Praznični intervju: Miroslav Vulićević - primjer kapitena starog kova!

Na decu se ne dere, a svi ga slušaju! U prazničnom razgovoru za MOZZART Sport, desni bek Partizana govorio o ulozi „nosača trake“, zašto nikad nije otišao u inostranstvo i kako su odbijane ponude dok je bio u Vojvodini. . .

Fudbal 16.04.2017 | 15:00 Izraz je patentirao Danko Lazović. Koliko je originalan vidi se po tome što je „preživeo“ tri godine i što se i dan-danas - a odavno je završen treći mandat iskusnog centarfora - među zidovima „Zemunela“ čuje:

„Mi smo samo nosači trake, a Saša Ilić je kapiten“.

Da je stvarno tako potvrđuje primer Miroslava Vulićevića koji je letošnjim povratkom Marka Nikolića na klupu Partuizana dobio i brzo opravdao poverenje nominalnog lidera ekipe. Tiho i nenametljivo u očima javnosti, a autoritativno u Sportskom centru i na terenu, 32-godišnji bek privodi kraju sezonu započetu turbulencijama, uveren da na koncu može da stoji pored pravog vođe kad (i ako) se njegovom timu budu dodeljivali pehari.

„Danko je sve lepo rekao, to je apsolutna istina, mi smo smo nosači trake. Lepo je biti kapiten na terenu, ali zna se šta je Saša Ilić. Tačno je da Sale ove sezone ima drugačiju ulogu nego u prethodnim, ali i kad ne igra neprocenjivo je važan svakom igraču. Na terenu, a posebno van njega. Ja samo ponekad menjam našeg vezistu“, osvrće se na posebnu ulogu Miroslav Vulićević u prazničnom razgovoru za MOZZART Sport.

Ilić ima 39 godina i više igra u Ligi B timova. Na utakmicama Superlige prvi put kao starter ovog proleća pojavio se u Novom Pazaru i odmah dobio suspendujući žuti karton. Neće ga biti u predstojećem 154. večitom derbiju, što znači da će Vulićević, kao i prethodna dva puta (jesenas u Humskoj i početkom marta na Marakani), u utorak od 17.30 izvesti crno-bele na megdan Crvenoj zvezdi.

„Nisam galamdžija, niti ćete me čuti kako nekom naređujem. Pogotovo ne klincima. Na njih se ne derem. Kad neko pogreši, pogotovo ako je mlad, zna sam da nije dobro postipio, ne mora još nas deset da mu stoji nad glavom i zvoca: „ovo nisi dobro odradio“. Najlakše je kritikovati. Može samo gore da bude. Bolje talentovanog momka da ohrabrimo, vratimo na pravi put, nego da se međusobno trvimo“.

Vulićević je oličenje „stare garde“ sportista. Nema ga u tabolidima, ne razmeće se izjavama, nije grubijan na terenu i to su samo neki od razloga zbog kojih uživa poštovanje protivnika, sudija, a ponajviše saigrača, koji u internim razgovorima priznaju ono što se ne vidi na prvi pogled. Da ga bespogovorno slušaju.

„Nije fraza, u Partizanu je teško igrati. Traži se sve i odmah. Pritisak je sastavni deo naših utakmica, jer se dobre partije zaborave poslednjim zviždukom sudije i zahteva se pobeda u svakoj utakmici. U takvim okolnostima, uloga kapitena je važna, jer kad druge trese adrenalin, moram da ostanem hladne glave. Koliko je teško, toliko je lepo nositi ovaj dres i ovu trku. Meni uloga kapitena prija, obavljao sam je i u Vojvodini, a osim velike časti omogućava mi da nekad popričam sa sudijom. Kad već imam to pravo, ne može da me kazni, iako, ruku na srce, retko ko poništi odluku posle dijaloga sa bilo kojim igračem na svetu“.

Ovo mu je četvrta sezona u Humskoj 1, a 12. u superligaškom fudbalu (ima još tri u rangu niže sa Javorom), a poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je jedan od retkih igrača koji su zagazili u četvrtu deceniju života, a da nisu otišli u inostranstvo. Iako je bilo prilika.

„Tako se namestilo. Nekolio puta imao sam ino-transfer na dohvat ruke, ali mi se nije dalo. Bože moj, šta da se radi... Opet, lepo je igrati u Partizanu, i te kako imam motiva da ovde ostanem. Ne samo do kraja ugovora, možda i duže“.

Aktuelni ugovor mu ističe poslednjeg dana decembra.

„Uvek sam govorio da je privilegija nositi Partizanov dres. Stvarno tako mislim. Isto tako, negujem fantastičan odnos sa ljudima iz kluba, otvoren sam za svaki vid razgovora i kad se završi ova sezona, sešćemo da procenimo šta je najbolje za klupsku, a šta za moju budućnost“.

Osim što je celu karijeru proveo u Srbiji, Miroslav Vulićević od ovdašnjeg fudbala odudara po još jednom, mlađim generacijama neshvatljivom, detalju. Nema menadžera.

„Nikad ga nisam ni imao. Sve je u mojoj karijeri išlo na relaciji klub-klub“.

Počev od vremena kad je nagovestio potencijal u dresu Javora i kad su ga čelnici ivanjičkog kluba preporučili Partizanu leta 2009, kao zamenu Ivanu Stevanoviću koji je otišao u Sošo, ali do saradnje nije došlo jer su tadašnji članovi sportskog sektora crno-belih prednost dali Siniši Stevanoviću iz podmlatka.

„Malo ljudi zna da sam tog leta ja prvi imao ponudu Sošoa. Agent koji je odveo na desetine naših fudbalera u Francusku me pozvao i rekao da ima Sošo za mene. Bilo mi je čudno, rekoh sebi: 'gde ćeš ti, majstore, iz Ivanjice direktno u Francusku!?' A bila je istina. Čak mi je Ivan Stevanović kasnije pričao kako je otišao na mesto namenjeno meni. U međuvremenu su ljude iz Javora zvali Zvezda i Vojvodina, pominjao se i Partizan, ali uprava se dogovorila sa Ratkom Butorovićem i tako sam završio u Novom Sadu“.

Odluka da karijeru gradi postepeno, a ne preskakanjem razreda, mogla bi da bude ideja vodilja mlađim naraštajima, nestrpljivim da što pre i po svaku cenu odu van Srbije.

„Dobro, proradi nekad u meni, dok gledam strane lige, kako li je u inostranstvu, ali ne toliko da bi me opteretilo. Imao sam nekoliko ponuda dok sam bio u Vojvodini, ali Bata (Ratko Butorović, op. au) nije hteo ni da ih razmotri. Ni za Evropu, ni za večite. Zovu iz Zvezde - on ni da čuje. Zovu iz Partizana - on im kaže: „možemo da se vidimo ovako, da popijemo kafu, ali nema šanse da Vule pređe kod nas“.

To se, na kraju, ipak desilo...

„Šest meseci kasnije, posle dobro poznatih dešavanja sa Batom, istekao mi je ugovor sa Vojvodinom i mogao sam nesmetano da biram novu sredinu. Kakav sam utisak ostavio na 'Karađorđu' možda najbolje pokazuju reči Batinog sina, Balše, koji mi je prvi čestitao na ugovoru sa Partizanom, rečima: 'Vule, zaslužio si'“.

U Partizan je stigao zaobilaznim putem. A ostavio je trag na poziciji desnog beka, jer ju je uz pauzu od šest meseci kad je bio povređen („malo pre toga imao sam sjajnu ponudu, ali je bila priča da se odigra Evropa“) i onaj period kad je pod vođstvom Ivana Tomića to mesto pokrivao Ivan Bandalovski sve ostalo vreme upravo Vulićević bio prvi među jednakima u odbrani.

Sa Partizanom je osvojio jednu titulu (2015) i jedan kup (2016), a ukoliko kao kapiten bude predvodio crno-bele do pobede u 154. večitom derbiju povećaće šanse da objedini pehare.

A onda mirne duše može „preko“.

KLJUČ JE U ISHRANI

Miroslav Vulićević slovi za jednog od spremnijih Partizanovih prvotimaca, odoleva povredama (osim ukoliko one nisu mehaničke) i zbog specifičnog načina ishrane.

„To su moje čuvene kaše. Vodim računa šta, kako i kad jedem. Morate da sačuvate telo ako želite da vam ono vrati i produži sportski vek. Već sam u poznim igračkim godinama i moram da pazim na sebe“, rekao je desni bek crno-belih.

Izvor: mozzartsport