Прича: Телефон је почео да зуји и вибрира...

Помислио сам да може бити само једно. . . ! Никада не излазим пре краја утакмице и не подржавам оне који то раде. Али нешто је тада умрло и било је јасно да неће да васкрсне.

Фудбал 27.04.2018 | 23:00 Школа у коју иду моји синови је веома близу Хајберија, као и Емирејтса и у њој је забрањена употреба мобилних телефона. Сваког јутра моји синови са друговима, остављају своје телефоне у кухињи где те справе стоје цео дан утишане док се не заврши школски дан.

И тако су их, по обичају, у петак оставили, а ја сам сео да читам новине у нашој кући која је одједном постала мирна и тиха. Али одједном су телефони почели да зује и то сви у исто време. И тема је била само једна - фудбалски клуб Арсенал. Уосталом, само он може да изазове толико интересовање. Чак би и вести о севернокорејском нуклеарном нападу пале у други план на неколико дана. Истовремено, и мој телефон је почео да зуји и вибрира и већ тада сам помислио да толико фрку може да изазове само једна ствар - оставкаАрсена Венгера.

Момци који су оставили телефеоне код куће сада су у средњем тинејџерском добу. Нико од њих није гледао Арсенал како игра на Хајберију, већ су кренули на Емирејтс у периоду између 2008. и 2010. године. И имали су понекад у чему да уживају. Видели су Сеска Фабрегаса и Робина ван Персија на врхунцу каријера. Прославили су и освајање три ФА купа у четири године. Били су на стадиону оне ноћи када је Андреј Аршавиндао победоносни гол против Барселоне, као и оне ноћи када је Тијери Анри други пут дебитовао за клуб са 35 године. Када је ушао са клупе и послао лопту у даљи угао гола Лидс Јунајтеда, као што је радио много пута на Хајберију.

Али чак ни ове ствари нису вределе толико. Барселона је у реваншу лагано победила, а Анријев гол пао је на крају једне од најлуђих утакмица које сам гледао. Па и  победа у ФА купу над Хал Ситијем којом смо прекинули деветогодишњи пост без трофеја је до гола Кошчелног била прави трилер.

У већини ситуација, доживели су више разочарења него задовољства. Трке за шампионску титулу из којих смо испадали већ у марту, велике утакмице с великим ривалима које су углавном завршавале понижењима (колико год нам памћење досеже, ниједан навијач Арсенала никада није видео екипу како прима осам голова све до 2011. године). Гледали су Никласа Бендтнера и Емануела Ебуеа, Филипа Сендероса и Себастијена Скилаћија, Јоана Ђуруа и Карла Џенкинсона, Маруана Шамака, Андреа Сантоса и Мануела Алмунију. И то веома често. Сви они су им били директно одговорни за пораза ових осталих које су волели, пре свега Ван Персија и Фабрегаса.

Тачно је да већина фудбалских навијача доживи више разочарења него среће, али родитељи момака о којима причам памте нешто друго - осмогодишњи период у којем је Арсенал био међу најбољима у Европи. Био је рајски осећај поседовати сезонску карту у то време. То је био пасош за гледање најбољег фудбала у Британији, често и најквалитетнију забаву у Лондону. Та екипа вероватно није освојила трофеја колико је требало. А када већ причамо и Непобедивима из сезоне 2003/2004, нема ни навијача Арсенала који се већ у следећој реченици из тог периода неће сетити пораза од Челсија у чевтртфиналу Лиге шампиона који смо доживели као катастрофу. Али моја сећање на Венгера увек ће бити везано и за Анрија и Дениса Бергкампа,Робера Пиреса и Фредија Љунгберга, Патрика Вијеру и Сола Кембела, сезоне у којима су освојене дупле круне и игран је очаравајући, снажан, смртоносни фудбал који нам је одузимао дах. Највише што је ривал могао да уради против Арсенала на почетку 21. века је да избори корнер. Много чешће су противници примали него давали голове.

Али нико ко је сада млађи од 20 година се не сећа тог периода. А када медији оптужује навијаче Арсенала да имају кратко памћење, човек би могао да искористи исти аргумент против њих.

(АРСЕНОВИ НЕПОБЕДИВИ)