Прича: Црвена коса, црвени дрес, плаво-бијело срце...

Ово што почиње вечерас, ма како да се завршило, једнако је импозантна прича као “Солскјер у Јунајтеду”, макар зато што је Јунајтед онолико већи клуб од Олдама колико је Пол био већи играч од Оле Гунара.

Фудбал 12.02.2019 | 17:45 Где бисте радије били вечерас? На Олд Трафорду, који под једним нимало хладним Норвежанином дочекује богате госте из Катара, пардон Париза, у блокбастеру прве туре првих мечева осмине финала Лиге шампиона; ту, где су се снови стварали, а нечији други рушили, јер једно без другог не бива, где свака од оних црвених опека има своју причу, а многе приче су биле баш о њему; ту, где играју најскупљи фудбалери, они што припадају највећим мајсторима ове игре?

Или на помало неугледном здању по имену Баундари парк, четири трибине, не превише велике – барем пет пута мање душа него тридесетак километара даље – у неугледној, мало је рећи, Лиги два, где је најбољи играч онај што највише бије, где примадоне добијају превентивно по штуцнама, а дриблери одмах лактом у сало; замислимо, да ефекат буде још већи, и да ће падати киша, да ће бити мрачно, јер нема се баш ни за бахаћење рефлекторима, чак ни када Олдам Атлетик игра кући, и када дочекује свог неодбеглог сина.

Наравно да нико од нас не би имао дилему, али то је само зато што нико од нас – и нико други, никада – није Пол Сколс.

Да, она мушема која се тресе, онај први стадион, позорница је највећих драма и трагедија, поприште највећих битака, а толико их је прошао тај човек да бисте се заклели да и даље трчи, дечак са црвеном косом у црвеном дресу, тако је једном за њега рекао Доктор Сократес, када је од свих дечака било које косе и било ког дреса апострофирао баш Пола Сколса.

“Тај би једини могао, у сваком тренутку, да игра за Бразил.”

Али Пол ће Сколс, астматичар који је постао звезда иако је једино што је икада тражио од других да га не виде као звезду, да му не потурају микрофоне и камере, да га пусте да ради оно што уме, овог уторка увече бити тамо где су га, откако се завршила његова каријера, често сретали.

Долазио је, кажу, на трибине своје љубави из детињства, Олдама, где је пожелео да постане нападач гледајући шпица по имену Френки Бан, а сада би да заокружи путању оног клинца којег је тата водио на тренинге Јунајтеда, али на утакмице само Олдама; сада ће, у првом искушењу као тренер, водити вољени, одавно посрнули клуб у четвртом рангу такмичења.

То постаје већ благи лајтмотив ове сезоне, барем када је реч о припадницима несуђене “златне генерације” енглеског фудбала, пројектоване да 2002. са Далеког истока врати фудбал кући, и да онда светску круну печатира и европском две године касније.

Први им је план покарамбасио извесни Роналдињо; други ће, као што су већ навикли, бити покупљен као дивљи бусен испред креча пеналтика.

Погодило се, ето, да су Џерард (Ренџерс), Лампард (Дерби), па чак Сол Кемпбел (Маклсфилд, такође у Лиги два) и сада Сколс неуспешно пелцовани од болести зване фудбал. Поменимо, није далеко, и Рајана Гигса, селектора Велса...

(Сколс то никада не би рекао, као што никада ништа није говорио, али гарант би му макар мрвицу засметало што смо и у тексту о њему опет морали да га упоредимо са Стивијем и Френкијем; многи ће пијани навијач са исцртаним крстом Светог Ђорђа на лицу тврдити да би Енглеској било боље да су игру градили од сталоженог, смиреног, превејаног Пола Сколса, а не покушавајући, до краја безуспешно, да укомпонују Џерарда и Лампарда, но о томе, можда, другом приликом...)

Ово што почиње вечерас, ма како да се завршило, једнако је импозантна прича као “Солскјер у Јунајтеду”, макар зато што је Јунајтед онолико већи клуб од Олдама колико је Пол био већи играч од Оле Гунара; и има симболике што ће повучени тип који је говорио само на терену и свој тренерски деби, против Јеовил Тауна, имати помало у запећку, у сени онога што ће се одигравати на Олд Трафорду исте вечери.

Четрнаестопласирани против четвртог отпозади у четвртој лиги?

Девет бодова од плеј-оф места?

Добро, стварно морате бити Пол Сколс да се посветите томе, а не Лиги шампиона...

А какав је играч, кад већ нико није био као он, какав је био Пол Сколс? Такав да га ни навијачи Ливерпула, Арсенала или Челсија, они што су остајали без зуба и без гласа проклињући, псујући, мрзећи Јунајтед и све Фергусонове бебе из жетве '92. на '93, могли да га воле, желе, да маштају о њему отворено.

Нисте морали да се кријете, Сколс је био толико добар – пас! шут! контрола! кретање! визија! борбеност! жути и црвени картони! – да би било сулудо не ценити га, не схватати колико је битан, другачији, непоновљив.

Знали су то, чак и много боље од нас лаика, момци који су играли против њега, а камоли они што су са њим делили свлачионицу.

Рој Кин је признавао да не би био ништа без Сколсија напред (мада неће издржати да га не пецне због наводне “досаде”, зато што је, за разлику од свих осталих играча, изгледао, понашао се, носио се и возио аутомобил као да живи у маленом стану у каквој социјалној згради), Ћави – а поновили смо недавно лекцију да је Ћави знао баш све – га је назвао најкомплетнијим централним везним фудбалером у последње две деценије, обожавали су га Зидан, Анри, Луис Фиго, Роберто Карлос, Давидс, Пирло и Гвардиола, Фабио Капело га је на коленима молио да се врати у репрезентацију...

Откако је окончао симпатичну каријерицу у којој се ту и тамо узео неки трофејчић (11 титула, две Лиге шампиона, три ФА купа) и постигао који голић (155 у свим утакмицама, а утакмица је било 499 у Премијер лиги и 718 укупно), Пол Сколс био је кратко помоћник Гигсу на Олд Трафорду после одласка Мојеса, још краће је са Гаријем Невилом водио Салфорд – клуб из Конференције који држи Јунајтедова “Класа '92” и у којем има десет одсто деоница, што је умало била препрека за преузимање Олдама – и појављивао се у телевизијским студијима, где је, између осталог, оштро критиковао Мурињов стил (па ће сада моћи, рекли би Енглези, да стави паре тамо где су му била уста).

Најредовнији је био управо на Баундари парку, пошто Сколс ни за време играчких дана није тајио да је Олдам његов први клуб, због оца који је обожавао Латиксе још пре златних дана Џоа Ројла, а да се Јунајтед успео изборити тек за коректну другу позицију.

Сада ће риђокоси ћутолог морати да буде много оштрији према играчима, искренији према навијачима, отворенији за медије, социјално асертивнији, ако мисли да му тренерски посао крене, ако мисли да Олдам Атлетик извуче из буле којој се, све до ове недеље, није назирало дно.

Име клуба поносно стоји међу оном братијом која себе може да назове “Оснивачи Премијер лиге”, али то је, отприлике, једина ствар за зор у протекле скоро три деценије.

Од испадања већ у другој сезони новооснованог првенства, Олдам – вицешампион из ратне 1915, када их је за бод надјачао Евертон; тривије ради, последња три места те сезоне заузели су Манчестер Јунајтед, Челси и Тотенхем – упорно је, стрпљиво, доследно и незаустављиво клизио ка све нижим лигама, уз сијасет погрешних процена, финансијских малверзација, киксева менаџмента и бунта навијача.

И биће потребно много вере, наде и оптимизма да се клуб врати тамо где припада. А то је, ако слушате његове навијаче, “макар” Чемпионшип.

Све то, почев од овог уторка, првог од, надаће се, многих које неће проводити слушајући химну Лиге шампиона (мало ли ју је пута чуо?) већ вичући савете момцима што играју главомет испред њега, све то врло добро зна Пол Сколс.

Као и када смо говорили о Џерарду, Лампарду, Солскјеру, то што је неко био добар играч – а Сколс је био предобар играч! – уопште не значи да ће бити добар тренер; у исто време, уопште не значи ни да неће, правила једноставно нема, и треба уживати у овој, како је већ неко приметио, реал-лифе симулацији игре Фоотбалл Манагер, где велики фудбалери чешће постану менаџери него што не постану.

А биће и неких који му неће желети успех, њему, легенди игре, случајном суперстару, анти-селебритију, тихом ученику сер Алекса Фергусона, типу којем се клањао скоро цео фудбалски свет.

Добро, када кажемо “неких”, мислимо искључиво на Жозеа Муриња; остали, па били они и навијачи Ливерпула, Арсенала, Челсија, Ситија, остали ће и у јеку још једне луде ноћи Лиге шампиона бацити макар пола увета ка некој тамо четвртој лиги и јефтиним рефлекторима што осветљавају плаво-беле столице и једног црвеног момка испод њих.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс