Прича: Позајмица као карта у једном правцу...

Мало је таквих као што су Заховић и Брашанац! Када Партизан пошаље фудбалера на позајмицу, то се врло ретко завршавало тако што би се играч вратио и заблистао у црно-белом дресу.

Фудбал 18.09.2018 | 23:31 Гвинејац Сејдуба Сума дошао је у Партизан као најскупље појачање у историји клуба, а из клуба је отишао, једва, у смирај прелазног рока и то на позајмицу у Макаби из Хаифе. Нису успели црно-бели да пронађу купца за везисту који је требало да буде вођа екипе, па су морали да се задовоље и оваквим аранжманом у којем ће израелски клуб исплаћивати Суми целокупну зараду у том периоду. Имаће Макаби и право откупа уговора на крају ове сезоне, али цела прича могла би да се сагледа и из другачијег аспекта. Постоји међу навијачима црно-белих мишљење да би ова позајмица могла да "легне" Суми и помогне му да проигра па да се онда на лето 2019. врати као фудбалер који би заиста могао да преузме улогу играча који прави разлику на терену. Међутим, историја барем она која се тиче фудбалског клуба Партизан, каже да би такав случај представљао један од ретких изузетака који на неки начин потврђује правило.

Гледајући последње три деценије, готово на прсте једне руке могли би да се наброје фудбалери које је Партизан послао у неки друг клуб на позајмицу, а они се касније вратили и постали важни шрафови у игри. Вероватно најсветлији пример у том смислу је Словенац Златко Заховић који је 1989. дошао у Партизан након што га је приметио Милко Ђуровски који је тада служио војску у Марибору. У првој сезони добио је шансу на кашичицу, а онда је у лето 1990. године отишао на позајмицу у Пролетер из Зрењанина и тамо помогао екипи да оствари историјски успех и освоји четврто место у последњој сезони у којој су играли сви клубови бивше СФРЈ. Након тога, вратио се у Партизан, освојио куп, па титулу, давао је голове у дербијима, а отишао је као један од љубимаца навијача.

Међу ретке позитивне примере, поготово за оне нешто млађе љубитеље фудбала, спадају Ламин Дијара и Дарко Брашанац. Дијара, је додуше, из Партизана отишао на позајмицу у Ал Шабаб као први стрелац домаће лиге и трофејни фудбалер. Није имао среће у клубу из Уједињених Арапских Емирата, сломио је ногу и највећи део сезоне провео опорављајући се. Вратио се после годину дана у Партизан, и мада због повреде то није био онај стари Дијара, постигао је 12 голова и дошао до бројке од 100 постигнутих голова у дресу црно-белих.

Када је у питању Брашанац, у прве две сениорске сезоне у Партизану није успео да се избори за статус стандардног првотимца, па је у лето 2011. године позајмљен Смедереву. Одиграо је веома добру сезону у Ђурђевом граду, вратио се после годину дана у Партизан и како је време одмицало, постајао све значајнији играч у тиму. Врхунац за њега била је сезона 2015/16 у којој је понео капитенску траку.

На овом списку могли би још да се нађу, рецимо, Ивица Краљ који је као клинац дошао у Партизан па играо на позајмицама у Јастребцу и Звездари док се није зацементирао у стартној постави Партизана, а ту је и његов колега са гол линије Никола Дамјанац који је својевремено пекао занат једну сезону у дресу ОФК Београда, пре него што је постао црно-бела јединица.

Е сад долазимо до оне категорије која је била много чешћа кроз историју Партизана, а то су играчи којима су позајмице малтене значиле карту у једном смеру. Била је ту плејада играча, неки су означени као важни, други као мање важни, трећи као велики потенцијали, али им привремени доласци нису донели много тога доброг. А углавном је и Партизан лоше пролазио.

Списак је дугачак, а трудићемо се да поменемо већину оних у које су навијачи Партизана полагали какве-такве наде. Рецимо, ту је Борко Веселиновић, нападач који је 2003. стигао пред врата прве екипе, али је после силних позајмица у Србији у Португалији отишао из клуба 2008. Небојша Маринковић је доста обећавао, у сезони 2006/07 дао чак 14 голова, али је после позајмица у Ираклису и Ђургардену напустио Хумску. Многи се сећају у Ненада Брновића који је у сезони 2004/05 био сјајан, али је у пролеће 2006. сломио ногу, дуго се опорављао. Вратио се на терен после две године, послат је на позајмицу у Рад, а када се она завршила, њему је истекао уговор са Партизаном и он је отишао из клуба.

Штопер Милован Миловић доведе је из Јавора у лето 2003. године са 130 суперлигашких утакмица у биографији, али су му позајмице у Обилићу, Јавору и Бежанији донеле исписницу из Хумске. Навијачи Партизана доста су очекивали и од Милоша Босанчића који је важио за суперталента у млађим категоријама, скупио је 20-ак наступа у првом тиму црно-бели, ишао на позајмице у Боависту и ОФК Београд, да би након тога завршио каријеру у Партизану. Идемо даље - ту је нигеријски нападач Обиора Одита који је дебитовао са два гола против Дњепра у Лиги УЕФА у зиму 2005, а само годину дана касније послат је назад на позајмицу у Јавор. По повратку у Хумску, одиграо је још годину дана, имао пар блиставих момената, дао и десет голова, али је продат у Ал Аин.

Попут Одите, и Милош Богуновић је имао добар старт у дресу Партизана, дао голове против Интера из Бакуа и Фенербахчеа у квалификацијама у Лиги шампиона у лето 2008, али касније, како је време одмицало, није успео да се избори за место у тиму. Послат је на позајмицу у шпанског друголигаша Кадиз 2010. године и по повратку у клуб, 2011. прешао у Нови Пазар. Сећају се навијачи Партизана и горостасног бразилског нападача Вашингтона који је требало да доминира у ваздушним дуелима. Дошао је из македонског Ђорче Петрова, провео годину и по дана у Партизану, а онда 2010. отишао у Борац на позајмицу и одатле се није више вратио међу црно-беле.

Ту је и Рајко Брежанчић, леви бек који није "преживео" после позајмице у Бежанији, затим Александар Давидов чији боравак у Хапоелу из Акре у сезони 2011/12 је значио практично и крај сарадње са Партизаном. Памти се, колико-толико, и Давид Манга један од ретких играча који је најпре прошао пробу у Партизану, одиграо 11 мечева, а онда у лето 2012. отишао на позајмицу у Хапоел Рамат Ган после које више није обукао дрес црно-белих. Дејан Бабић стигао је из БСК Борче у Хумску, ишао на позајмице у Слободу, Рад и Борац, али му то није помогло да обезбеди бољи статус у Партизану.

Још један Бразилац, Елиомар, стигао је из Ивањице у зиму 2013. уз велику помпу и хвалоспеве тадашњег спортског директора Љубише Тумбаковића, али се није уписао у стрелце током боравка у Партизану. Слали су га на позајмице у Грчку и Мађарску и на крају продали. Слична ситуација била је и са Филип Кнежевићем из чачанског Борца, али му боравци у Радничком из Крагујевца и Португалији нису донели ништа добро. Прави глобтротер био је и Стефан Ашковски, променио је пет клубова на позајмицама у Норвешкој, Србији и Македонији, али је на крају продат у Кајзери.

Леви бек Немања Петровић је после позајмице у Макабију из Нетање продат у Португалију у лето 2017,Исмаел Беко Фофана је преко боравка у кинеском Ћингдау добио исписницу у Хумској. За потпис Бранка Пауљевића црно-бели су се борили са Звездом, победили, али је сакупио само пет наступа за први тим. У клубу су се надали да би позајмица Радничком из Ниша могла да буде прави начин да се врати у форму. Дао је три гола на 39 мечева, међутим, Партизан га је продао у Мађарску.

И долазимо до краја списка на којем би, сходно, афинитетима, вероватно било место за још неке играче. ПреСуме, Партизан је на позајмицу послао и Украјинца Јурија Вакулка и то после само шест месеци у Арсенал из Кијева, а пре неколико недеља Огњен Ожеговић завршио је у другом Арсеналу, руском, из Туле. У оба случају клубови ће имати опцију откупа уговора. А Партизану, навијачима, па и управи, преостаје да се надају да би за годину дана могли да извуку какву – такву корист од садашњег трија који је на позајмицама. Ако се већ не врате као играчи који су способни да помогну црно-белима у освајању трофеја, онда макар да клуб заради на њиховој продаји.

Извор: моззартспорт