Keleči Iheanačo o teškom djetinjstvu...
Napadač Mančester sitija nije imao lak put do zvezda...
Fudbal 05.02.2017 | 20:00
"Odrastao sam na jugu Nigerije, što vam je poput geta. Teško mesto za život, a posebno ako ste dete... Voleo sam da igram fudbal, ali moja porodica nije imala novca za loptu, kao ni roditelji većine mojih drugara. Zato smo morali da se snalazimo. Izašli bismo na ulicu i šutirali sve što možemo. Lopte smo pravili od čarapa, a ponekad smo koristili običan balon", napisao je reprezentativac Nigerije, koji je od 2014. član Mančester sitija i dodao da mu je majka branila da igra fudbal.
"Moja majka je bila profesorka i brinula je o mom obrazovanju. Stalno me je terala da učim i čitam knjige, a kada bi čula trenerovu pištaljku koja nas je pozivala na treninge, uvek se protivila mom odlasku. Jednom, kada sam imao osam ili devet godina, rekao sam joj da neću ići na fudbal, ali čim je izašla iz sobe, otrčao sam na ulicu. Igrali smo tada protiv starijih dečaka i jedan od njih mi je uklizao. Pošto nismo igrali na travi, već na veoma tvrdoj zemlji, pao sam i raskrvario nogu. Od bola nisam mogao da hodam, pa su me treneri odneli kući. Kada je majka videla šta se dogodilo, odmah sam znao šta mi sleduje. Obično bih u takvim situacijama pobegao od nje, ali me je noga toliko bolela da nisam mogao... Zato sam morao da legnem i trpim. Dobio sam dobru 'turu' po dupetu taj dan", iskren je Iheanačo.
Pored toga što nije bilo lako igrati fudbal, teško je bilo i snaći se za gledanje utakmica.
"Moja porodica nije imala televizor, a u Nigeriji je veoma skupo gledanje Premijer lige. Bilo je jedno mesto sa satelitskom antenom, koje smo zvali 'Centar za utakmice'. Tamo se gledanje utakmica naplaćivalo 15 centi, ali ja taj novac nisam imao, pa sam sa drugarima igrao fudbal ispred dok se utakmica ne završi i neko ne izađe da nam prepriča šta se događalo. Godinama sam samo na taj način pratio dešavanja u Premijer ligi i nije mi baš jasno otkud u meni tolika strast prema fudbalu".
Gledanje Primere bilo je nešto jeftinije.
"Mogao sam povremeno da priuštim da gledam špansku ligu i uvek sam štedeo za utakmice Barselone. Momentalno sam zavoleo Mesijev stil igre... Uvek kada igraju Real ili Barselona u 'Centru za utakmice' bi bila ogromna guža, a smešno mi je kako bi se ljudi svađali kada se igra El klasiko. 'Mesi je najbolji', vikali bi jedni, a drugi odgovarali 'Jesi lud? Ronaldo je bolji'. Takve rasprave često su vodile do tuča, pa smo zato moji drugari i ja sedeli u pozadini i u tišini uživali u fudbalu. Za nas je gledanje utakmica imalo poseban značaj, jer nismo mogli to sebi često da priuštimo".
Prvi put sa Mančester sitijem, mladi fudbaler susreo se 2012. godine, kada mu je bilo 15. Tada je mogao samo da sanja da će jednog dana zaigrati za "građane" i to zajedno sa Serhijem Aguerom, koji se tog dana našao u centru pažnje.
"Bilo je to poslednje kolo Premijer lige, u kojem je Aguero golom u poslednjim trenucima utakmice preoteo titulu Mančester junajtedu".
Ta godina, ipak, bila je tužna za Kelečija Iheanača.
"Nekoliko meseci posle te utakmice Mančester sitija dobio sam poziv da igram za reprezentaciju Nigerije do 17 godina. Bila je to velika čast za mene da igram sa starijima. Putovali smo po Nigeriji i spremali se za utakmice u trening kampovima, a onda sam jednog dana dobio vest da mi je majka bolesna. Nisam znao koliko je ozbiljno i, pošto smo u tim kampovima radili veoma naporno, nisam mogao da odem kući da je obiđem. Bila je to moja životna šansa da nešto uradim u fudbalu... Nekoliko nedelja kasnije ona je preminula".
"Teško mi je da opišem koliko mi je teško bilo u to vreme i koliko sam bio tužan, ali morao sam da ostanem u kampu i nastavim vredno da treniram. To je bila moja šansa, a bez obzira što se protivila fudbalu, majka me je učila da nikada ne odustajem. Uvek me je terala da se trudim najviše što mogu. Zato sam nastavio... Sledeće godine je Nigerija osvojila Svetsko prvenstvo za igrače do 17 godina, a ja sam dao pet golova na turniru. Svaki sam proslavio upiranjem prsta ka nebu".
Posle turnira, nekoliko evropskih velikana pokazalo je interesovanje za talentovanog napadača.
"Zvali su me Arsenal, Porto i još nekoliko klubova. Naravno i Mančester siti, čiji sam poziv prihvatio na savet oca. Nisam bio siguran da li je to pravi izbor za mene i da li ću igrati ako odem tamo, ali on mi je rekao da veruje u mene i da bi trebalo da pokušam... Trebalo mi je vremena da stignem do prvog tima, ali u septembru sam ostvario san svakog dečaka koji trenira fudbal. Izašao sam na teren Old Traforda kao igrač u startnoj postavi mančesterskog derbija".
I ne samo da je igrao, već je i postigao pogodak u pobedi Sitija 2:1 nad gradskim rivalom.
"Pre četiri godine nisam mogao sebi da priuštim gledanje utakmica Premijer lige, a sada su me ljudi kod kuće gledali kako postižem gol za Mančester siti protiv Mančester junajteda. Možda je opet neki klinac ispred 'Centra za utakmice' čekao da mu neko prepriča šta se događalo i onda čuo 'Siti je pobedio, Keleči je dao gol'. Nadam se da svojim primerom mogu da im pokažem da je sve moguće ako zaista želiš da se ostvari... Kada god idem iz Engleske kući, ponesem torbu punu Sitijevih dresova. Ako odete u Overi, videćete gomilu dece koja igraju fudbal na ulicama u plavim dresovima".
Snovi su ostvarivi, primer je ovaj mladi fudbaler, i zato verujte u njih...
Izvor: mondo.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar