Прича - видео: Тешовић је у праву... И Мирковић је у праву!

Како се играо некад, а како сад?

Фудбал 15.12.2018 | 21:45 Зима је прво свратила у Хумску улицу. Буквално и у пренесеном значењу. Ем је снег прекрио терен толико да не може да се игра фудбал, ем је Парни ваљак остао заглибљен у сопственој немоћи и на двоцифреном минусу у односу на лидера сачекаће наставак првенства. Сусрет са Мачвом, на премијери 21. суперлигашког кола, отворио је низ питања у стању у коме се налазе и црно-бели и српски фудбал.

Прво, о домаћину. Прецизније, о његовој снази. Дуел са екипом која важи за једну од најгорих на гостовањима морао је да се добије таман бомбе падале, а не снег. Временски услови јесу ограничавајући фактор, међутим, зар нису били и раније, кад је Партизан имао далеко боље тимове и било му је свеједно хоће ли му на црту изађи Реал Мадрид, Црвена звезда или Шахтјор? Све их је тукао. Краљевиће 3:0 тако да су се смрзли од страха да не испусте предност стечену у Шпанији (4:0) и једва се провуку до наредног кола Купа шампиона 1956. године.



Вечитог ривала у вејавици – пазите сад – 16. априла 1997, кад је Драган Ћирић постигао један од спектакуларнијих голова у овдашњој светковини за 2:1. Украјинце, кад је на леденом терену Ламин Дијара донео српском представнику победу на опроштају од групе Лиге Европе. Заједнички именитељ ових утакмица је да је сваки пут Партизан имао толико јак тим да је могао да се избори и за ривалом и са спољашним фактором.



Најпре Милоша Милутиновића, за кога је велики Сантјаго Бернабеу констатовати у мемоарима како је због игре у београдском реваншу, пред 40.000 промрзлих гледалаца, понудио Плавој чигри бланко чек да пређе у Реал. Онда онај тим од пре две деценије и кусур, са Чакаром, Ћирићем, Томићем, Вукићевићем... И резервистом Дарком Тешовићем – у петак вече на клупи Мачве – по многим параметрима бољим од садашњег. Или, на пример, како вам звуче имена Мореире, Дијаре, Крстајића, Љајића, Ломића? Пре само девет година закопали су Рударе у београдске сметове. Мало раније на истом месту два гола су дата Дњепру кад су Гробари гледали салто Обијоре Одите. Има таквих примера колико вам воља... Уосталом, први вечити дерби игран је на -19!?

Само, изгледа да у садашњем тиму Партизана, очигледно лоше селектираном, нема довољно квалитетних фудбалера, способних да се издигну изнад ситуације и добију утакмицу у којој ривал не прелази центар чак и ако има играча више. Наравно, снег успорава лопту, отежава кретњу, прија екипи која се брани и(ли) чува почетни резултат, што значи да услови нису били исти за све, иако се тако чини. Мада, лепо је приметио баш Дарко Тешовић:

„Ови момци су професионалци и искрено ми их је жао, али жао ми је и рудара који копају у руднику. Уосталом, сви смо ми играли по оваквом времену. Играчи морају да се прилагоде, и на плус 35 и на минус десет“.

Дакле, до квалитета играча је. Или изостанка истог. То је тема којом би у Хумској 1 морали да се баве, јер је овај тим лоше селектиран и зато најављена реконструкција мора да буде урађена темељно како играчи и(ли) тренери не би посезали за изговорима, на шта им је још пре почетка сезоне сугерисао Милорад Вучелић:

„Тражим од вас да не показујете умор, нити да га наглашавате у својим коментарима пре или после утакмица. Припреме служе да стекнете снагу. Пред вама су дуга и тешка такмичења. Не помишљајте на умор. Даровоти сте и волите оно што радите“.

То је једна страна медаље. Друга се тиче питања да ли је Партизан – какав год да је – приморан да игра утакмице у којима је јасно да фудбала не може да буде. Бар оног актрактивног. Прошле године тако је било у Крушевцу по каљузи у претпоследњем колу првог дела сезоне, кад је Милорад Мажић инсистирао да се игра у околностима у којима навијачи Напретка грудвама гађају голмана Владимира Стојковића. Или седам дана раније, кад је баш Стојковић у завршници дуела са Војводином, између осталог баш због лоших временских услова, направио кикс и омогућио гостима из Новог Сада да изједначе. Онда овај кијамет са Мачвом. Ниједан од тих сусрета Партизан није добио.

Питање је да ли је требало да их игра. Да ли је, као клуб, довољно утицајан да каже „нећемо“. И то потанко и аргументовано образложи. Јер, није лако одложити утакмицу УЕФА такмичења, што због термина, што због ТВ права, међутим, у условима српског фудбала, где се и Црвеној звезди и Партизану често праве уступци – сетимо се само одлагања мечева током лета, да би се боље спремили за мечеве на европској сцени и ове и прошле сезоне – логично је било очекивати да се и поменуте утакмице пролонгирају за неки други термин. Поготово што ће их на пролеће бити довољно. Зато, као што може да се схвати Дарко Тешовић, због речи о пролагођавању свакојаким условима, тако би требало разумети суштину излагања Зорана Мирковића, које сеже даље од покушаја анализе утакмице, већ пажњу пребацује на оне који воде такмичење или српски фудбал уопште:

„Морам да кажем да се много тешко сналазим или се уопште не сналазим у овим у овим временима, а ту не мислим на временске услове. Добро ћу размислити шта даље“.

Неко би рекао да се Бати не допада клима у којој обитава и да је ово наговештај преиспитивања одлуке да ли остаје у Партизану. Или га напушта. Не би био први који то чини не само због унутрашњих околности, јер и Марко Николић је после дупле круне рекао да не одлази из Партизана, већ из српског фудбала. Оног у коме се, између осталог, снег чисти лопатама. Уместо да снега уопште и нема, јер колико год да је скупо, инвестирати у куповину грејача испод терена или ВАР технологију далеко је јефтиније од тужне слике котрљања наранџасте лопте игралиштем или спорних ситуација које после сваког кола красе утакмице овдашњих претендената на трофеје.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар спорт, МН Пресс