Интервју - Животна филозофија Невена Суботића...

Зашто вози мали ауто стар 10 година, а не Ферари; где и како проводи лета; зашто више не гледа ТВ; да ли је фудбал заменио цркву и колико мало је потребно за срећу. . . ? Некадашњи штопер Дортмунда и репрезентације Србије, а сада Сент Етјена отворено о томе шта га је навело на пут алтруизма и хуманости. . .

Фудбал 01.05.2018 | 23:00 Невен Суботић је и као играч и као човек нешто посебно. Мултикултурални изданак Југославије, Немачке и САД, власник чак четири пасоша. Некадашњи репрезентативац Србије, који се никада није међу Орловима снашао како треба, пре свега због церебралне потребе да не буде само и једино балкански фудбалер (и све што са тим иде) тренутно игра за Сент Етјен. Иако му је тек 29 година, богато и трауматично животно искуство, од избеглице из Босне до првотимца Борусије Дортмунд, али и несумњиви интелект створили су у њему јак осећај емпатије. Сажаљења за патњу других натерала га је да отвори фондацију која се бави проблемом воде, пре свега у подсахарској Африци, о чему је говорио у опширном интервјуу за Соцратесмагазин.де.

"Рано сам схватио да има много негативних ствари у животу, али да ли је само сазнање довољно... Закључио сам да је потреба активна партиципација у проблемима, не би ли свет некако постао боље место.", тврди момак рођен у Бања Луци, "Имао сам среће да сам одрастао у срећној околини, са добрим и здравим родитељима који су много бринули о мени и радили и по два посла не бих ли имао добар живот.  Прихватили су околности и искористили најбоље из њих. Од њих сам и видео да не треба никада очајавати када је тешко. Мораш утицати на оно што можеш да утичеш. На пример - да се окружиш позитивним људима."

Прокативност и жеља да се помогне где треба можда су негативно утицале на његову фудбалску каријеру, али су од Невена направиле икону већ сада.

"Оно што радим је да тражимо решења и резултате. Није двољно само имати добру вољу, ма колико то било добро, али је такође потребан и професионализам и посвећеност. Погледајте око себе... Ништа ме више не изненађује, па и то да сам један од ретких фудбалера који се активно баве оваквим стварима. Од почетка фудбалерима говоре - Само играј добро, пусти школу, гледај лопту! Стално те упоређују, мере, пореде, а заправо те фокусирају само на један аспект твоје личности. Све је то нормално, али се поставља питање - можемо ли нешто више да учинимо? Реалистичан сам по том питању, пошто су фудбалери стално усмерени на себе и фудбал, али много фактора утиче на здрав живот појединца. Једна од њих је друштвена одговорност, а ту не мислим на одлазак у болницу једном годишње и поклањање медведеића... Али то не би требала да буде само одговорност фудбалера, већ и клубова. Свих фактора."

Суботић животним ставом веома подсећа на два наша атипична спортска хероја - Ивана Ергића, али иНовака Ђоковића. Истину о животу тражи својим срцем, жели и неутаживо упија знање, али и сматра да је обавезан, као срећан, обезбеђен човек да помогне другима. Толико да му ни његов лични луксуз није важан. Штавише.

"Да би дошао до среће мораш се борити! Мало се даје животу не би ли се постигло нешто лепо. Свет, онакакв каквог га ја данас видим је нажалост негативан. Чињеница је да ће две трећине популације за две до три деценије имати проблема са водом. Па сваког дана умире хиљаде деце због нехигијенских услова услед недостатка воде. Са знањем и технологијама које данас имамо могли бисмо да решимо тај проблем. Води се борба да се искорисрте та знања и промене ствари, да дође до побољшања. То је борба која дефинитивно вреди. Изнова и изнова побеђујемо иако су то мали успеси. Ако свет макар мао буде боље место након ове борбе, мени то одговара. Човек мора увек имати циљеве јер је живот маратон без краја."

Наш ас сматра да је фудбал, од социјално освештених људи означен као проблем друштва, заправо позитивна ствар. Наравно, када је у правим рукама и са правим циљем.

"По мени је фудбал делом веома важан за друштво, посебно за децу која раде оно што виде. А то је опасно пошто фудбалери нису учитељи нити психолози, али их народ имитира. Фудбал има специјалан статус у друштву, сада служи за налажење утехе што је некада била функција цркве. Сада има више вере у клубове него у цркве, што даје невероватну моћ која може да се искористи за више циљеве. Многи клубови имају своје фондације што је свакако корак у добром правцу. Фудбал је одговоран за своју славу!"

Као једно од решења за бољи свет Невен види и у "изласку из животних чаура".

"Помажем и младим колегама и то не само око лоптања. Покушавам да им дам позитиван пример, па се деси и да ме понешто питају и ван фудбала. Трудим се да такав будем и са навијачима, да укажем на проблеме. Ми живимо углавном у затвореном кругу, мало се крећемо. А тако је и у школама и клубовима. Па у Америци су до пре 40 година школе и јавно биле расно подељене, а тај осећај, иако је сегрегација укинута, и даље је присутан. Ми живимо у еуроцентричном друштву, са погледом из само једног угла"

О томе какав је био и какав је сад, Суботић не крије да се знатно променио, али да то није било неочекивано нити негативно.

"Много тога сам покушао да продам и продао сам. Схватио сам, нпр. да нисам срећнији ако возим скуп аутомобил, тако да данас возим мали ауто стар 10 година. И то ми је довољно. Али, ја то не видим као жртву, већ као нову животну вредност до које сам дошао. У прошлости сам ценио друге вредности. Гледао бих МТВ и мислио како ћу купити овај или онај аутомобил... Сада имам друге вредности и потпуно друге идоле. И то је велико олакшање. Околина делом реагује са разумевањем, али делом и несхватањем. Људи који ме знају од раније верују да сам преодређен да будем овакав. Кад бих се пред њима појавио са Фераријем, мислили би да нешто није у реду. Има људи који постају срећни кроз луксуз, али тај осећај среће је ограничен. Надам се да ће једног дана постојати симулатор луксуза да свако може да осети о чему се ради и да види да ли жели тако нешто."

Алтернативан вид живота није му само "узео" Ферари, већ и ТВ што је све више случај међу образованим, самосвесним људима. Јер телевизија се, хтели ми то да прихватимо или не, претворила у маркетиншку машину. Питање је само шта нам са малих екрана продају - производе или политичке агенде. Истину и реланост све мање, ако не и никако.

"Сада су сви философи, али већина нема ни основно знање. За мене су најважније чињенице, а приметио сам да су извештаји медија једнострани. Зато сам и пре пет година престао да гледам ТВ."

Посао, али и хуманитарбни рад траже жртве, а то је мало времена за себе и своје најближе. Јел треба помоћи свету.

"Родитељи су поносни на ово што радим, апсолутно ме разумеју, мада би волели да ме чешће виђају. Али, са овим мојим начином живота немогуће је све усрећити. Када ово не бих радио, алтернатива би била да родитељима будем најабољи могући син, да сам им увек на дохват руке. Али, шта би то променило на боље у свету?"

Суботићева фондација углавном поставља пумпе за воду у Етиопији, у областима познатим по сушама, што он обавезно сваког лета обилази и проверава да ли све функционише. Посао хуманисте, алтруисте није лак нити једноставан, али је "награда" непроцењива.

"Није довољно само дати неком 10 евра и све је ОК. Не, важно је наћи приступ проблему који би изродио решење. Моја фондација се фокусирала на потребам за водом, нарочито у подсахарској Африци. Тамо деца са 20 литара воде на леђима пешаче километрима и сатима по несносној врућини, не би ли имали шта да пију. А и немају ни прближно квалитетну воду као што смо ми у Европи навикли. Трудимо се да тој деци дамо прилику да уместо по воду иду у школу, да се едукују. Успели смо у томе, а то ми је важно јер само уложили  много времена и страсти у фондацију. Најсрећнији сам био када смо обезбедили приступ води за преко 30.000 људи."

С обзиром на повреде које су га и склониле са највећих фудбалских сцена, те сада игра у Лиги 1, Суботић највероватније неће још дуго издржати у копачкама, а шта ће даље...

"Када не будем више играо фудбал видим се у фондацији. Не могу да замислим да живим као тренер или менаџер. Путовања, авиони, састанци, хотели, то није за мене. Никада немам осећај да сам нешто постигао, пошто сам самокритичан. Увек тежим ка перфекцији, али ако будем наставио да радим добре ствари, бићу и задовољан. А то ће ми најбоље рећи осмеси захвалних. Моја мотивација су људи. Срећем их и упознајем много. И није важно да ли знају да читају или пишу или говоре исти језик. Једним погледом у очи можеш да осетиш шта су преживели. Кад помислим само на мој привилеговани живот...", емотиван је бивши штопер Србије, "Много је неправди у свету! Лудница! Сваког дана невина деца умиру. Бројке су невероватне, а то није од јуче. Доћи ће и моје време да умрем и главно питање за мене ће тада бити: шта сам урадио са срећом коју сам доживео и коју нисам заслужио више него ико други на планети? Да ли сам упознао добре, фине људи и да ли сам с времена на време отишао у неку болницу. То је за мене шампионат, финале Лиге шампиона када гледам живот у целини."

Извор: моззартспорт