Фашизам није побијеђен

Свакодневно трпим грубе нападе због декларисане борбе против режима Милорада Додика. Жао ми је што унутар мог, српског, народа доминира накарадна свијест о спрези капитализма и фашизма због које никако да се ослободимо из канџи наметнуте нам стварности.

Република Српска 25.07.2017 | 16:59 Човјечанству је подастрта тешка лаж о томе како је фашизам „побијеђен“. Треба знати да је фашизам тек пуки инструмент хегемоније центара моћи западног капитализма и да ће као идеолошко средство постојати све док постоји и капитализам.

Данас је већ општепознато да је Велика Британија изазвала Први свјетски рат са циљем ширења моћи и богатства капиталистичких центара моћи који су тада доминирали овом империјом. Но, мање је познато и да је један од разлога произвођења овог рата био страх од социјалистичке револуције у срцу западног хегемонизма.

Нимало случајно фаталне 1917. имамо двије узрочно-посљедично повезане „револуције“. На једној страни центри моћи Запада финансирају бољшевичку револуцију као претпоставку вјештачког стварања љевичарског тоталитаризма. Са друге стране исте године Бенито Мусолини долази на платни списак британске обавјештајне службе са циљем стварања ембриона будућег десничарског тоталитаризма.

У Италији се у ствари догодио својеврстан експеримент преко ког су западни центри моћи настојали спријечити да све јачи љевичарски покрет преузме власт у тој земљи. Кад је Мусолини показао колико је фашизам дјелотворан против комунизма исти центи моћи већ 1922. године започињу „Пројекат Хитлер“.

Поново узимају под своје једног политичког маргиналца, те га финансирају, инструментализују и чак међународно промовишу као „чувара западне демократије“, а све са циљем произвођења новог свјетског рата. Без финансијске и сваке друге помоћи и Хитлер и Мусолини би остали тек политичке будалетине историјски потпуно неинтересантне. Но, милијарде долара упумпане у њемачку војну индустрију од стране Енглеске банке, Вол стрита и ино створиле су нужне претпоставке глобалног идеолошког супротстављања десничарског и љевичарског тоталитаризма.

У својој есенцији овај нови свјетски рат баш као и претходни базира се на стратегији дивиде ет импера, односно на сукобљавању германског и славенског народа. Уосталом, како географски периферне нације попут Британаца или Американаца могу владати простором огромне Евроазије ако не континуираним произвођењем ратова? Елем, кључно је знати да су исти центри моћи, а посебице уобличени у виду којекаквих Рокфелера или Ротшилда, на свјетским ратовима згрнули енормно богатство. Због сопственог богаћења, те ширења моћи и утицаја, моћници Запада су и произвели ове ратове, баш као и потоњи Хладни рат.

Капитализам почива на сукобима и крвопролићима. Са те позиције морамо посматрати и догађања са почетка 90-их година прошлог вијека. Водећи идеолог Запада Збигњев Бжежински је децидан – Славени посједују огромне територије и природна богатства и то им треба ОТЕТИ. И како капитализам увијек смишља нове подвале и манипулације овога пута нам фашизам пласирају кроз термин „демократија“. То шта је посткомунистичким друштвима подваљено као демократија је пуки фашизам и тога морамо бити свјесни.

Притом, морамо знати да је бивша Југославија постала опасност по свјетски поредак скројен у складу са интересима богатих олигархија капитализма. Доказала је да се комунистичка друштва могу демократизовати до нивоа прихватљивог развијеним демократским друштвима. Чин тог признања требао је бити материјализован у виду пријема СФРЈ у Европску Унију.

Елем, то једноставно није одговарало поменутим капиталистичким центрима моћи јер исти почивају на сукобима и подјелама, а никако на интеграцијама. Зато је Југославија онако брутално уништена. Остале посткомунистичке државе, кад су видјеле југославенски „примјер“, једноставно су се самопокориле, самоколонизовале. И све своје богатство предале новом окупатору.

У таквом геополитичком окружењу настала је једна Република Српска као малени симбол отпора глобалном покоравању. Међутим, слаба и ратом разорена Република Српска поратно је постала лак плијен западних хегемона. Мадлен Олбрајт је одабрала једног политичког маргиналца и смутљивца – Милорада Додика, те га на тенковима НАТО довела на власт као марионету. И није проблем што је тако покорена Република Српска, него што је исти тај Милорад Додик злоупотребљен за већ тада планирану агресију на СРЈ. Циљ западних хегемона био је јасан: од Југославије не смије остати ни „Ј“. И тај циљ су остварили.

Морамо знати да је Република Српска настала као политичко-правни иструмент српског народа у БиХ, баш као и Република Српска Крајина у Хрватској, ОЧУВАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, наше заједничке државе. Како је циљ западних хегемона био уништавање Југославије ваљда је схватљиво и због чега су онако брутално разаране ове творевине прекодринских Срба. У том погледу кључно је знати да је противправно и насилно разбијање Југославије акт фашизма у функцији капитализма.

Но, западни хегемони нису у потпуности уништили Српску, као шта је учињено са Српском Крајином, опет из њихових личних интереса, зарад политичких манипулација. Западна хегемонија почива на стратегији дивиде ет импера, па је тако схватљиво да је БиХ отргнута из Југославије, али и да је истовремено подијељена на ентитете, кантоне и ко зна шта већ. Важно је западним хегемонима да БиХ опстаје управо оваква каква јесте. Зашто?

Овде долазимо до манипулативно и вјештачки створених облика самоспознаје. Сви знају да у БиХ живе Бошњаци, Хрвати и Срби. Кључно питање какво у овој земљи треба поставити јесте: да ли у БиХ постоји ВЛАДАЈУЋА ОЛИГАРХИЈА и ПОТЛАЧЕНА КЛАСА? Постоји ли у БиХ уопште свијест да живимо у најбруталнијем обличју капитализма? Ко у овој земљи, а богами и у свијету, поставља оваква питања?

Не, таква питања се не постављају. Овде се деценијама замлаћујемо некаквим отцјепљењима, унитаризацијама, трећим ентитетима и штокаквим вјештачки и манипулативно наметнутим питањима. У слулудо скројеној стварности грађани никако да се запитају како живе, зашто су сиромашни и обесправљени, до кад овако??? А то су сасвим рационална питања од каквих ваља поћи у погледу самоспознаје.

То шта карактерише данашњу Босну и Херцеговину наука је давно објаснила кроз феномен „нарцизма малих разлика“, који у принципу води ка сљедећем феномену „анимозитета малих разлика“. Но, ваља знати да су овдашњи и нарцизми и анимозитети вјештачки скројени. Ваља знати да су у питању фашистичка средства манипулације свијешћу. То је фашизам!



Распиривати у БиХ мржњу, неповјерење, страх и заблуде није никаква „умотворина“. Овде то може чинити свака бена, сваки злонамјерни појединац. Кад то чине моћне олигархије Милорада Додика, Бакира Изетбеговића и Драгана Човића онда имамо стварност овакву каква јесте. Умјесто да грађани Додика, Изетбеговића и Човића поимају као симболе олигархије, буржоазије и суровог капитализма, гро овдашње популације се са таквима идентификује. Врло мален круг грађана схвата како овај „тројац без кормилара“ у својој есенцији материјализује фашизам у функцији интереса капиталистичких центара моћи.

На бази чега заснивам овакве оцјене? Врло просто: Додик, Изетбеговић, Човић и око њих окупљена ПОВЛАШТЕНА КЛАСА у потпуности проводе интересе центара моћи западног капитализма. Разорили су привреду, задужили нас до нивоа робовања низа будућих генерација, природне и ине ресурсе распродају у бесцјење и укупно нас гурнули у нераскидиве канџе ино хегемона. И онда су се једноставно придружили „удруженом пљачкашком подухвату“ невиђених размјера. Грађани морају знати да је у овој несрећној земљи буквално све подређено безобзирној пљачки.

Но, како деценијама безобзирно пљачкати, а да то грађани не спознају као проблем? Па то нам свакодневно презентују креирањем вјештачких подјела, свеопштим застрашивањем, безобзирним кршењем права, закона и општецивилизацијских вриједности, манипулацијама свијешћу. Чине управо оно шта су својевремено чинили и фашисти, односно материјализују никад побијеђени фашизам.

Од кога Додик „чува“ Републику Српску? Од Изетбеговића и Ћовића, односно од истих фашистичких слуга какав је и сам. Идентично тако Изетбеговић од Додика и Човића „чува“ Босну и Херцеговину, док Човић „чува“ Хрвате од Изетбеговића и Додика. То шта њих тројица свакодневно чине је хрпа будалаштина, но чињеница је да су будалетине врло подложне фашизму и сличним тоталитарним идеологијама.

Значи, борба против фашизма у конкретноме и на првом кораку подразумијева свијест грађана да живимо у бруталном капитализму. Есенцијална подјела у овој земљи МОРА бити на однарођену олигархију и обесправљену сиротињу. Свако сврставање грађана у етничке, вјерске и ине идеолошке „торове“ јесте пуки фашизам у функцији интереса ПОВЛАШТЕНЕ КЛАСЕ. То је постулат који сиромашни и обесправљени грађани ове земље морају усвојити уколико теже као бољем и праведнијем друштву, ка будућности.

Огромна енергија популације у овој земљи усмјерена је у потпуно сулуде и вјештачки креиране нарцизме и анимозитете. Кад би само дјелић те енергије био усмјерен против владајуће олигархије ми би за кратко вријеме изградили ДРУШТВО засновано на здравим основама. За то имамо и више него добре географске и природне основе. Довољно је да грађани схвате како је функција државе обезбјеђивање владавине права, безбједности и ресурса. Држава која није способна успоставити правни поредак, заштитити грађане и ресурсе и није држава.

У том погледу БиХ је далеко од државе, односно овде државу тек треба створити. Но, Додик, Изетбеговић и Човић је засигурно неће стварати јер је то противно њиховим личним интересима, баш као и интересима њихових капиталистичких господара који су их овде устоличили, који их насилно и вјештачки одржавају у позицији. Грађани ове несрећне земље једном МОРАЈУ схватити да живе у земљи каква чак глобално симболише најгори могући појавни облик капитализма и са тим повезаним обликом бруталног фашизма. Кад то схвате неће се идентификовати да овдашњом квазиелитом, него ће се УСПРОТИВИТИ, супротставити и почети односе градити на здравим основама.

За крај да нешто закапијамо: да га западни центри моћи нису својевремено узели под своје и устоличили као марионету Милорад Додик би остао политички маргиналац, баш као што се својевремено догодило са Мусолинијем и Хитлером. Са друге стране Бакир Изетбеговић само баштини "лик и дјело" свог оца Алије који би без утицаја истих центара моћи једнако остао вјерски секташ и дисидент. Човић пак баштини насљеђе још једног дисидента - Фрање Туђмана, за ког подједнако знамо да је тек продукт фашизма и капитализма. Ја се са таквима не могу идентификовати и зато се против њих овако јавно борим... као антифашиста.

(Борислав Радовановић)