Прича: Мистер Зизу и Дон Фабио - како се Краљу говори “не”?!
Краљ је тај који одрубљује главе, чији палац подигнут увис или окренут наниже одређује судбину његових поданика, али Зидан никада није играо по сценарију. Марко Матераци и Клаудио Тарафел знају нешто о томе.
Фудбал 04.06.2018 | 23:00
Одлазиш у непознато, али одлазиш у легенду, с песницом подигнутом увис, чак и ако ти одавде све крене наопако, па се појаве душебрижници који ће ти говорити да си погрешио, да би требало да молиш за опроштај, имао си тај један тренутак када си сам себи био херој, човек који не да на себе. Када си био јачи од система.
Зинедин Зидан изненада је у четвртак, 31. маја, дао лекцију како то треба да се уради; пред читавим светом, пред камерама које су се чуле како зврје када је изговорио тих неколико реченица, троструки узастопни шампион Европе и тренер највећег клуба на свету пљуснуо је све у лице Флорентину Перезу чак и када му се није директно обраћао.
Није много важно ни да ли је Флорентино то сазнао ноћ раније или тог јутра или, како је изгледало у преносу уживо, баш онда кад и сви ми.
Ископаће то већ новинари наредних дана, биће медији крцати посластицама и прљавим вешом који ће изаћи из бљештавобеле фабрике злата и шампиона, кликтаће се на поуздане и оне нимало проверене информације, али све ће то бити мање значајно од онога што је урадио Зинедин Зидан.
Јер то се не дешава, макар не у Реалу. Није по сценарију. Није по ПС-у.
Краљ је тај који одрубљује главе, чији палац подигнут увис или окренут наниже одређује судбину његових поданика, чак и оних које зове принчевима и витезовима, знају Икер Касиљас и Раул Гонзалес, рецимо, нешто о томе, о људима којима је на старање дат клуб да и не говоримо. Краљ није навикао да му се не потчините, да му кажете не, а посебно не када му се чини – и чини се читавом свету – да сте најзад прихватили правила понашања на двору.
Устаљена пракса је да проведете ту годину-две, чак и три ако сте баш мили до кости плаховитим мадридским поданицима. А онда следи неизбежно: Реал вас оставља без посла, било да вам уручи отказ од којег се неки никада не опораве, било да се све заврши наводно пријатељски, оним разговором иза затворених врата који има само један исход, и после којег се медијима сервирају флоскуле са захвалницама, невешто прикривена шут-карта право у задњицу.
Само што Зизу никада није играо по сценарију, знају Марко Матераци и Клаудио Тарафел, рецимо, нешто о томе. Та ћелава глава увек је била само своја, чак и када је – или посебно када је – оставила отисак на грудима оног Италијана, и посебно сада када је Зинедин Зидан рекао историјско “не” Реалу и као тренер, након што је ономад напрасно скратио своју каријеру и првобитни боравак у Мадриду после Светског првенства 2006.
А требало би се вратити јаче од две деценије у прошлост да пронађете човека који је, макар једном (други пут ће већ бити мање паметан, а више надобудан), отишао својом вољом, под својим условима и овенчан круном која је тада имала скоро истоветни сјај као ова последња Зизуова.
Управо зато је дон Фабио Капело био човек који се нашао позваним да међу првима критички коментарише одлуку Зинедина Зидана, и који је могао да уђе у ум Француза што је прошао апенинску тактичку школу Карла Анжелотија, и ту плодну воћку накалемио своје играчко искуство, своју харизму, свој ноус.
Капело ће у четвртак увече открити да би Флорентино Перез готово извесно уручио отказ шампиону да се Реал, којим случајем, није домогао пехара у Кијеву.
Зато је, рекао је, Зизу отишао. А зато је отоич отишао и он...
Све је то Италијана морало подсетити на лето 1997, када је, после свега једне године, напустио Бернабеу; не толико помпезно као Зидан две деценије касније, али под својим условима, ма колико се тадашњи председник Лоренцо Санц – имена председника се мењају, али њихова набуситост остаје иста – упирао да објасни како је одлука била обострана.
Ако је Реал пре доласка Зидана уместо погубљеног Рафаела Бенитеза – Рафа није поседовао свлачионицу, није поседовао салу за састанке, на крају није поседовао ни своју канцеларију – личио на разбијену банду која моћној Барселони може само да пљуне под прозор украшен каталонском заставом, како тек описати расуло које је владало у лето 1996, после Европског првенства у Енглеској, када је Санц из Милана намамио Фабија Капела, обећавши му, иако је већ био пружио руку Парми, да ће све бити како Мистер заповеда?
Претходне сезоне, Реалова тренерска вртешка радила је убрзаним темпом, са ње се испадало наглавачке; Мадрид је завршио на најнижем месту на табели у новијој историји, били су шести и – можемо ли то данас уопште да појмимо – нису се квалификовали ни за једно европско такмичење. Реал без Европе? То не бива и не би смело да бива...
Екипа је била уморна и зловољна, а да ствар буде гора, Барселона је имала, говорило се, много бољи тим, имала је Бобија Робсона (и његовог тихог преводиоца и потом малог од тактике по имену Жозе Мурињо) и имала је ведету за којом су жудели сви. Младог Роналда на врхунцу жеђи и потентности, са 34 гола на 37 мечева у првенству и са медаљом Купа победника купова којег је освојио малтене сам.
Али Капело је волео изазове, и Капело ће за само годину дана поставити темеље новог Реала, оног који ће дванаест месеци по његовом одласку, мада с немачком машином, прекинути и предуги пост у Лиги шампиона.
Све је почело прелазним роком. Шест играча је дошло на лето, малтене за мање новца него што је Барса издвојила за Луиса Назарија, и сви су сем једног били погодак: Мијатовић, Шукер, тада двадесетогодишњи Седорф, млади и још косом богати Роберто Карлос, па голман Бодо Илгнер и на крају једини кикс, десни бек Секретарио из Порта који ће више пажње привлачити својим надимком – СекСкретарио – него играма.
Зато је већ на зиму уместо њега доведен проверени Кристијан Панући, а екипа је обогаћена и ЗеРобертом, иако је истина да Бразилац није у Шпанији показивао много од тога што ће га касније прославити у Немачкој.
Већ су ту били Редондо и Јеро и већ времешни капитен Санчис, а из Кантере је промовисан онај који је много знао и који је, на крају, урадио много мање него што је могао – мада никада нећемо заборавити титулу са Депортивом. Виктор Санчез, тек за коју нијансу мањи пријатељ лопте од ХуанаКарлоса Валерона...
Али напад, напад је био права прича, посебно што се тренеру тада спочитавало калкулантство и опрез. Шта бисмо данас дали за још таквог калкулантства!
Сви смо протекле сезоне били одушевљени како је играо трозубац Ливерпула, како су нападали, колико су лепо кликнули и како су мучили свачију одбрану, али том моћном трилингу у нападу лако би на црту изашао мадридски из те једине Капелове сезоне деведесетих: Мијат из Подгорице, пардон Валенсије и Давор из Осијека, тојест Севиље, играли су се као да се онај Мундијалито у Чилеу, где су први пут постали тандем, никада није ни завршио, сачекао их је деветнаестогодишњи вондеркид по имену Раул, и њих тројица су дали више од шездесет голова за девет месеци.
Пардон, можда би прецизније било рећи да је Капелов Реал играо с четири шпица, пошто ћемо тада упознати како уме да трчи, убацује се, центрира, шутира и сеје магичну прашину она бразилска муња Роберто Карлос.
Није све било бајно, и Капело је платио цену своје задртости и полагања на дисциплину: посебно је са Шукером и Седорфом имао проблема, пошто су њих двојица предњачили у одбијању да се повинују захтевима као што су забрана мобилних телефона, истоветна одела и кревет пре поноћи.
У Шпанији воле да кажу: Капело је тог лета отишао, а онда су стигли “ферарији”...
Реал је вратио титулу, али Фабио је много пре тога, упркос медијима који су одједном почели да славе “забавни” фудбал којим је Реал финиширао првенство, знао оно исто што је синуло ЗинединуЗидану вероватно прошле зиме, када су се у штампи одавно оштрили ножеви за њега.
Капело је са Берлусконијем увелико постигао џентлментски договор о повратку на Сан Сиро, мада се шок и неверица његовог саморажаловања не могу поредити са оним који је обишао планету последњег дана маја.
(Ето шта су игре судбине и колико далеко фудбал може да иде: Зидан ће своје прво “не” рећи управо Капелу, када после Мундијала 2006. оде у играчку пензију у данима када се Италијан поново досељавао у Реал; годину дана касније, баш ће Предраг Мијатовић бити носилац лоших вести по свог некадашњег италијанског тренера, када му као спортски директор уручи отказ.)
Којим ће путем поћи Реал Мадрид? То није најважнија дилема, јер ће Реал наћи свој стари пут пре или касније, мада треба рећи да је Капело типовао на још једног свог бившег пулена из те сезоне и још једно дете клуба, Гутија.
Можда је још занимљивије шта ће и како ће даље Зинедин Зидан, и како ће изгледати тренерски рулет, посебно након Светског првенства, сада када је и ова златна куглица у игри.
Али, једно је сигурно: Француз ће то смислити сам, баш као што је сам одлучио да се наруга газди и баци сенку на три титуле првака Европе које ће тешко ко икада поновити – и зато ће занавек остати “Зиданове три титуле” – и биће то, убеђени смо, нешто сасвим неочекивано и храбро попут отказа о којем смо сви једном сањали.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар