Прича: Фудбалски Брегзит...
Барнли је пројекат који нигде другде не може да се покрене из почетка, а вероватно да никада неће бити ни поновљен. Чак је и Пјулисов “британски” Стоук имао сенегалско срце. Лестерова шампионска титула била је полиглотски тријумф италијанског тренера, алжирског крила, француског везисте и тајландских власника. Ниједан клуб у Премијер лиги није тако посебан као овај из Ланкашира. . .
Фудбал 08.01.2018 | 22:00
Пре неколио недеља познати енглески голман Пол Робинсон, бивши репрезентативац и тазе фудбалски пензионер, који је последње две сезоне провео управо на Турф Муру, покушао је пред ТВ камерама да опише свакодневицу у овом клубу. Многе је то занимало, Барнли је преко ноћи од јо-јо клуба, који испада у Чемпионшип и враћа се у елиту сваке године, постао феномен због чињенице да је ове јесени доспео у топ шест клубова Премијер лиге, са скромним тимом и још скромнијим буџетом.
А оно што је открио натераће вас да их заволите. Ако већ нисте...
Наиме, у овом клубу влада страховлада, сурови режим који је завео тренер Шон Дајш. По многима један од најбољих енглеских стучњака у овом тренутку не преза од репресивних мера. Карактеришу га строга правила понашања која је прописао, кажњавање фудбалера, али и јавна осуда њихових прекршаја. Фирерски Дајш предводи Барнли, као да је учио посао у Северној Кореји. Уосталом, како другачије описати следећа правила:
Доњи део тренерке је забрањен на тренингу. Нема капе. Нема рукавица. Када се путује на гостовања, забрањене су слушалице у аутобусу. А у центру свега је „точак судбине“, с којег фудбалери који направе неки грех, као што су рецимо ношење погрешних чарапа или остављање прљаве тренерке после тренинга на поду, могу да сазнају каква их казна чека. Сваки “грешник” треба да заврти точак, па шта га задеси. А казна може да буде различита - од облачења костима Елвиса Прислија и његовог имитирања пред публиком, до казненог скока у хладну реку Калдер, која протиче у близини Барнлија.
Звучи британски, зар не? Па да. Доста је тога “британског" у Барнлију што их у ери модерног фудбала, када границе готово да и не постоје, издваја од осталих премијерлигаша. Шон Дајшима строгу политику довођења фудбалера, а то су углавном играчи посебних карактеристика које он тражи. Јер Дајш има свој стил фудбала, дијаметрално супротан од, рецимо, Гвардиолиног или Контеовог, али је његов и доноси му резултате. А да би тако остало, потребно је да пронађе и адекватне фудбалере који би се уклопили у његов систем.
Ако бисмо у једној речи описали Шона Дајша, онда би то била реч - британски. А то није само питање културе, већ и његовог пркосног карактера. У Премијер лиги, која је одавно прихватила спортски глобализам, тренутно седмопласирани тим на табели састављен је од фудбалера са Острва, из Скандинавије и британског Комонвелта. Странци у Барнлију су само Белгијанац Стивен Дефур и Аустријанац Ешли Барнс, мада је овај други цело детињство провео у Енглеској у граду Бату.
Другим речима, Барнли је демографски феномен, енклава британског фудбала у време када националне границе више не постоје. Оно што је посебно тачно јесте да је са Барнлијем британски фудбал доживео ново рађање. Ренесансу. Дошао је тренутак после много година када су петља, искреност, нефолирање и жеља за физичким контактом у фудбалу поново популарни и када доносе конкретне резултате на терену. Јер Велика Британија - то вам је стена, није ни папир, а ни маказе!
Можда се сећате како је Дејвид Мојес прошле године у Сандерленду избацио из тима Француза Дидијеа Ндонга како би заједно на средини играли Џек Родвел и Дарон Гибсон из разлога што би, како каже, волео да "види више Британије у везном реду”. Управо то је био фудбалски омаж земљи која је изнедрила Бобија Мура, Рајана Гигса, Кенија Далглиша и Мета ле Тисијеа, а од које данас многи водећи клубови и те како беже. Не и Барнли.
Опет, када овај Дајшов тим упоредите са екипама које воде Мојес, Сем Алардајс или Тони Пјулис, Барнли је тако посебан. На пример, овај клуб никада није довео фудбалера из Азије или Африке. Једини латионоамерички фудбалер који је играо за њега (голман Дијего Пени) забележио је само један меч пре више од десет година у дресу Кларетса. Такође, тамнопути фудбалер није одиграо ове сезоне ниједан минут за Барнли.
Е сада, за те чињенице постоје вероватно различити фактори: неки несвесно, а неки сигурно као производ случајности. Ипак, оно што целу ситуацију чини занимљивом јесте да, било то случајно или не, феномен Барнлија досеже толико и друге културалне проблеме који се одвијају на Острву у овом тренутку. Локално против глобалног. Сиротиња против елите. Затворени систем против слободног тржишта. Сами против свих.
Немамо појма да ли је Шон Дајш или било ко из Барнлијеве управе размишљао о Брегзиту. Али идеолошко поређење та два појма на слово Б је просто неодољиво. Уколико се заиста задубите у проблематику, идеја која стоји иза Брегзита је да се Велика Британија искобеља из ситуације економског хаоса и да поврати стару економску моћ коју је имала пре него што је почела глобализација економије.
И то може да прође, у суштини, да се поврати контрола над животом - да се ради самостално, да се купи британско, да се запосле Британци и на крају да се поврати идентитет који је понекад вредан и мањег финансијског губитка на тржишту.
То је национализам и то су истоветни принципи који дефинишу и Барнлијеву стратегију довођења појачања и стил фудбала, а и сам град из кога је овај клуб дошао гласао је 2:1 у корист Брегзита на референдуму у јуну 2016. Ти принципи се виде не само у британском језгру тима, које константно дели одређене вредности и солидарност, већ и у неповерењу у интелектуални елитизам (у овом случају богате противнике) и његове претензије да окује обичног човека.
Природно је да се Шон Дајш и Барнли мало понашају као нативисти (Нативизам је политичка теорија по којој су интереси становника који живе на одређеном простору важнији од интереса имиграната. Често се управо од стране нативиста означава као патриотизам) и осећају као жртве у друштву богатих, као имигранти у сопственом фубалу, посебно што мало енглеских тренера добија прилику да воде премијерлигаше. Када год тренер Барнлија говори о том проблему, знајте да говори то са великим осећањем беса и јада.
Можда ће вам такав "трамповски" став (термин нативизам је генерално "оживео" у медијима када се прича о председнику САД-а) Шона Дајша бити одбојан, гнусан или чак расистички, али он фудбалски и није тако лош, јер даје конкретне резултате.
У суштини, Дајшов Барнли је далеко најзанимљивији пројекат у Премијер лиги у овом тренутку.
То је пројекат који нигде другде не може да се покрене испочетка, а вероватно да никада неће бити ни поновљен. Чак и Пјулисов “британски” Стоук имао је сенегалско срце. Чак је и Лестерова шампионска титула од пре две године, иако је била најбољи приказ како би модерни британски фудбал требало да изгледа, била полиглотски тријумф италијанског тренера, алжирског крила, француског везисте и тајландских власника.
Иронија, међутим, лежи у томе да, док нативизам и те како има своје место у глобалној политици, он никада није био модеран на топ нивоу фудбала. И тако Барнли стоји сам, у неком ћошку Премијер лиге - који ц́е заувек бити Британија - као храбри експеримент и бистар поглед на светлу фудбалску будуц́ност.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар