Празнични интервју: Мирослав Вулићевић - примјер капитена старог кова!

На децу се не дере, а сви га слушају! У празничном разговору за МОЗЗАРТ Спорт, десни бек Партизана говорио о улози „носача траке“, зашто никад није отишао у иностранство и како су одбијане понуде док је био у Војводини. . .

Фудбал 16.04.2017 | 15:00 Израз је патентирао Данко Лазовић. Колико је оригиналан види се по томе што је „преживео“ три године и што се и дан-данас - а одавно је завршен трећи мандат искусног центарфора - међу зидовима „Земунела“ чује:

„Ми смо само носачи траке, а Саша Илић је капитен“.

Да је стварно тако потврђује пример Мирослава Вулићевића који је летошњим повратком Марка Николића на клупу Партуизана добио и брзо оправдао поверење номиналног лидера екипе. Тихо и ненаметљиво у очима јавности, а ауторитативно у Спортском центру и на терену, 32-годишњи бек приводи крају сезону започету турбуленцијама, уверен да на концу може да стоји поред правог вође кад (и ако) се његовом тиму буду додељивали пехари.

„Данко је све лепо рекао, то је апсолутна истина, ми смо смо носачи траке. Лепо је бити капитен на терену, али зна се шта је Саша Илић. Тачно је да Сале ове сезоне има другачију улогу него у претходним, али и кад не игра непроцењиво је важан сваком играчу. На терену, а посебно ван њега. Ја само понекад мењам нашег везисту“, осврће се на посебну улогу Мирослав Вулићевић у празничном разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Илић има 39 година и више игра у Лиги Б тимова. На утакмицама Суперлиге први пут као стартер овог пролећа појавио се у Новом Пазару и одмах добио суспендујући жути картон. Неће га бити у предстојећем 154. вечитом дербију, што значи да ће Вулићевић, као и претходна два пута (јесенас у Хумској и почетком марта на Маракани), у уторак од 17.30 извести црно-беле на мегдан Црвеној звезди.

„Нисам галамџија, нити ћете ме чути како неком наређујем. Поготово не клинцима. На њих се не дерем. Кад неко погреши, поготово ако је млад, зна сам да није добро постипио, не мора још нас десет да му стоји над главом и звоца: „ово ниси добро одрадио“. Најлакше је критиковати. Може само горе да буде. Боље талентованог момка да охрабримо, вратимо на прави пут, него да се међусобно трвимо“.

Вулићевић је оличење „старе гарде“ спортиста. Нема га у таболидима, не размеће се изјавама, није грубијан на терену и то су само неки од разлога због којих ужива поштовање противника, судија, а понајвише саиграча, који у интерним разговорима признају оно што се не види на први поглед. Да га беспоговорно слушају.

„Није фраза, у Партизану је тешко играти. Тражи се све и одмах. Притисак је саставни део наших утакмица, јер се добре партије забораве последњим звиждуком судије и захтева се победа у свакој утакмици. У таквим околностима, улога капитена је важна, јер кад друге тресе адреналин, морам да останем хладне главе. Колико је тешко, толико је лепо носити овај дрес и ову трку. Мени улога капитена прија, обављао сам је и у Војводини, а осим велике части омогућава ми да некад попричам са судијом. Кад већ имам то право, не може да ме казни, иако, руку на срце, ретко ко поништи одлуку после дијалога са било којим играчем на свету“.

Ово му је четврта сезона у Хумској 1, а 12. у суперлигашком фудбалу (има још три у рангу ниже са Јавором), а посебан куриозитет представља чињеница да је један од ретких играча који су загазили у четврту деценију живота, а да нису отишли у иностранство. Иако је било прилика.

„Тако се наместило. Неколио пута имао сам ино-трансфер на дохват руке, али ми се није дало. Боже мој, шта да се ради... Опет, лепо је играти у Партизану, и те како имам мотива да овде останем. Не само до краја уговора, можда и дуже“.

Актуелни уговор му истиче последњег дана децембра.

„Увек сам говорио да је привилегија носити Партизанов дрес. Стварно тако мислим. Исто тако, негујем фантастичан однос са људима из клуба, отворен сам за сваки вид разговора и кад се заврши ова сезона, сешћемо да проценимо шта је најбоље за клупску, а шта за моју будућност“.

Осим што је целу каријеру провео у Србији, Мирослав Вулићевић од овдашњег фудбала одудара по још једном, млађим генерацијама несхватљивом, детаљу. Нема менаџера.

„Никад га нисам ни имао. Све је у мојој каријери ишло на релацији клуб-клуб“.

Почев од времена кад је наговестио потенцијал у дресу Јавора и кад су га челници ивањичког клуба препоручили Партизану лета 2009, као замену Ивану Стевановићу који је отишао у Сошо, али до сарадње није дошло јер су тадашњи чланови спортског сектора црно-белих предност дали Синиши Стевановићу из подмлатка.

„Мало људи зна да сам тог лета ја први имао понуду Сошоа. Агент који је одвео на десетине наших фудбалера у Француску ме позвао и рекао да има Сошо за мене. Било ми је чудно, рекох себи: 'где ћеш ти, мајсторе, из Ивањице директно у Француску!?' А била је истина. Чак ми је Иван Стевановић касније причао како је отишао на место намењено мени. У међувремену су људе из Јавора звали Звезда и Војводина, помињао се и Партизан, али управа се договорила са Ратком Буторовићем и тако сам завршио у Новом Саду“.

Одлука да каријеру гради постепено, а не прескакањем разреда, могла би да буде идеја водиља млађим нараштајима, нестрпљивим да што пре и по сваку цену оду ван Србије.

„Добро, проради некад у мени, док гледам стране лиге, како ли је у иностранству, али не толико да би ме оптеретило. Имао сам неколико понуда док сам био у Војводини, али Бата (Ратко Буторовић, оп. ау) није хтео ни да их размотри. Ни за Европу, ни за вечите. Зову из Звезде - он ни да чује. Зову из Партизана - он им каже: „можемо да се видимо овако, да попијемо кафу, али нема шансе да Вуле пређе код нас“.

То се, на крају, ипак десило...

„Шест месеци касније, после добро познатих дешавања са Батом, истекао ми је уговор са Војводином и могао сам несметано да бирам нову средину. Какав сам утисак оставио на 'Карађорђу' можда најбоље показују речи Батиног сина, Балше, који ми је први честитао на уговору са Партизаном, речима: 'Вуле, заслужио си'“.

У Партизан је стигао заобилазним путем. А оставио је траг на позицији десног бека, јер ју је уз паузу од шест месеци кад је био повређен („мало пре тога имао сам сјајну понуду, али је била прича да се одигра Европа“) и онај период кад је под вођством Ивана Томића то место покривао Иван Бандаловски све остало време управо Вулићевић био први међу једнакима у одбрани.

Са Партизаном је освојио једну титулу (2015) и један куп (2016), а уколико као капитен буде предводио црно-беле до победе у 154. вечитом дербију повећаће шансе да обједини пехаре.

А онда мирне душе може „преко“.

КЉУЧ ЈЕ У ИСХРАНИ

Мирослав Вулићевић слови за једног од спремнијих Партизанових првотимаца, одолева повредама (осим уколико оне нису механичке) и због специфичног начина исхране.

„То су моје чувене каше. Водим рачуна шта, како и кад једем. Морате да сачувате тело ако желите да вам оно врати и продужи спортски век. Већ сам у позним играчким годинама и морам да пазим на себе“, рекао је десни бек црно-белих.

Извор: моззартспорт