Келечи Ихеаначо о тешком дјетињству...
Нападач Манчестер ситија није имао лак пут до звезда...
Фудбал 05.02.2017 | 20:00
"Одрастао сам на југу Нигерије, што вам је попут гета. Тешко место за живот, а посебно ако сте дете... Волео сам да играм фудбал, али моја породица није имала новца за лопту, као ни родитељи већине мојих другара. Зато смо морали да се сналазимо. Изашли бисмо на улицу и шутирали све што можемо. Лопте смо правили од чарапа, а понекад смо користили обичан балон", написао је репрезентативац Нигерије, који је од 2014. члан Манчестер ситија и додао да му је мајка бранила да игра фудбал.
"Моја мајка је била професорка и бринула је о мом образовању. Стално ме је терала да учим и читам књиге, а када би чула тренерову пиштаљку која нас је позивала на тренинге, увек се противила мом одласку. Једном, када сам имао осам или девет година, рекао сам јој да нећу ићи на фудбал, али чим је изашла из собе, отрчао сам на улицу. Играли смо тада против старијих дечака и један од њих ми је уклизао. Пошто нисмо играли на трави, већ на веома тврдој земљи, пао сам и раскрварио ногу. Од бола нисам могао да ходам, па су ме тренери однели кући. Када је мајка видела шта се догодило, одмах сам знао шта ми следује. Обично бих у таквим ситуацијама побегао од ње, али ме је нога толико болела да нисам могао... Зато сам морао да легнем и трпим. Добио сам добру 'туру' по дупету тај дан", искрен је Ихеаначо.
Поред тога што није било лако играти фудбал, тешко је било и снаћи се за гледање утакмица.
"Моја породица није имала телевизор, а у Нигерији је веома скупо гледање Премијер лиге. Било је једно место са сателитском антеном, које смо звали 'Центар за утакмице'. Тамо се гледање утакмица наплаћивало 15 центи, али ја тај новац нисам имао, па сам са другарима играо фудбал испред док се утакмица не заврши и неко не изађе да нам преприча шта се догађало. Годинама сам само на тај начин пратио дешавања у Премијер лиги и није ми баш јасно откуд у мени толика страст према фудбалу".
Гледање Примере било је нешто јефтиније.
"Могао сам повремено да приуштим да гледам шпанску лигу и увек сам штедео за утакмице Барселоне. Моментално сам заволео Месијев стил игре... Увек када играју Реал или Барселона у 'Центру за утакмице' би била огромна гужа, а смешно ми је како би се људи свађали када се игра Ел класико. 'Меси је најбољи', викали би једни, а други одговарали 'Јеси луд? Роналдо је бољи'. Такве расправе често су водиле до туча, па смо зато моји другари и ја седели у позадини и у тишини уживали у фудбалу. За нас је гледање утакмица имало посебан значај, јер нисмо могли то себи често да приуштимо".
Први пут са Манчестер ситијем, млади фудбалер сусрео се 2012. године, када му је било 15. Тада је могао само да сања да ће једног дана заиграти за "грађане" и то заједно са Серхијем Агуером, који се тог дана нашао у центру пажње.
"Било је то последње коло Премијер лиге, у којем је Агуеро голом у последњим тренуцима утакмице преотео титулу Манчестер јунајтеду".
Та година, ипак, била је тужна за Келечија Ихеанача.
"Неколико месеци после те утакмице Манчестер ситија добио сам позив да играм за репрезентацију Нигерије до 17 година. Била је то велика част за мене да играм са старијима. Путовали смо по Нигерији и спремали се за утакмице у тренинг камповима, а онда сам једног дана добио вест да ми је мајка болесна. Нисам знао колико је озбиљно и, пошто смо у тим камповима радили веома напорно, нисам могао да одем кући да је обиђем. Била је то моја животна шанса да нешто урадим у фудбалу... Неколико недеља касније она је преминула".
"Тешко ми је да опишем колико ми је тешко било у то време и колико сам био тужан, али морао сам да останем у кампу и наставим вредно да тренирам. То је била моја шанса, а без обзира што се противила фудбалу, мајка ме је учила да никада не одустајем. Увек ме је терала да се трудим највише што могу. Зато сам наставио... Следеће године је Нигерија освојила Светско првенство за играче до 17 година, а ја сам дао пет голова на турниру. Сваки сам прославио упирањем прста ка небу".
После турнира, неколико европских великана показало је интересовање за талентованог нападача.
"Звали су ме Арсенал, Порто и још неколико клубова. Наравно и Манчестер сити, чији сам позив прихватио на савет оца. Нисам био сигуран да ли је то прави избор за мене и да ли ћу играти ако одем тамо, али он ми је рекао да верује у мене и да би требало да покушам... Требало ми је времена да стигнем до првог тима, али у септембру сам остварио сан сваког дечака који тренира фудбал. Изашао сам на терен Олд Трафорда као играч у стартној постави манчестерског дербија".
И не само да је играо, већ је и постигао погодак у победи Ситија 2:1 над градским ривалом.
"Пре четири године нисам могао себи да приуштим гледање утакмица Премијер лиге, а сада су ме људи код куће гледали како постижем гол за Манчестер сити против Манчестер јунајтеда. Можда је опет неки клинац испред 'Центра за утакмице' чекао да му неко преприча шта се догађало и онда чуо 'Сити је победио, Келечи је дао гол'. Надам се да својим примером могу да им покажем да је све могуће ако заиста желиш да се оствари... Када год идем из Енглеске кући, понесем торбу пуну Ситијевих дресова. Ако одете у Овери, видећете гомилу деце која играју фудбал на улицама у плавим дресовима".
Снови су оствариви, пример је овај млади фудбалер, и зато верујте у њих...
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар