Јединствени Владо Дијак у анегдотама

Новинар и књижевник Владо Дијак рођен је 1925. године у Брезовом Пољу код Брчког, а упокојио се 1988. године у Сарајеву. Био је ђак бањалучке гимназије. Са седамнаест година је отишао у партизане.

Република Српска 05.01.2017 | 21:16 Био је најпознатији новинар Радио-Сарајева, али и заточеник на Голом отоку. Објавио је књиге пјесама „Амбасадор боема“, „Партизанске пјесме“ и „Љубичасти кишобран“, те романе „Кафана Сан“, „Топови и славуји“ и „Црни коњ“.

Био је најпознатији југословенски хумориста, па је због тога добитник и престижне награде „Златни јеж“.

Написао је и бројне текстове за најпопуларније поп и рок пјеваче, међу осталим и пјесму „Селма“ за „Бијело дугме“, „Станица Подлугови“ за Здравка Чолића, „Чисти бијели снијег“ за Арсена Дедића и „Бетонска брана“ за „Индексе“.



По томе га памтио, али и по душевности. У томе му није било равног.

Јединствени и непонољиви Владо Дијак.

Био је истински амбасадор боема.

Два минута

Због неких неприлика у животу Владо Дијак је затражио пријем код тадашњег предсједника Народне Републике БиХ Ђуре Пуцара - Старог, веома утицајног, строгог и неумољивог човјека. Из Пуцаревог кабинета обавијестили су Дијака да ће имати само два минута за разговор.

Владо је дошао у назначено вријеме, али је протокол промјењен, јер је код Пуцара у посјети био неки амбасадор, па се морало чекати да се њихов разговор заврши.

Вријеме се отегло, а Дијака је стезала кравата коју су му, због пријема код предсједника, дале колеге у редакцији Радио-Сарајева. Владо одлучи да се ослободи стеге, па кад је почео скидати кравату из кабинета изађоше Пуцар и амбасадор.

Унезвијерени новинар покуша да поново стави кравату, али га прекиде домаћин:

- Остави то, друже, видим ја да ти никад не носиш кравату, негу уђи.

Секретарица му прстима показа да има само два минута за разговор. Владо климну главом да је разумио. Вријеме је пролазило, а Дијак је и даље био код Пуцара. Послије пола сата предсједник наручи кафу за њега и госта.

Тек послије два сата Ђуро Пуцар срдачно испрати Дијака, слично као што се прије тога поздравио са амбасадором.

Од тада су строги Ђуро Пуцар и душевни Владо Дијак постали добри пријатељи.

Регистрације 01

Послије Другог свјетског рата приликом припрема за изградњу Хидроцентрале „Јабланица“ у Босни и Херцеговини појавио се озбиљан проблем. На мјесту гдје је требало да буде акумулација, било је доста вртача и пећина, па би због тога вода отицала - не би се могло створити језеро.

Уредник Радио-Сарајева пошаље Владу Дијака у Јабланицу са задатком да „добро загризе у проблем“ и да тематски обради проблем о новонасталој ситуацији.

Послије неког времена Дијак се телефоном јавља редакцији:

- Уредниче, овдје су све црни аутомобили чије регистрације почињу са „01“, а ти добро знач чији су, па бих ја прије загризао у оно што се не једе него у проблем. Зато ти дођи у Јабланицу, па се сит нагризи проблема и онога што није за јело, а ја се одмах враћам у Сарајево.

Регистрације „01“ у то вријеме имала су возила највиших државних и политичких руководилаца, али и служби безбједности - са њима се тада није било играти.

Капут

Када је напустио информативни програм Радио-Сарајева Владо Дијак је премјештен у „Забавну редакцију“ и постао је водећи хумориста у својој радио-станици, али и у бившој Југославији. Временом је почео пити - искључиво ракију, па је због тога исјекао џепове на свом мантилу, од кога се никад није одвајао, како би кроз те прорезе под поставу стављао мала паковања, фраклиће свог омиљеног пића.

Једном је мантил заборавио у Зеници, па се касније морао из Сарајева вратити по њега. Пошто је било хладно вријеме обукао је дуги капут, кога је, када је узео мантил, заборавио у Зеници.

- Боље је што си се ти мени вратио без капута него да су ми донијели капут без тебе – тјешила га је супруга.

Пијандура

Приликом једног боравка у Зворнику, хумориста Владо Дијак сретне у центру града жену чије се дјете дало у велики плач. Брижна мајка никако није могла да га умири, па му Владо рече:

- Малишане, предсједник општине Зворник Мујо Вилић је наредио да се у овом граду не смије плакати него се може само пјевати.

Дјете наједном престаде плакати, а мајка му рече:

- Је л’ чујеш шта ти каже ова пијандура, а ти запео да се дерњаш као јарац.

Дијак Владо што ракију пије радо

О гласовитом новинару, пјеснику и боему Влади Дијаку могло би се написати читава књига анегдота, јер их је он скоро на сваком кораку "штанцовао". Владо се често са путовања јављао пријатељима кратким порукама или досјеткама, али искључиво на обичној карти, комаду картона на некадашњим јефтиним поштанским дописницама.

- Поздравља Те Дијак Владо што ракију пије радо – писало је на крају сваке дописнице.

Поред осталог, Владо Дијак је и по потпису - необичном поздраву - остао највише упамћен. Са њим је отишао и у легенду.

Аутобус

Влади Дијаку често су сви путеви, осим оних према југу, водили преко Зворника. Пође тако у Тузлу, Бијељину, Вишеград, Добој, Брчко или у неки други град а он, упркос што за та мјеста има директне аутобуске или жељезничке везе из Сарајева, иде заобилазно преко Зворника.

Домицил му је била редакција тадашњег Радио-Зворника. Међу колегама било је правило да онај који је најближи вратима, одмах иде у продавницу по литру ракије за уваженог колегу Владу, а онај уз телефон одмах резервише собу за њега у Хотелу „Дрина“.

Једном је Владо требало да посјети Горажде, али га је и тада пут водио преко Зворника. Након два дана боравка у овом граду, на аутобуску станицу отпратио га је новинар и познати пјесник Бранислав Максимовић. Купио му је карту и смјестио га на прво сједиште аутобуса, замоливши возача и кондуктера да припазе на уваженог боема.

- Срећно отпутова наш Владан - рекао је Бранислав када се вратио у редакцију Радио-Зворника, али се иза њега убрзо појави задихани Дијак.

- Ух, што сам данас баксуз. Умаче ми аутобус - рече Владо, па сједе за сто на којем је остала његова, до половине испијена боца ракије.

Оба ова пјесника, Владо и Брано, упокојили су се. Мир пепелу њиховом. Остала је, ето, иза њих и ова искрена прича, као и многе друге, ништа мање топле али истините - о њима честитим, али и о њиховој још непревазиђеној поезији.

Зворник

Испред зграде бившег Радио-Зворника сретне Владо Дијак директора ове установе Салка Ђезића.

- Откуд ти, Салко, овдје? – изненађено га пита Дијак.

- Па, Владо, ово је Зворник, а ја баш живим и радим у Зворнику – одговори му Ђезић, иначе искрени пријатељ великог књижевника.

- А је ли? Па, шта ћу онда ја у Зворнику кад сам пошао у Добој? – зачуди се Владо.

Послије два-три дана легенда радијског, али и свег другог новинарства, Владо Дијак срдачно је испраћен од својих колега из Зворника.

Кафана "Сан"

Владо Дијак је становао изнад гласовите сарајевске кафане „Сан“, па када му нестане пића свеже боцу на канап и спусти је до великог кафанског прозора. Чим то угледају конобари одмах привежу пуну боцу ракије, па лагано трзну канап, што је био знак Влади да је пиће „на везу“.

Некадашња кафана „Сан“, уствари, била је радно мјесто најплоднијег југословенског хумористе Владе Дијака, па је о њој написао и роман.

Трезор

Када је у старој згради Радио-Сарајева, у Улици Данијела Озме број осам, монтирано централно гријања, у великој просторији „Хумористичке редакције“ колеге су Влади Дијаку, у бившем димњаку, направили малу оставу – својеврстан трезор - у коју су све колеге, дописници из свих градова БиХ, када дођу у матичну редакцију, легендарном Влади остављали боце ракије.

У тој просторији било је још новинара који су вољели капљицу, али никад нико од њих, из поштовања, није дирнуо у Владине залихе пића.

Дијак од бачве

На додјели.неке награде Владо Дијак срео је легендарног сликара Милића Станковића.

- Ја сам Милић од Мачве? – представио се велики умјетник.

- Ја сам Дијак од бачве – шеретски је одговорио непревазиђени књижевник и хумориста.

Девиза

Једном су питали Владу Дијака има ли девиза, а он им одговори:

- Ја имам доста девиза.

- Којих? – питали су га даље.

- Ја имам само животних девиза.

Ево неких од Дијакових антологијских пјесама због којих он никад неће бити заборављен, бар не од нас, његових савременика и колега, који смо људовали с њим – а он нам уљепшао живот.

КАФАНА „САН“

Прође љето. Опет је новембар.
Киша пада, пада ноћ и дан,
Све је сиво, само у даљини
Горе свјетла у „Кафани сан“.

Њене баште сад су пусте, празне
Њене клупе усамљене све,
Само хладан вјетар преко кровова
Носи вјетру љубичасте сне.

Сјећаш ли се кад смо онда дошли,
И кафани дали име „Сан“?
Имала си, као да га видим,
Љубичасти кишобран.

Прође љето. Опет је новембар,
Киша пада. Пада ноћ и дан,
Од љубави остала је само,
Мјесечина над кафаном „Сан“.

Селма

Селма путује на факултет
она путује, ја кофер носим, молим,
тежак је ал' пошто њен је лично
ја и тај кофер волим.

Селма,
на уласку у воз ти хтједох рећ'
нешто њежно што изазива
позор,
ал' рекох само – здраво Селма
и молим те не нагињи се кроз прозор.

Станица подлугови



Зима је била са пуно снијега,
Чекао сам за Травник везу.
Стресла је снијег са плаве косе,
Чекајући воз за Брезу.

Зима је била са пуно снијега...
Возови много нових лица носе,
Али ње нема да као онда
Стресе снијег са своје косе.

И ја не могу, све и да хоћу,
Заборавити старе снове,
А возови иду, дању, ноћу,
Кроз Подлугове, кроз Подлугове...

Зима је била са пуно снијега,
Чекао сам за Травник везу.
Стресла је снијег са плаве косе,
Чекајући воз за Брезу.

Чисти, бијели снијег

Али касније, кад је све то прошло,
Мислио сам често након оног свег –
Зашто нас није на клупи у парку
Оне ноћи чисти затрпао снијег?

Ишли смо живота вијугавим током
И било нам је, Јелка, како кад,
Као кад звијезда жута се одрони
И у модрој тами изгуби се траг.

На клупи у парку сједили смо сами,
Децембарско вече, опустјели град,
Признати самом себи нисам смио
Да сам те толико заволио тад.

Али касније, кад је све то прошло,
Мислио сам често послије оног свег –
Зашто нас није на клупи у парку
Оне ноћи чисти затрпао снијег?

БН телевизија – Тихомир Несторовић