Интервју - Николић: Тренери и играчи нису проблем српског фудбала!

Нешто мора да се мења! Тренер Видеотона о незаборавној години у Мађарској, Владану Милојевићу, Бати Мирковићу, шансама да се врати…

Фудбал 11.01.2019 | 22:57 Супротно одмаћеном “где прође, трава не расте”, за њега се може рећи да – цвета. Потврда су резултати. Где год је радио последње четири сезоне увек је био први. У Партизану необјашњиво смењен док је хитао ка дуплој круни, клупу Олимпије напустио под притиском јавности, иако је био испред Марибора, по повратку у Хумску овенчан трофејима, а плодоносан низ наставио у Мађарској, освојивши шампинонску титулу у првој години сарадње са Видеотоном, да би у наредној клубу из Шекешфехервара омогућио Лигу Европе и у њој био конкурентан до последњег кола.

Довољно аргумената да се Марко Николић сматра једним од утицајнијих стручњака млађе гарде у Срба, а недовољно да се нађе у конкуренцији за тренера 2018, јер и сам признаје – има бољих.

“Избор Владана Милојевића је апсолутно заслужен, освојио је титулу и увео тим у Лигу шампиона. Имам и ја круну државног првака, плус пласман у Лигу Европе, што значи да је стратег Црвене звезде на степенику изнад”, џентменски ће 39-годишњи стратет Видија за МОЗЗАРТ Спорт.

Утисак је да се не претвара, стварно мисли све што каже, те образлаже:

“У последње две сезоне колеге су ме бирале за тренера године и у Србији и у Мађарској, међутим, колико год пријало, то ми не значи ништа. Нити се осећам повређено ако не добијем награду, нити мислим да сам бољи од других кад је добијем. Мене вуче глад за трофејима и међународним успесима. Последње четири сезоне, где год смо радили мој стручни штаб и ја, увек смо били први. И хоћу још. То ме држи”.

Штавише, током разговора са Николићем уверили смо се колико цени колеге распрострањене на различитим меридијанима. Сматра да би се свако од њих вратио у
Србију само да је спортска, па И друштвена, клима повољнија.

“Славиша Јокановић је најправио подвиг вредан пажње са Фуламом, Владимир Ивић у Израелу малтене на половини шампионата обезбедио титулу, Чикаго верује Вељку Пауновићу потврђено новим уговором, Милан Раставац бележи сјајне резултате у Грчкој, Вук Рашовић је у Емиратима, Славољуб Муслин у Саудијској Арабији, Александар Станојевић се вратио у Кину… Можда сам неког заборавио, нек’ опрости, али су и они довољни да констатујем како проблем српског фудбала никад нису били тренери. Нити играчи. Види се то оног тренутка кад оду и докажу се у иностранству. Да побројим само оне на топ нивоу: Александра Митровића, Луку Миливојевића, Луку Јовића, Блекија Миленковића... Причамо о млађима. Да не помињем старије, доказане у сваком смислу, попут Матића и Коларова. Закључак за све: нису они пробем. Ти момци су до јуче играли у Србији, а ови људи што сам их малопре навео тренирали их. Кад их ставимо у боље услове показују шта могу. Ваљало би то поштовати”.

Закључак: да нам таленти не би одлазили као тинејџери, а тренери на прву “јаку” инострану понуду потребно је променити околности у којима се такмиче. Створити услове какви владају преко. Не (само) у финансијском смислу.

“Ово захтева прецизно објашњење. Прво, Србин сам, Београђанин, ово је моја база, овде ћу живети. Не волим ништа друго као овај град и ову земљу, где сам формиран. На томе сам захвалан и увек поносно истичем, да не би било “отишао у Мађарску, па паметује”. Упркос свим проблемима, овдашњи фудбал је способан да изнедри квалитетну струку. Сви смо кренули одавде. Нисмо сам Марса пали у земље о којима сам малопре говорио. С друге стране, амбијент креиран годинама, није добар. Пратим шта се дешава и не могу да верујем какве су теме овде у првом плану. Играчи и струка гурнути су у запећак, а истурени су разни функционери, прича се о ФСС-у, Заједници, судијама, а они би требало да буду сервис за најважније – играче. И тренере. Инфраструктура нам је у катастрофалном стању. Чак у поређењу са државама које нису светски врх, попут Мађарске. То не могу да направе играчи и тренери”.

Упркос свему, непресушни смо извор талената, људи гледају фудбал нетремице и кад иде и кад не иде.

“Зато што нас краси емоција. Фудбал је Србима битан део живота, урезан у менталитет народа, гладног успеха. То нема баш свуда на свету. Нити сам позван да предлажем решења, нити имам снагу да идеје спроведем, али без системског решења – а то значи директног учешћа државе, да ли у виду приватизације или другог облика – неће на добро изаћи. Нешто мора да се мења”.

И ПАРТИЗАНОВИХ ПЕТ МИНУТА ЋЕ ДОЋИ, МОРАМО ДА БУДЕМО СПРЕМНИ

У супротном, ризикујемо да опет неко каже “одлазим из српског фудбала”, као што је баш Марко Николићизговорио лета 2017, после дупле круне.

“Одговорићу контром: да ли је могуће да ћемо поново изгубити људе попут Салета Станојевића, Владе Ивића или, можда, Зорана Мирковића? Нико од нас не био био срећнији да ради у Партизану и остане десет година у свом клубу, граду, земљи, него да јури по иностранству? Сигуран сам да код сваког од нас постоји жеља да се једном врати, међутим, бољим се да тај тренутак не видим. Још”.

Гробари би волели, из Хумске су звали. Више пута.

“Никад не реци никад. Фудбал је чудна ствар, поготово кад је Партизан у питању. Више од обичног клуба. Макар било много тешко, као што је сад мом великом пријатељу Мирковићу, ипак је седење на клупи у Хумској привилегија, задовољство и част. Исто важи и за Црвену звезду. На европском нивоу, нису то обични клубови. Богат не значи аутоматски и велики клуб. Никад се не зна... Само, то је исто као за играче. Као кад бисте питали Митра што се не врати сад, у напону снаге, да игра за Партизан? Верујете ми, волели би и он и играчи сличних година, само да су услови мало бољи”.

Још која о колегама. Илустративно:

“Увек ћу говорити да имамо добру струку. Потврдили су то Сале Станојевић и Милојевић пласманом у Лигу шампиона, Ђукић у Лигу Европе, стално из неког хендикепа, Друловић постао првак Европе за омладинцима, Вељко првак света. Зар то нису докази да наши тренери могу да се квалитетно такмиче са колегама на највишем нивоу?”.

Уверили смо се у то јесенас, на примеру Владана Милојевића. Говорило се о привилегијама у првенству, а онда дође до Лиге шампиона, па у њој узме бод Наполију и победи Ливерпул.

“Тренери нове генерације, попут Милоја, Јокана, Ивића су доказани. Питамо се често „утисци или бројеви“? Наравно, бројеви. Зар има потребе да после свих бројева хвалим Владу Милојевића? Шта ново да кажем, кад све симпатије заслужује. Сам се за њих изборио. И то бројевима. Имам потребу да кажем коју лепу реч о Зорану Мирковићу. Данас нема број, али знам колико је посвећен”.

Ако ћемо реално, није имао ни са чим да ради. Клуб тек мора да га снабде квалитетним материјалом, да бисмо могли да судимо о Батиним дометима.

“У игри Партизана види се јасан његов печат. Мени је то довољно. Начин игре у односу на претходни период, једноцифрен број примљених голова, организација прекида… Сад је тренутак да се Мирковић подржи, да оствари пресудан утицај на селекцију играча, да се не правим много паметан, зна добро шта да ради. Цела прича око Партизана мора да добије обрисе стратешке. То је његов и посао спортског директора”.

Види ли, у околностима српског фудбала, које је и сам апострофирао, Марко НИколић, боље дане за Партизан?

“Овде све доживљавамо фаталистички. Пре само годину и по освојили смо дуплу круну и добили три од четири утакмице за Звездом у сезони. После нас вечити ривал је узео титулу и изборио пласман у Лигу шампиона. Да ли то значи да је Партизан тад био страшан, а Звезда ужасан клуб, а сад обрнуто? Не могу и једни и други истовремено да буду прваци. Као што није Реал Мадрид сваке године први или као што је Јувентус био у Серији Б. Можда је ово Звездиних пет минута, са свих аспеката, али морамо да се спремимо за наших пет минута. Они ће доћи. Не сами од себе. Морамо да се изборимо. Ово време да искористимо за стратегију која не значи резултат 1. фебруара 2019, већ у августу 2019, мају 2020. и изнад свега у августу 2020”.  

РАНКО, АНТАРА, ТУМБА И ДУЛЕ ЗА ЦЕО ЖИВОТ

Јасан циљ. Групна фаза УЕФА тамичења. Иста она до које је рођени Београђанин стигао са Видеотоном брже него што су људи који су га ангажовали очекивали.

“Идеја је била да на крају трогодишњег плана дођемо довде где смо стигли после само једне сезоне. План је био да у првој сезони будемо прваци и креирамо тим који би, уз завршетак стадиона, у трећој сезони стигао до Европе. То смо урадили после 14 месеци, због чега су не само у Видеотону, већ целој Мађарској, еуфорочни. О томе говоре крцате трибине стадиона у Будимпешти на коме смо играли међународне сусрете, док се наш градио”.

Памтиће се вечно у Секешфехервару 2018. година. Најпре по титули, трећој у историји клуба, па по томе што је после седам година Мађарска дочекала клуб у групној фази Лиге Европе. На том путу избачени су Диделанж, Лудогорец и Малме (сва три тима после елиминације у  квалификацијама за Лигу шампиона играла Лигу Европе), а касније остварена дупла победа над ПАОК-ом. Упоредно са спортским подвизима, изграђен је модеран стадион, један од најлепших у земљи.

“Потпуно су другачији од нас. И по квалитету и по ритму утакмица. Играчка „намазаност“ и потенцијал у виду младих фудбалера су на нашој страни, ритам мечева на њиховој, игра се брже и динамичније. Инфраструктура? Далеко у њихову корист. Сви клубови елитног ранга имају нове стадионе, шта више да причам… Нико се не бави суђењем. У сваком колу десе се два, три изненађења. Последично томе, лига је изједначена, чиста. Разлика између прва два клуба и осталих није велика као у Србији, где Партизан и Црвена звезда имају огромну предност у квалитету у односу на клубове са дна табеле. Организационо су перфектни. Ми имамо више талента и играчког безобразлука, а они бољи ритам. Ко жели, нека извлачи паралеле”.

Тренутно је Види пет корака иза лидера Ференцвароша.

“Чека нас неизвесна трка. Сведоци смо шта се десило прошле године, у последњих месец и по дана седам пута смо се смењивали на врху. Изашли смо из пакленог распореда, иза нас је 35 такмичарских утакмица, што значи да смо одиграли целу лигу само за јесен. Фарди их има 25. У последњих осам кола преживели смо пет дербија, два са Ујпештом, по један са Хонведом, Дебрецином и Ференцварошем. Између тога смо имали БАТЕ Борисов и Челси, плус куп утакмицу. Из тога смо изашли на фантастичан начин. Сличан распоред предстоји лидеру на почетку пролећа, ми ћемо се фокусирати на првенство и оптимиста сам да опет можемо до славља”.

Претходну годину, између осталог, из угла Марка Николића, обележио је и нови уговор. До лета 2020. Прихватио је баш из, неколико пута наглашене, атмосфере.

“Мађари гаје добар однос према спорту. Медијски, креирају позитивну слику. Поносни су на све своје у иностранству, пажљиво их прате у свим спортовима. Тамо су спортисти у првом плану. Здрава атмосфера. Власници клубова и спортски радници се не ескпонирају. Примера ради, не знам ко води лигу, али зато знам све играче. Наравно да занима јавност зашто сам померио неког фудбалера из екипе, међутим, нема трачева, нисам доживео препуцавања клубова, судије нису тема. Кад сам дошао, питао сам се ко суди, а они ме гледају испод ока. Кажу, „ма, није битно“. Навикао сам на здрав амбијент. Свака им част на томе. Дешавају се грешке, као и свуда, чак мислим да су српске судије добре само кад желе да суде, али то тамо није тема”.

Пред одлазак у Марбељу, на припреме уочи почетка другог дела сезоне, Марко Николић је осетио потребу да јавно истакне људе који су пресудно утицали на развој његове каријеру.

“Први је, без обзира неке варијације у нашем односу последњих година, Ранко Стојић, јер ме је са 28 година поставио за тренера Рада, подржавао. После тога сам велику помоћ уживао сам од Радомира Антића, пошто ме укључио у стручни штаб репрезентације. И дан-данас се чујемо. Касније је велики допринос првом доласку у Партизан дао Љубиша Тумбаковић. Истовремено и Душко Вујошевић. Увек је био благонаклон према мени, о чему сведочи начин на који је бранио моју позицију на крају првог мандата и телеграм, после освајања дупле круне, чији садржај није за јавност. Чуваћу тај папир цео живот. Дулета сматрам својим, никад се таквих људи на одричем”, јасан је тренер који је напустио српски фудбал, али ће му се, пре или касније, провејава то из сваке његов речи, вратити.

Извор: моззартспорт