Видео: Најпознатија трка на Олимпијским играма за коју нисте знали!

Имао је те 1972, на Олимпијским играма у Минхену, 21 годину. Стигао је међу елиту као један од најбољих средњепругаша, али. . . Борба за најпрестижнију медаљу у свету спорта није испрва била као што је планирао. Студент који се појавио у олимпијском финалу са необичном капом - постао је синоним за чудо. Са правом.

Остали спортови 28.03.2017 | 22:45 Дејвид "Дејв" Вотл је још током универзитетских дана на Боулинг грину показивао несвакидашњу брзину. У америчким олимпијским квалификацијама успео је да победи у трци на 800 метара, а и на 1.500 је остварио резултат довољан за наступ у Минхену.

Тамо је, у финалу, наспрам себе имао моћног совјетског атлетичара Јевгенија Аржанова, били су ту и традиционално одлични тркачи из Кеније, али су са младом Дејвом ту били и разни проблеми. У глави.

Селектор Бил Бауерман му је замерао толико тога. И што је повео свог тренера са универзитета, Мела Брота, у Минхех. Што је носио "голферску капу", а она није била предвиђена прописима о "униформи америчких спортиста на Играма". А замерао му је и што је у Немачку стигла и његова супруга, Џен.

"Селектор ми је рекао да не доводим невесту у Минхен. А ми, само што смо се узели пред почетак олимпијског надметања. Мислио је да ће то да утиче на моје наступе. Иако је она живела ван села за спортисте. Ми се јесмо виђали сваки дан, али... Ето, сметало му је што је уопште ту", присећао се Дејв Вотл тих дана.

Тренера је повео јер је са њим навикао да свакодневно ради. Он му је, уосталом, помогао да се избори за Игре. Капу је носио јер је у то време имао дугачку косу, па му је она била добро решење које је фризуру спречавало да смета током трчања. Супругу је повео јер му је она била највећа подршка. Ипак, иако су разлози за његове одлуке били оправдани, превише критика узимало је данак. Када је трка почела, то финале у Минхену на 800 метара, много је заостао за конкурентима.

"Хорор сам доживео на почетку, јер су ме сви прешишали. Био сам бар десетак метара иза последњег у тој групи и мислио сам 'Готово је'. А опет, тркач сам. Сваки добар тркач је научен да се трчи до самог краја. Када су остали мало успорили, схватио сам да их имам", присећао се Вотл. То његово "имам их" - ушло је у антологију спорта. Ево и снимка као потврде:



"У последњем кругу сам им се скроз приближио. У завршним метрима престигао сам обојицу Кенијаца. Пред циљем сам се испружио, а Аржанов је покушао исто, и пао је. Нисам знао ко је победио. Чекао сам званичну одлуку, гледао семафор. А тамо се појавило "Вотл, Д. - прво место"", причао је Вотл.

"Овај човек се појавио ниоткуд! Да ли је могуће!?! Дејв Вотл је олимпијски шампион!", викали су ТВ коментатори у трансу.

А он... Толико је био одушевљен, да је приликом церемоније додеље медаља и даље носио капу. Упитан потом на конференцији за штампу да ли је то нека врста протеста, тек тада је схватио да је и даље није скинуо, па се силно извињавао због те непристојности.

Није још дуго остао активан тркач. Посветио се тренерском послу, са једне стране, али и научном животу. Био је декан Факултета за финансије на престижном Роудс универзитету. И то пуних 28 година, да би недавно, пред одлазак у пензију, постао специјални саветник првог човека универзитета.

"Дуго сам гледао атлетику доживљавајући трку из угла самог спортисте. Сада више гледам као камерман. Али, неке ствари вам се посебно урежу у сећање. Златна медаља, рецимо. Неодустајање, ипак, пре свега", каже јунак ове приче.

Оспоравање од стране других, зановетање, животна конкуренција која вас прешиша... Све то, сведочи пример Дејва Вотла, није толико важно ако верујете да је чудо могуће. Уосталом, "Све је могуће ономе који верује", реченица је која је два миленијума стара.

Извор: блиц.рс