског шампиона је предвидео да ће се Атлетико бранити „ниском одбраном“, сви иза лопте, допушутајући Јувентусовим играчима да без пресинга стигну на 35-40 метера од гола Облака.

Симеоне је мислио да ће надмудрити Алегрија, као пре три недеље, када је стриктном маркацијом Пјанића, практично, обезглавио игру Бјанконера. Међутим, Алегри је научио лекцију из Мадрида. Оставио је Дибалу на клупи, дао задатак Емре Џану да чува леђа Пјанићу, истовремено отворио простор Канселу иБернардескију по десном крилу, док је на левом боку, право изненађење био Спинацола који је максимално користио отварање простора захваљујући кретању Роналда. Прва два гола Кристијана су плод центаршутева Бернардескија и Кансела.

Чоло Симеоне није само изгубио меч, испао из Лиге шампиона, већ је окрунио и добар део угледа који је уживао. Атлетико никад није словио за тим који игра лепршав, допадљив фудбал. Његова главна карактеристика је био ратнички дух, орање по терену, беспоштедна борба. Ништа од тога нисмо видели: само један стидљив и уплашени тим који није ни покушао, озбиљније, да промоли главу ван своје половине терена.

О Роналду је узалудно трошити речи. Уосталом, од фудбалера који има плату 33.000.000 евра годишње  се очекује да на одлучујућим утакмицама покаже зашто има пет пута већу плату од другог најплаћенијег играча Јувеа. Није случајност да је Реал Мадрид абдицирао баш у години када је остао без Португалца, као што неће бити ни коинциденција ако Јуве са ЦР7, већ у првој сезони, стигне до циља који јури неуспешно већ 23 године.

Пар речи заслужује Макс Алегри. Како пролази време почиње све више да подсећа на Трапатонија. Не само због броја освојених Скудета. Пупаларни Трап их је освојио седам (шест са Јувеом и један са Интером) аАлегри је већ на квоти шест, рачунајући овогодишњи за који му је потребна само математичка сигурност и онај са Миланом. Велики квалитет Алегрија је што зна да искористи боље од других поразе свог тима да направи корекције и претвори киксеве у злата вредна искуства на којима се темеље будући успеси. Будући да је Алегри тек зашао у шесту деценију живота и да је пред њим још најмање десет година на врхунском нивоу могао би заиста да уђе у узак круг највећих италијанских стручњака свих времена.

Јучерашњи меч је велика ињекција оптимизам за италијански фудбал. У крилима Јувентуса стасава нова генерација репрезентативаца који би могли да врате Азуре у врх евроспког и светског фудбала. Бернардескије већ играч европског профила и великог калибра. Штавише, против Атлетика је рођена нова звезда италијанског фудбала. Да се није повредио јесенас када је био у успону форме и када се изборио за место стандардног стартера, Бернардески би већ одавно експлодирао.

Синоћ је и Европа упознала играча кога у Италији већ добро знамо:Спинацолу. Леви бек који је стигао из Аталанте и који је остао дуго у боксу због повреде је решење за бековску позицију у наредних шест, седам година, како за Јуве тако и за Азуре Роберта Манчинија. Ту је и млади Кен. Јувентусовом тинејџеру, првом миленијалцу који је крочио на терен Серије А било је потребно пар минута да уради више на терену него Манџукић за 70.

Што се тиче Серије А, Милан наставља да игра неубедљиво али и да ређа победе. Сада је на Рину Гатузу да му се не догоди оно што је задесило Рому у дербију са Лацијом. Милан улази као фаворит у дерби, не само због бода предности на табели, већ и због комплетно промењене ситуације: у недељу ће Росонери имати готово све играче на располагању (одсутан само Бонавентура) док ће Интер имати неколико ровитих играча, плус Икарди, тешко да ћемо видети Маурита до краја сезоне у дресу Интера.

Лучано Спалети у следеће две недеље одређује своју тренерску судбину. Тренер Интера је напунио 60 година и тешко да ће имати још једну шансу да тренира велики италијански клуб и проба да крунише своју каријеру првим Скудетом. Зато против Ајнтрахта у Лиги Еворпе и Милана и Лација у Серији А нема право на грешку. Неће му бити лако: Најнголан има минималне шансе да се опорави за дерби, Перишић и Брозовић су ровити. Једина добра вест је опоравак Кејте.

Рома је против Емполија победила на исти начин као што је укњижила бодове против Фрозинонеа и Болоње. У том смилслу промена на клупи се није осетила на терену, делом и зато што Клаудио Ранијери на дебију није могао да рачуна на седморицу првотимаца и последично није могао да промени формацијску поставку игре у 4-4-2. Њу њемо видети у Ферари, против Спала, када се врате Џеко, Коларов, Фацио.

У Напуљу је дошло до коперниканске револуције. Од када је Аурелио Де Лаурентис преузео Наполи њега није занимала Лига Европе, чак је водио свој мали приватни рат против челника УЕФА омаловажавајући друго по значају континентално такмичење. Долазак Карла Анчелотија је допринео великом заокрету у размишљању Де Лаурентиса и садаНаполи циља свом снагом на Лигу Европе. Нарцистичном председнику Наполија се свиђа идеја да његов Наполи уђе у анале као први италијански клуб који је освојио Лигу Европе, толико да се не гунђа што је Јувентус на 18 бодова далеко од Наполија.

Извор: моззартспорт