Отишли на годину, а прође живот

Прије тачно 50 година је Њемачка потписала споразум с бившом Југославијом о врбовању радне снаге. Многи југославенски гастарбајтери су дошли на годину-двије – и остали читав живот.

Регион 12.10.2018 | 11:04 Жичана ограда, полицајци с аутоматским пушкама и псима чуварима, строги погледи и униформе, које су подсјећале на логоре из Другог свјетског рата. То су први утисци тада 19-годишње Босиљке Сцхедлицх која је прије тачно 50 година као гастарбајтерка дошла у Берлин.

Авион је са групом југословенских радника с којима је и Босиљка стигла слетио прво у Источни Берлин, а затим су аутобусом одвезени у привремене домове преко границе у Западни Берлин, добро се сјећа Босиљка Сцхедлицх. Тамо их је чекало још више ратних рана: "Видјела сам трагове рата и на лицима многих усамљених жена које су шетале саме с псима. Видјела сам их и на људима којима су фалиле руке или ноге, многим мушкарцима који су у инвалидским колицима гурани кроз град и притом сам се питала: Гдје су они провели рат?", каже ова 69-годишњакиња.

И у сутерену дома у којему је била смјештена скупа с око 1.200 других Југославенки су становали протјерани Нијемци из Источне Пруске и Шлезије.

"За мене је то био сусрет с прошлошћу коју су доживјели моји родитељи", каже Босиљка.

Али, о прошлости она у том тренутку више није хтјела превише размишљати, јер је у Њемачку дошла ради своје будућности, како би зарадила коју марку за факултет који је хтјела уписати.

"На годину дана сам дошла, али та година једноставно не пролази", шали се ова бивша гастарбајтерка која управо проводи "пензијски стаж" у једној трошној кућици на хрватском острву Шипану.

Реновирање те кућице која се налази насред острва је за њу и у неку руку осјећај "повратка коријенима". Ова Далматинка је као Босиљка Гргуревић рођена у Сплиту. Као дијете је живјела у једном селу Далматинске загоре и у Каштелима, а након матуре се одлучила – као и многи њени сународници– своју срећу окушати као гастарбајтерка у Њемачкој. Испрва је радила у једној фабрици, али је већ након пола године постала преводилац у једном дому за жене.

Све до тог тренутка се њена гастарбајтерска прича не разликује пуно од оних прича многих других из бивше Југославије. Али, Босиљка Сцхедлицх је кренула другим путем. Пола плате је уложила  у курсеве њемачког језика, затим је добила боље послове и уписала факултет у Берлину. "Живот ме узео под своје и уопште нисам размишљала о повратку", каже Бисерка.

Многи њени сународници су, међутим, остали у некој врсти "гастарбајтерског модуса", јер су се и сами сматрали само гостујућом радном снагом, каже социјалдемократски заступник у њемачком парламенту (Бундестагу) Јосип Јуратовић.

"Та прва генерација гастарбајтера је мислила радити неколико година, нешто новца уштедјети и затим се вратити".

Јуратовић је и сам био гастарбајтер. Његова мајка Катарина је такође била међу оним гастарбајтеркама које су 1968. дошле на привремени рад у Њемачку. Она је добила посао у једној фабрици конзерви, а син је одрастао у домовини код баке и дједа – судбина коју су дијелиле многе породице тих година. Након завршене основне школе, Јосип Јуратовић одлази код мајке у Њемачку и у близини Хеилбронна изучава занат за аутомеханичара.

Након тога је више од 20 година радио као радник на траци, прије него је започео своју политичку каријеру у Берлину. Своју миграцијску причу Јуратовић описује сљедећом реченицом: "Дошао сам као гастарбајтер, постао затим мигрант, а данас сам Нијемац миграцијског поријекла".

Та реченица је, међутим, индикативна и за многе друге људе из бивше Југославије којих у Њемачкој има више од 1,5 милиона, а које се често назива групним именом "Југоси".

Тим гастарбајтерима је 80-их година постало јасно да повратка у домовину нема, каже Јуратовић, и због њихове дјеце која су у међувремену похађала школе, одлично говорила њемачки језик и која су се све више удаљавала од оног друштва из којег долазе њихови родитељи, а које су познавала само из времена љетних распуста. "То је била прва спознаја да се неће вратити. Друга је, нажалост, за људе из бивше Југославије била рат на тим подручјима, кад је многима постало јасно да заиста нема повратка", каже Јуратовић.

Тако су се ти људи нашли пред још једним великим изазовом: интеграцијом. Њемачко друштво је, међутим, сматрало да је та марљива мигрантска група већ сама интегрисала. Разлог томе је што се културолошки људи с тог подручја не разликују пуно од Нијемаца, а и изгледом су „невидљиви“ у њемачком друштву и не упадају у око, напомиње Јуратовић.

(ДW)